KULTURIZACIJA SRPSKIH SELA: USLOV ZA OPSTANAK

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ

Kada u svojoj glavi povežete dve reči: “selo” i “kultura”, prvo što vam padne na pamet je – kulturno-umetničko društvo. Druga asocijacija, koja je gotovo neodvojiva od prve je – folklor. I nažalost (bez uvrede onih koji se bave folklorom, molim): kultura se u više od 85 odsto slučajeva u selima još uvek održava samo kroz rad folklornih sekcija raznih KUD-ova. 

A čudno je to. Jer, srpska kultura je krcata ljudima sa sela. Nema oblasti stvaralaštva u kojoj nismo bogati onima koji su svoje korene ostavili u nekoj srpskoj čatrlji, na nekoj njivi, pašnjaku.

Mi smo zemlja u kojoj su sa sela ponikli veliki pesnici: Od Laze Kostića (Kovilje kod Novog Sada), Vladislava Petkovića Disa (Zablaće kod Čačka), preko mnogo puta pominjane u poslednjih nekoliko dana Desanke Maksimović (Rabrovci kod Valjeva), do Dobrice Erića (Donja Crnuća).

Spisak prozaista ne bi bio ništa kraći, budite sigurni. 

Srpsko slikarstvo ne bi bilo ono što jeste da u njemu svoj trag nisu ostavili ljudi sa sela: Gordan Nikolić (Deževa), Petar Lubarda (Ljubotin), Radoš Stevanović (Miokovci), Milić od Mačve (Belotić), Milun Mitrović (Rujevica), Mladen Srbinović (Sušica) i mnogi, mnogi drugi.

Gluma? Ni ona ne bi bila ista… Da krenemo od Mije Aleksića (Gornja Crnuća),  Aleksandra Berčeka (Vrdnik), Jovana Janićijevića Burduša (Maskare), Sonje Savić (Mrčajevci)…

Pa zašto smo onda kulturu “svukli” na nivo folklora u srpskim selima? Zato što je zvuk harmonike i frule ono što će da slušaju i baba i deda, i stric i strina, i majka i otac? Zato što će pola familije da govori kako su “u njihovo vreme on bio na “kecu” i pola Srbije je znalo kako igra)”? Ili zato što je tako najlakše?

Ne želim (ponovo napominjem) da negiram značaj i kvalitet folklora u održanju kulture u Srbiji, ali me je, moram priznati, veoma obradovao poziv koji sam pre nekoliko dana dobio, da sa velikanima poput Vlade Arsića i Vanje Bulića, prisustvujem, uz Karla Astrahana, kao gost na osnivanju društva VISIA u – Azanji… 

Azanja je nekad bilo najveće selo u SFR Jugoslaviji, a sve do 1964 je imalo status opštine… Danas u Azanji živi oko 4.500 stanovnika i među njima ima onih koji žele da razvijaju sve oblasti kulture i umetnosti.

Zato se njih petoro (Vojkan, Ivana, Srbijanka, Ivan i Aleksandra) okupilo i napravilo društvo VISIA. Sa željom da neguje pisanu reč, da deci priredi školicu glume, da se bavi slikarstvom, muzikom, prozom, pesništvom…

Kad dođete prvi put u selo u kom nikad niste bili, ali ste za njega barem čuli, kad dođete u parohijski dom (jer je to – ko biva – trenutno najopremljeniji i najprimereniji prostor za prvo okupljanje zainteresovanih), očekujete da uz domaćine vidite još desetak prijatelja, eto zainteresovanih za ono što “neko hoće da napravi u selu”.

A onda vas iznenadi puna sala. Iznenadi vas lepo vaspitanje i pristojnost onih koji su došli da vas odgledaju i čuju šta imate da kažete. Iznenadi vas njihova zainteresovanost. Njihova nada da će se nešto lepo desiti sada, kada se rodila VISIA (koja ima viziju). 

Navijam za Azanjce. Navijam za društvo VISIA. Verujem da imaju snage, volje i želje da pokažu Srbiji da Azanja nije mesto koje je zaboravljeno, mesto u kom se više ne piše, ne smeje, ne kreira, ne osmišljava. Verujem da će ova VISIA poslužiti drugim selima da dobiju svoju viziju kako da poprave život u svom mestu…

Pratite ih… Iskreno vam ovo kažem.