KOPILE

PIŠE: Mila MARČETA

Belu kuću u centru sela još uvek zovu „zadruga“, iako je tu odavno već prodavnica mešovite robe. Najviše se prodaje pivo, koje se zatim ispija ispred, na zidiću. Društvo je – kako kad. Lokalci, ko naiđe.

Čudno neko posle podne. Utihnuo vetar, a i ptice. Selo u nategnutoj tišini,  u iščekivanju nevremena. Njih dvojica sede, sa dva piva i dve pakle cigara između njih na zidiću. Gledaju u nebo, tek nešto da rade i da pronađu temu za razgovor.

„Ljuljnuće.“

„Neće. Dolazi od Aranđelovca. Nama nikad ne pada kad dolazi s te strane.“

Ćutke otpiju po gutljaj piva iz flaše. Zapale po cigaretu. Jedan pljune u prašinu ispred sebe.

„Nego, Javore, ne vidim ti ćerku.“

„Tu je. Nego nešto nije izlazila na ulicu ovih dana.“

„A što? Da nije, ned’o Bog, štogod bolesna?“

„Nije, nije. Dobro je. Samo ne izlazi iz kuće“, odgovara Javor sumorno, a najradije bi da zaćute obojica i da ga Pavle ništa više ne pita.

„Ma, kako ne izlazi? Mlada, lepa devojka, pa da sedi u kući? Eto, baš juče reče moja Ljubica „Što mi nema Anke da proviri preko ograde? A i ja se nešto pitam“, ne odustaje Pavle.

Ćuti Javor, smrknut, gleda u rupu u zemlji ispred sebe. „A što nije malo veća ova rupa, pa da skočim u nju i da me zemlja proguta. Ne da mi se ni da nestanem. Eh, jebene sam sudbine, pa to ti je.“

Ćuti i Pavle, gleda u Javora i vidi da bi mu ovaj i nešto rekao, a i ne bi. „Koja li je muka tebe stigla? Usne ti crne ko zemlja. A i očiju nemaš, upale ti u lice“, pitao bi ga, ali ćuti.

Javor otpi još gutljaj piva, palcem izbaci patrljak od cigare i uzdahnu teško da se zemlja pod njima zatrese.

„Okopilila se.“

„Ko? Šta pričaš, nesrećo?“ zabezeknuto kriknu Pavle.

„Moja Anka. Rodila kopile“, reči kao kamen zveknuše o zemlju. Ponadao se Javor da će ih zemlja progutati, kao što je hteo da proguta njega malopre. Ali neće. I zemlja ga je izdala. Prvi put od kad zna za sebe i zemlja mu se ruga.

Udarile reči i Pavla i izbile mu vazduh iz stomaka.

„Uh, jebem ti sunce. Jel je neko na silu?“, progovori na kraju. I nemogavši više da kontroliše nalet iznenađenja, besa, ljutnje, ko zna čega sve ne, ustade i poče žustro da korača u prostoru ispred zidića.  Nekako mu se učinilo lakše da je Anka sirota bila silovana. „ Mora biti da je naišao neki nerast i iskoristio je, nju onako slabu. A moguće je da je bilo tako, ima puno i ovih garavih što se muvaju po selu. Nije to Anka htela“, pravda je Pavle u sebi.

„Nije. Kaže da je iz ljubavi.“

Ćuti Javor, smrknut, gleda u rupu u zemlji ispred sebe.
„A što nije malo veća ova rupa, pa da skočim u nju
i da me zemlja proguta. Ne da mi se ni da nestanem.
Eh, jebene sam sudbine, pa to ti je.“

„Pu, sveca ti“, otpljunu Pavle. „Pa, hoće li je ženiti?“

„Neće. Ženjen je. Ima i decu. Voli je, kaže Anka. I hoće da prizna sina. Al ne može da je ženi. Ma, i ne mora da je ženi. Šta ima da je ženi? Kad nije da se uda s načinom, ne treba nikako da se uda.“

„Ma, znam, Javore, ali šta će selo reći? Lakše bi bilo ako bi se udala“.

„Šta selo? Šta ja imam od sela? Koje selo, bre, pitam te? To isto selo mi uđe u avliju samo ako mi traže nešto, kućni prag mi pređu samo kad dolaze da se najedu za Svetog Jovana. Pričaće, olajavaće i mene i Anku, sve tamo negde do nedelju dana pred Jovandan. A onda će da se pozdravljaju među sobom sa „Vidimo se na slavi kod Javora“. I doći će mi na slavu, pojesti pečenje i poneti kući za sutradan, a već prekosutra će moju Anku opet zvati „Javorova kopiluša“. Znam ja to, rođo moj. Takav je narod. Trebam ja njima, trebaće im da pozajme od mene ko pare, ko traktor. I onda će mi se klanjati do zemlje, kao kad pleve travu. A kad uzmu šta im treba, smejaće se i okretati glavu i od mene i od nje. Ali neka, neka ih. Svako svoj krst nosi i svako svoj obraz pere“, istrese Javor, skide kapu i baci je ispred sebe među pikavce i ispljuvke.

„Jeste, vala, dobro kažeš. Narod je loš“, složi se i Pavle i sede pored Javora. „Pa, što je ne sačuva, crni Javore?“ zakuka Pavle.

„Ne možeš sačuvati od onoga što je Bog poslao“, reče Javor, ubeđujući sam sebe, više nego Pavla. „Bog joj je poslao ovog malog. Sam Bog, Pavle. Žao mi što ga je tako rodila, sama u zabrani, kao da je štene. Niko nije znao da je noseća. Ni majci nije rekla. Stezala stomak, pa nismo ni videli. A kad joj je došlo vreme, ona otišla od kuće, rodila ga i dopuzala nazad.

A kad sam ga video, Pavle, sunce ti žeženo poljubim! Srce mi zaigralo, suze, Pavle, suze mi vrcale. Od radosti. Moj unuk. Moja krv. Moja Anka meni dala naslednika. Nije on ničiji drugo do moj. Moj, Pavle. Deda će od njega čoveka da napravi. Škole će da završi, zemlju da nasledi. Nije on kopile. On je Javorov unuk. Motkom ću prebiti svakog ko ga popreko pogleda. Narod je stoka jedna, a moj unuk je čovek. Ja ti to kažem, Pavle. Zapamti!“ Razvikao se Javor na sred sela. Ustao, raširio ruke i pustio glas da ga svi čuju. Jeste, govorio je on to Pavlu, ali i za nauk celom selu. Neka se zna da Javor ima unuka.

„Dobro, de, Javore. Ajde, nek ti je srećan unuk. Da se veseliš i raduješ sa njim i praunuke da dočekaš“. Nespretno se zagrliše i nadlanicom obrisaše suze, obojica. Javor se okrete i krenu ka kući.

„Eto, sad sve znaš. Odoh kući da vidim unuka što nego što ga stave da spava. Sad, valjda, jede. A što voli da sisa, sunce ti poljubim. Ih, snaga je to, dedina junačina. Ajde, uzdravlje, Pavle.“

„Javore, ne reče mi kako ti se zove unuk?“

„Pa, Javor. Javor se zove.“