KNJIŽAR

PIŠE: Mila MARČETA

Pramenovi skorog mraka provlačili su se kroz suton i navlačili crnilo na nebo nad varošicom. Mir se uvlačio u kuće i praznio ulice. Kapije su se zaključavale i kerovi puštali sa lanca. Samo je miris lipe bio isti u svako doba dana. Težak, sladak, lepljiv miris je bio ono po čemu se varoš pamtila. Miris lipe je bio deo varoši kao i crkva, škola, biblioteka i zgrada opštine koji su okružili centar mesta. Zbog tog mirisa verovalo se da su i stanovnici varoši mirni, dobronamerni i topli ljudi, široki kao i ravnica koja se videla u krug, dokle je oko moglo da vidi.

Pomračina na prozorima bila je uobičajeni znak da je vreme da zatvori knjižaru. Nikada nije gledao na sat, ni svoj na ruci ni veliki okrugli na zidu suprotnom od vrata. Knjižara je radila od jutra do večeri, prateći ritam i satnicu prirode. Proverio je da su svi prozori zatvoreni,  stolice uredno složene oko tri okrugla stola, ugasio svetlo, skinuo sa čiviluka pored vrata panama šešir krem boje i jednom rukom, držeći šešir za klobuk, stavio ga na glavu. Leđima naslonjen na staklo na izlaznim vratima, pogledao je još jednom svoju knjižaru. Tišina je bila znak samoće i rastanka koji će uslediti samo nekoliko trenutaka kasnije.

Vreme je. Znam da jeste. A, opet, da li je ikada dobar trenutak da napustiš svoj život pre nego što ispustiš iz grudi onaj poslednji, hrapavi izdah? Možda smo još mogli hodati zajedno, ovo moje gnezdo knjiga i ja? Možda sam mogao zaposliti nekog računovođu koji bi te knjige i račune bolje zbrajao? Možda sam prebrzo osudio moje čedo na eutanaziju?

Malo ljudi kupuje knjige, malo, ali ima ih. Gde će se sada oni, malobrojni, zaljubljivati u šarene prednje korice i mudre reči recenzenata na zadnjim koricama? Dobro, ima knjiga i na kiosku sa novinama. Te knjige imaju još šarenije korice i naslove odštampane napadno drečavim zlatotiskom. Valjda da privuku pažnju ljudi koji na kiosku kupuju cigarete, papirnate maramice i dnevne novine.

Moja deca u drvenim policama su lepo vaspitana, smerna i čista. Ne daju se na prvi pogled i njihove korice su vrlo često skromne. Moje knjige se sa svojim kupcima osećaju. Znam to. Gledao sam kako ruka zadrhti i odbljesak prepoznavanja pređe preko lica kupca kome je knjiga šapnula „Uzmi me, ja čuvam tajnu koja tebe čeka“. Ponekad je igra zavođenja duže trajala, pa je čitalac sedao za jedan od stolova u sredini knjižare noseći jogunastu knjigu u ruci. Kuvao sam kafu ili čaj i donosio sok za sto, procenjujući koliko vremena je potrebno da čežnja nadvlada sujetu i distancu, pa da se knjiga i čitalac predaju jedno drugom i u slatkom zajedništvu išetaju iz knjižare.

Koliko ljudi je prošlo kroz knjižaru, ihaj. Neki su dolazili sa jasnom namerom i čak sa spiskom knjiga koje bi uzeli sa police, doneli do pulta sa kasom i žurno izlazili nečekajući račun. A neki su dolazili u knjižaru da bi dugo sedeli, prelistavali knjige, nasumično okretali stranice koje bi čitali srkčući kafu.

Celu deceniju, nekoliko puta nedeljno, gotovo u isto vreme dolazili su i njih dvoje. Svako za sebe, u nekom svom ritmu i u različitim raspoloženjima.

Ona je uvek bila vesela i brbljiva. Otvarala je vrata širokim pokretom tako da je zimi nalet vetra, a leti oblak žege ulazio pre nje, da je najavi. Dobro jutro je nazivala glasno i zvonko. Bilo je neke lepršave teatralnosti u njenom ulasku u knjižaru i nisam mogao da se otmem utisku da je taj čin bio vrlo pažljivo osmišljen kako bi skrenula pažnju na sebe.

On je bio odmeren i tih. Profesor istorije u gimnaziji, udovac. Ulazio je u knjižaru polako, pognutih ramena. Svaki put bi se trgnuo u iznenađenju kada bi zvono iznad vrata najavilo njegov ulazak. Sa vrata bi se uputio ka polici sa knjigama i izabrao jednu ili nekoliko njih koje bi, zatim, prelistavao sedeći za svojim stolom.

Sedeli su za različitim stolovima, uvek tako da mogu da se vide pogledom sa strane. Nikad za istim stolom i nikada na liniji direktnog pogleda. A gledali su jedno drugo. Sve vreme su se njihovi pogledi sa ivica vidnog polja sudarali negde iznad srednjeg stola za kojim niko nije sedeo.

Čitali su i kupovali različite knjige, te nisu imali zajedničkih tema za razgovor. Zapravo, ne sećam se da sam ikada čuo da razgovaraju. Na njeno „Dobro jutro“ upućeno celom prostoru i svima u njemu, on nije odgovarao. Ako bi ona došla pre njega, njegovo  kasnije „Dobro jutro“  bi primetno ignorisala, nedižući pogled sa knjige.

Oboje su ulagali napor da pokažu onom drugom da je nebitan. Ne poznajući je, on je zaključio da je ona površna i trivijalna. Slično je učinila i ona – zaključila je da je on krut i dosadan.

U svemu su bili različiti i vrlo često mi se činilo da se jako trude da taj jaz između sebe zadrže i čak ga i prodube.

Samo ih pogledi nisu slušali. Njeni lagani svetlo plavi pogledi pružali su se ka njegovim gustim sivim pogledima i u trenutku susreta mazno uvlačili u njih i najsuptilnijom ženskom snagom činili ih prozračnijim. Njena strpljivost i neodustajanje su bili zadivljujući. Godinama, tiho, neprimetno za sve osim mene, topila je njegovu masku svojim pogledom. I nije u toj igri osvajanja bilo ni traga banalnog flerta. Bio je to poziv njegovom ljudskom jezgru da se pokaže i otvori njenoj nežnosti. Nisam razumeo, i još uvek ne razumem, kad i kako je ona prepoznala da u tom strogom čoveku previše uljudnih manira postoji to jezgro. Ali jeste i od njega nije odustala.

Primetio sam pre nekog vremena da su oštre crte lica tmurnog posetioca moje knjižare omekšale oko uglova očiju i oko usana. Prvo sam mislio da mi se samo učinilo da se zračak svetlosti pojavio u njegovom levom oku, onom bliže vratima, u trenutku kad je ona ušla u knjižaru. Sad sam siguran da se upravo to dešava svaki put kad se njena dečije razdragana silueta ukaže na ulaznim vratima.

Eto, kad bi knjižara poživela još malo, možda bi se njih dvoje napokon prepustili zovu svojih skrivenih pogleda. Možda bi baš njih dvoje nekome dali nadu u srećan kraj, veru da je ljubav jača od sujete, možda bi neko bio srećan zbog njihove sreće.

Bože mili, imam li ja pravo da ubijanjem knjižare ubijem i ono toplo saglasje koje je tek počelo da promalja glavu? Kako ću živeti sa saznanjem da sam izazvao bol u srcima dvoje nepronadjenih ljubavnika? Ceo život radim sa idejom da iza mene ostane dobar glas, da me varoš pamti po čudesnim knjigama koje su se prodavale u mojoj knjižari. A učiniću da me se dvoje ljudi seća kao dželata. Moja sebičnost će zauvek ugušiti njihove neizgovorene reči. Njegov ušeprtljan dodir njenih prstiju bio bi najljubavniji zagrljaj dve iste duše koje su se nekad davno, u ko znam kom životu nakratko razdvojile da bi se sada ponovo stopile u mojoj knjižari. I ko sam ja da izigravam Boga koji odlučuje o sudbini jedne ljubavi?

Ne mogu ja to. Ne mogu svesno da povredim. Nisam ja takav čovek.“

Ne skidajući šešir sa glave, ne paleći svetlo, prišao je polici sa knjigama i izvadio dve knjige. Zbirku kratkih priča smeđih korica sa srcem, knjigu koju je ona čitala pri poslednjem boravku u knjižari. I istorijski roman poznatog domaćeg pisca koji je on čitao. Stavio je obe knjige na sto u sredini, ispred stolica koje se dodiruju. Druga dva stola je uz primetan napor uslovljen godinama i slabošću, odgurao u prostoriju iza. I sve ostale stolice je sklonio. Ostao je samo jedan sto, dve stolice jedna uz drugu i dve knjige. Sa šeretskim osmehom je pogledao novu postavku pokušavajući u mraku da razazna da li su stolice i knjige dobro postavljene.

„Tako. Sutra kada dođu, neće imati izbora no da sednu jedno uz drugo. Moraće da se dodiruju, moraće da osete damare srca i isprekidano disanje. Moraće da se desi ono što je moralo da dogodi još odavno. Ne, ne igram se ja Boga, ja samo dajem ljubavi šansu da živi.“

Radost je izbrisala godine iz njegovog koraka dok se gubio u mraku već pale noći. Da li je knjižara spasila ljubav ili je ljubav spasila knjižaru – ko bi to mogao znati? A više nije ni bilo važno.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *