KOD PSIHIJATRA (DAN PRVI)

PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ 

“Prvu kintu u životu sam zaradio još kao osnovac. Moj drug Đole Baošić i ja smo skupljali staru hartiju po kraju oko skupštine. Provalili smo u Nušićevoj neki podrum gde smo to lagerovali. Zvonimo na vrata i zatražimo stare novine. Nigde nismo naleteli na neljubaznost. Kada smo napunili podrum zvao sam oca da nam pomogne u prodaji. On je zvao kamion i završio. Sećam se da mu se brk smešio zbog naše šljake. Cifra nije bila mala.

Do osamnaeste godine sam lepio plakate za bioskopske predstave sa Savom Leptirom, radio u Jatovom keteringu, nosio džakove u PGP magacinu u Jakovu, prao avione u hangaru na Surčinu, radio u trafici, nosio starcima po kraju Politiku za bakšiš.

Organizovao sam skupljanje kinte za bolesnu drugaricu preko Crvenog Krsta. Lik iz CK tamo u Zetskoj je ukrao deo novca, pa smo ga tužili starijima u kraju, koji su ga ispolomatali. Eh, kakvi su to mangupi bili. Ni nalik ovim sisama, nabildovanim kastratima, današnjice.

Mrzeo sam školu od momenta kada sam ukapirao da je inteligencija za bogate. Da je ovaj svet blagonaklon prema lažovima, lopovima, snobovima. Prezirao sam ljude koji hoće da budu čisti. Od štrebera mi se kenjalo. Intelektualci su globalno najfrustriraniji deo civilizacije.

Na njihovu pamet se furaju bolidi. Ne znam zašto mi padaju na pamet kupljene diplome i DJ Žeks, ali oni su mi tu pred očima. Nije nama problem radnik, nego salonski peder. Nije nama problem pošten čovek, nego zao. Glupi nisu podli. Oni su samo glupi. Da li sam ja normalan?”

Psihijatar: “Ti si bolid.”