KROKODILI DOLAZE

PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ

Stadion je bio u mraku. Onaj treći Beogradski. Na vetrovitoj Karaburmi. „Ofkin“. Oronulo zdanje parkirano je kod okretnice kod Bogoslovije, koju je krasio i čudni soliter pored crkvenog fakulteta i nakaza od spomenika usred kružnog toka.

Taj kružni tok, šizofrenična vrteška, bila je idealno mesto da čovek ispita stanje svesti vozeći se u krug kolima dok se ne onesvesti. Čudan odsjaj neona filovao je neprijatnost.

Dijagonalno levo gore od stadiona, pružao se Severni bulevar i koga je na samom vrhu kačila gornja ograda Novog groblja.

Skroz levo tavorilo je Mirijevo sa pripadajućim naseljima. Iza stadiona nadole je Karaburma, iza Karaburme-Višnjica. Baba za dedu-deda za repu.

Skroz dole ispod svega tamni Dunav dodavao je gas ka Rumuniji. Tu negde se ispod Karaburme širio se i osnaživao.

Desno dijagonalno odurno zdanje murije, u gradu poznato kao „dvadeset deveti“, skroz desno Pančevac. Most za koga nema racionalno objašnjenje kako još stoji, i sa koga se za godinu dana, skokom u reku, ubije više ljudi nego u Subotici od postanka te varoši. Murija na uviđajima broji skakače do sto (pet-deset-petnaest) kao u igri „žmurke“, pa dignu ruke. Smore se.

Čuveni alas Renato skupi dvadesetak nesrećnika, ostalima kosti raznese mutna voda.

Ima lik u Lazi koga zovu Alan Ford, zato što niko ne zna ime “neuspješnog samoubojice” iz davno popularnog stripa. Četiri puta ga je samo Renato spasao. Ne da mu se da se rokne.

U Ritopeku, gde Dunav malo prikoči u krivini, na peščanim plažama vikendaši razgrću raspale leševe kao alge u moru da bi došli do pristojne dubine za kupanje. Cigani igraju picigeni kada nađu dovoljno veliku lobanju. Ostale delove tela leševa skupe pa kuvaju dok ih ne istope pa prave sapune za bogate žene.

Moj pokojni drugar Miša je čitav biznis napravio na tim sapunima. Našao neku ženu čudnog imena, brendirao proizvod i štancovao. Imala je neko bugarsko ime. Ruža, Božur, Božana, tako nešto. Kada mi je rekao da će da proširi biznis i počne da proizvodi pastu za zube, ispovraćao sam se.

Materijala je bilo vazda pošto je obližnji Beograd rastao, razočarani u grad, kao poslednji potez, „fijuknu“ s mosta.

Meni kada bi neko blizak nestao nikada ne bih pomislio da je skočio u Dunav. Sava je nekako elegantnija. Šmekerskije je udaviti se u Savi. Sava je nežna. U Savi žive krokodili.

„Sava je pritoka Nila“, objašnjavala mi je Tanja Joga jednog zlojutra pre par godina dok smo razvaljeni ležali na Adi.

„Onog Nila punog krokodila?“

„Da.“

„Belog ili Plavog Nila?“

Mislim da se definitivno ubila posle mojih pitanja.

A stvarno je nikada više u životu nisam video.

Napravila je i ona lastu sa Pančevca? Posedovala je tu telesnu inteligenciju za perfektan poslednji skok.

A možda su je pojeli krokodili, pa je nisu preduzetnici rastopili u sapun.

Odakle, brate, ti krokodili dolaze!?

Umeo sam ja da delujem psihotično na ljude, da ih podstaknem. Kada bi me neko smarao kao ja Tanju tog razvaljenog zlojurta, ja bih mu dao punu podršku da se liši jadnog, tužnog, nepotrebnog života. Nepotrebnost je bolest modernog doba. Moramo da se odbranimo od Nepotrebnih! Krokodili dolaze i raznose višak. Kada dođu, ja samo znam da ne želim da budem sam!

FOTO: hotsport.rs