KOŽA

PIŠE:Mila MARČETA

Od početka maja pa do kraja septembra, svakog jutra sunčevi zraci se odbijaju od površine Arnoa tako da obasjaju kamen sa uklesanim Danteovim stihovima na ulazu u Ponte Vekio.

Tačka susreta zraka i reke se precizno pomera prateći nebesko ustrojstvo koje određuje položaj Sunca tako da tačka na koju odbijeni zrak pada ostaje nepomična.

Preciznošću sakralne geometrije, Dante dobija svojih deset minuta slave pod sunčevim reflektorima pre nego što Arno ponovo postane samo spora muljava reka koja se valja kroz Firencu, a sunce odskoči visoko iznad prizemnih slučajnosti.

Lepota neobično velikog trga opasanog vitkim stubovima koji pridržavaju tavanicu u centru mosta čini smrad kasapnica i piljarnica koje se nalaze u gusto zbijenim majušnim radnjama sa obe strane mosta, još jačim.

„Ne bacaj dijamante pred svinje“ govorili su neki mudri ljudi, a neki drugi, manje obdareni mudrošću ali više obdareni moćima, su mislili kako je praktičnost iznad lepote.

Svoju odluku da čudnovato lep most zatrpaju banalnošću i njegov prostor ustupe lokalnim esnafima mesara i povrtara pravdali su novcem koji se kroz poreze slivao i taložio u gradskoj kasi, a pre svega u njihovim džepovima. Most je postajao sve tužniji, a mešetari, secikese i ini zlodusi sve srećniji i bogatiji. Sluge i sluškinje iz bogatih kuća u hordama su plavili most i punili svoje korpe mesom, ribom, povrćem i voćem, gurali novčiće u znojave šake trgovaca ili se nadglasavali sa njima kako bi prava mera prodate hrane bila zabeležena u dug. Trpajući zeleniš u korpe, otkidali bi spoljne listove a zatim ih bezobzirno gnječili teškim korakom. Zgaženo lišće, koje se nekada nadalo da će završiti kao ukrasni garnirung uz pečene prepelice na pozlaćenom ovalu, umiralo je razočarano u zlehudu sudbinu, ispuštajući poslednje kapi svojih sokova na pod čineći ga klizavim i lepljivim. Nuždom skupljena družina trgovaca i sluga vrlo brzo je prihvatila komfor nametnutog  odnosa i niko više nije primećivao most, ni njegove stubove ni oslikane svodove.

Svi oni koji nisu pripadali bučnoj gomili uobičajenih posetilaca mosta, sa jedne strane reke na drugu su prelazili posebnim natkrivenim prolazom koji je za njih bio sazidan povrh hodnika sa radnjama. Ljudi obučeni u brokat i baršun nisu se viđali u donjem delu mosta.

„Ne bacaj dijamante pred svinje“ govorili su neki mudri ljudi,
a neki drugi, manje obdareni mudrošću ali
više obdareni moćima, su mislili kako je praktičnost iznad lepote

Nije čudno što je jednog jutra pojava vitke žene u skupoj zelenoj haljini ispred Danteovog kamena izazvala zbunjenost. Verovatno je bilo i puno glasnih komentara, ali su se oni ugušili u uobičajenom metežu. Ona je stajala ispred kamena na ulazu, potpuno nesvesna koncentričnih krugova ogovaranja i snebivanja koje je izazvala. Da se zadesio tu u tom trenutku, i sam Dante bi imao neki ljutiti komentar jer se zrak prodorne svetlosti namenjen njegovim stihovima zaustavljao na mrežici sa biserima koja je pokušala da obuzda nemirne bakarne pramenove kose u smernu punđu.

Prekrštene šake opušteno je držala na vrhu stomaka, odmah ispod grudi, u položaju koji je davao znak da njena koža ne sme biti dodirnuta i odavao utisak smernosti. Ljudi su je zaobilazili sa strahopoštovanjem, pognute glave, neusuđujući se da je pogledaju. Bez ičije posebne namere, oko nje se napravila nevidljiva granica koju niko nije prelazio. Stajala je, tako, sama, uspravna, bledog lica i još bleđih usana koje su se ritmično pomerale dok je čitala natpis sa kamena. Reči su lagano izlazile iz grla i plele se u stihove iznad njene glave, sve do poslednje rečenice kada je reči zamenila suza koja se otkinula sa trepavice.

„…. che Fiorenza fesse

Vittima nella sua pace postrema.“

„Danteov raj za moj pakao,“ pomislila je dok se brzim korakom uputila ka najmanjoj radnji sa desne strane trga krećući se putanjom koju joj je nametala gomila ljudi otvarajući se pred njom kao kad se para pletivo.

Otvorila je vrata nad kojima je visio natpis „Kožar“ i za trenutak zastala u dovratku, zapljusnuta smradom kiselina kojima se štavi koža. Osetila je oštar ukus nadolazeće povraćke i zaustavila je namirisanom maramicom. Radionica je bila toliko mala da je ona, iako eterično vitka, jedva ušla. Dočekao ju je kontrasno ljubazan osmeh niskog okruglog čoveka koji je stajao iza trgovačke tezge. Nikada do tada u njegovu radnju nije ušla žena otmenijih pokreta i tužnijih očiju.

„Dobar dan, dobrodošli u moju skromnu radnju. Kako vam mogu pomoći, divna gospo?“, izdeklamovao je servilno, preterano ponizno, najbolje što je umeo obzirom da nije baš tačno znao kako da se ponaša pred njom, uspravnom i smernom.

„U gradu se priča da ste vi najbolji kožar, da možete nabaviti najmekšu kožu i da je možete uštaviti tako da sve ono što se u nju utisne ostane zauvek. Da li je taj glas tačan? Umete li oživeti otisak u koži i učiniti ga večnim?“, odgovorila je, iznenadivši sebe odlučnošću koji je njen glas odavao.

„Dddddda, da, valjda je tako…“, zamucao je kožar, zbunjen strogošću glasa koji je izlazio iz najbeljeg grla koje je on ikada video.

„Dobro. Hajde onda, požurite i donesite mi tu najmekšu kožu da ostavim otisak“, nestrpljivo je, gotovo, viknula i pružila šake ka kožaru.

„Bože mili, ko je ova žena, šta se ovo dešava, kakve su ovo magije i čini?“ nemo je zavapio, pokušavajući da dohvati kožu koja je sakrivena ležala na navišoj polici i da u isto vreme sakrije svoj strah i ušeprtljanost.

 

Prostro je kožu preko tezge i topla zlatasta nijansa najmekše kože je obasjala lice čudne žene.

„Salamander. Retka vrsta koju teško nabavljam od trgovaca životinjama. Ne možete ništa slično naći u Firenci. Izvolite, utisnite šta želite. Ja ću zatim obraditi kožu i preparirati je najbolje što umem.“

Bez reči, potpuno mirna, sigurna u sebe i ono što će učiniti, žena je čvrsto prislonila obe šake na glatku površinu. Nagnuvši se u napred, prenela je svu težinu svoga tela na šake a zatim i oči zatvorila i težini fizičkog tela dodala težinu svog emotivnog tela. Sve što je imala na sebi i u sebi prenela je na dlanove, a sa njih na površinu salamanderove kože. Ostala je tako nekoliko dugih trenutaka, mnogo duže nego što je bilo potrebno da se dlanovi utisnu, plašeći se da će otisak na koži izbrisati osećaj sa dlanova i da će zaborav ukrasti od nje ono što je želela da učini večnim.

Kožar je prvo začuđeno gledao ženu i njen mistični igrokaz, strpljiv i miran ostavljajući ženi dovoljno vremena da završi šta god je naumila, ništa je ne pitajući, a zatim lagano počeo da se meškolji, dok na kraju nije progovorio: „ U redu je, gospo, to je dovoljno. Otisak je precizan i dovoljno dubok. Ja ću sad uraditi sve što je potrebno. Biće to dobro. Videćete.“

Na poslednje reči, žena je podigla dlanove, pažljivo pogledala otisak i odgovorila „Verujem vam da će biti dobro, ali ja to neću videti.“

Glas joj je bio težak, dubok i rezigniran. Skupila je ramena i leđa lagano pogrbila. U trenutku je ostarila i nije više ličila na ženu koja je ušla u radnju pre nekog vremena. Sve je na njoj izgledalo opušteno, rezignirano i slomljeno. Samo je mrežica sa biserima i dalje pokušavala da zadrži kosu u punđi.

Iz rukava je izvukla kožnu vrećicu, iz nje istresla novčiće i bez reči ih pružila kožaru. Na peti se okrenula i krenula ka vratima.

„Oprostite mi, mila gospo, na znatiželji, možda neprimerenoj, ali možete li mi reći šta znači sve ovo, ti otisci, šta je to na vašim dlanovima vredno tolikog truda?“ zaustavio je kožar upravo kad je zakoračila prema izlazu.

Primetio je da su joj se leđa još malo pogrbila i cela njena pojava je postala još krhkija.

Glas joj se pretvorio u šapat obojen tugom.

„Moj levi dlan pamti dodir njegove brade, mekih dlačica koje su zagolicale moje obraze. Desni dlan se seća kako mu je kosa bila kratko ošišana, gotovo čekinjasta, od čega mi je dlan brideo dok se crvenilo nadražene kože prosulo po njemu.

Poljubio me je jednom. Samo jednom. Ljubio me je baš pod ovim mostom, ljubio me je kao da sutra ne postoji, kao da niko i ništa ne postoji osim nas u tom trenutku. Poljupcem mi je dao nagoveštaj večnosti, a već sledećeg jutra me je zamenio nekim drugim usnama.

Nisam napravila otisak usana, mada moje usne pamte kako su njegove meke i tople i kako se savijaju prema obliku mojih usana ne bi li me usisale u sebe i iz mene isisale i poslednji tračak razuma. Otisak njegovih usana pamte mnoge žene, osećaj na dlanovima je samo moj. Znam da se poljubac nikada više neće dogoditi, ali otisak dlanova će biti večan.“

Lelujavim korakom je nestala u okviru vrata. Kad je i kraj zelene haljine izašao iz radnje, kožar je uzdahnuo, pažljivo podigao kožu i odneo je u radionicu iza radnje. Ništa nije rekao, ništa nije ni pomislio. Sve što bi iko mogao reći ostalo je zauvek zaključano u tom jednom poljupcu. Jednom. Neponovljivom.

Žena je za sobom zatvorila vrata kožarske radnje. Nesigurnog koraka i sigurne namere došla je do prvog otvorenog prozora. Pre nego što je iko primetio ili mogao da je spreči, poletela je ka reci. Tek je pljlesak tela i vode izazvao pažnju ljudi na mostu. Muškarci su vikali i mahali rukama, žene vrištale, neke su se u pola glasa molile za dušu utopljenice. Haljina od teškog pliša munjevito se natopila i poput tega povukla ženu na dno. Dok su se pluća cepala pod pritiskom vode, poslednjim trzajima razuma ponavljala je „Danteov raj za moj pakao“. Smirena, prepustila se mraku.

Arno se sklopio iznad nje. Još samo jedan trenutak na površini je plutala mrežica sa biserima. A zatim je i ona nestala.