KNJIGA PRIČA “ZEMLJA” ALEKSANDRA ĐUKANOVIĆA USKORO U KNJIŽARAMA

Danima već razmišljam na koji način da preporučim novu knjigu priča, a da to ne bude hvalospev kome niti je mesto ovde niti sam ja istom sklona.

Ova knjiga zaslužuje potpuno objektivnu, argumentovu pohvalu – prevashodno zbog konciznosti književnog izražavanja, sačuvane autentičnosti, kao i velikog umeća naracije.

Od pisca koji u svom opusu već ima knjigu koju smatram najboljom u vremenu od mnogo decenija unazad, očekivala sam stepenicu više, gradaciju, svakako pomak ka još boljem.

Kako je novim pričama opravdao moja očekivanja, ja danas ne vidim drugi način da budućim čitaocima predočim svoje mišljenje osim čistom istinom: knjiga priča Zemlja jeste knjiga kojom je autor Hladne površine nadmašio samoga sebe.

Moram, takođe, naglasiti da je to retka pojava u svetu književnosti, ma koliko da je očekivana od meni sličnih-uobičajeno je da pisac jedne dobre knjige ne uspeva u sledećoj da zadrži već postignuti kvalitet ili, u najboljem slučaju, uspeva da ostane na toj, već postignutoj, razini.

Đukanović se u novoj knjizi otrgao od stereotipa i pokazao nam da može više.

Radna verzija korica zbirke priča po zamisli Ivana Cakića

Za razliku od Hladne površine, knjige koja je tematski učaurena zbog umetnika kojima su priče iz nje čist omaž i gde smo mogli da sagledamo koliko umetnikov karakter toliko i geografsku razuđenost zemalja u kojima se napisana priča odvija, knjigom Zemlja Đukanović je postigao, na izvestan način, mešavinu lirike, epike i drame, kao i mešavinu prošlosti i sadašnjosti.

S obzirom da mišljenje o delu stičemo nakon čitanja, moram istaći činjenicu da ono zavisi i od pravilnog čitanja, tumačenja svake ponuđene nam slike kao i od senzibiliteta čitaoca.

Naravno da imam svoje miljenice među koricama ove knjige; Mala boginja, smeštena u 1660. godinu, ispričana kroz savest jednog do tada beznačajnog kapetana, priča Vojnikova žena, iz ratne i poratne Nemačke, ispričana nepredvidivo i duboko lirski, potom priča epskih razmera Danse Macabre i svakako, priča Zemlja, koja čini onaj miks nestvarnog i stvarnog, prošlog i sadašnjeg, realnog i izmaštanog…

Običaj je da se iz celine izdvoje neke priče – nerado to činim, upravo zbog toga što je svaka na svoj način perfektno napisana – stoga, moram reći da je i u svim ostalim ponuđenim nam pričama naracija prepuna boja, mirisa, zvuka, ona se oseti na koži, u stomaku i u grlu; takav plastični način pisanja svojstven je samo velikim majstorima pera i nemoguće ga je ne primetiti.

Ukoliko pisac svojim delom uspeva da vas izmesti iz vremena današnjeg, onda je uspeo i da vas izmeni; da li ćete nakon povratka iz neke od ovih priča ostati isti ili ne zavisi, naravno, od vas. No, već sama ta mogućnost, da se osećate darovano u ovim obezvređenim vremenima – jeste mnogo. I to mnogo može da postigne samo umetničko delo. A umetnost, od kako postoji, ima samo jedan cilj: da odgonetne i poboljša čoveka u njegovoj suštini.

S potpunim respektom prema ovom umetničkom delu

Svetlana Fucić

PREUZETO SA WEB STRANICE MAKARTA UZ DOZVOLU AUTORKE

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *