LAKI

PIŠE: Vesna PANTIĆ

U utorak je padala kiša.
I u sredu.
I u četvrtak.
I u petak.
I u subotu.
U nedelju se pojavilo sunce. Stidljivo. Prolećno. I čule su se ptice. I mirisao je jorgovan.

Krivudava staza vodila je kroz šumu. Odjednom se, niotkuda, iz šipražja, pojavio pas. Pa još jedan. Pa još jedan. Pa još jedan. Pa još jedan. Pa još jedan. Svi su mogli da stanu u moje dve šake. Cvileli su i drhtali. Kože pune krpelja i buva. Mali. Mokri. Gladni. Bačeni. Poigrali smo se. Grizla me je savest što sam pošla u šetnju, a nisam imala nikakvu hranu za pse bačene u šumi. Ko bre može da baci ceo okot, u šumu, daleko od bilo kakve kuće i civilizacije. Brže bolje sam se vratila iz šetnje. Više mi nije prijala.

U ponedeljak je padala kiša.
I u utorak.
I u sredu.
I u četvrtak.

Od nedelje su me proganjala pitanja ”Ko baca pse u šumu?”… ”Ko može da baci psa bilo gde?”….”Kako može???”… ceo okot. Od nedelje sam skupljala hranu za njih. Da im odnesem puuuuno. Sigurno ću ih naći, na istom mestu. Male. Bačene. Mokre. Gladne. Pune krpelja i buva.

U četvrtak više nije bilo dileme. Vraćajući se s posla, prošla sam pored svoje kuće. I produžila pravo pa desno. U šumu. Padala je kiša. Spojili su se nebo i zemlja. Da nisam znala da je proleće, mislila bih da uskoro slavimo Božić, a ne Uskrs.

Na zvuk motora pojavilo se gotovo istovremeno šest četvoronožnih mrvica. Mokri. Gladni. Puni krpelja i buva.

Jedna se mrvica – loptica izdvojila. Po tome što je odabrala mene umesto hrane. Po tome kako mi je gurala njuškicu u šaku. Po tome kako mi je pružala jednu pa drugu šapu. Po pogledu, pravo u oči. Po grozdovima krpelja uz oba uha.
Podigla sam u naručje tog malog bačenog psa. Drhtao je i cvilio. Padala je kiša. Jednom rukom sam ga držala, a drugom davala hranu onima koji su i dalje bili tu, uz moje noge, viseći na mojim nogavicama. Nisam mogla da ponesem svih šest…

Mrvicu braon njuškice, žućkasto – narandžastog tela i braonkasto – crnog repa, više  nisam ispuštala iz naručja. Ni ona mene. Sedeo mi je u krilu dok sam vozila ka kući, drhtao, cvilio, povremeno liznuo šaku kojm sam ga mazila.

Došli smo kući. Kupanje. Čišćenje od krpelja i buva. Sve cvileći. Sve nežno. Sve sa pružanjem šapica da se pomazimo.

Mali, sad moj, pas dobio je ime. Laki.

Nekad ga zovem ”gremlin”. Kad se propne na zadnje i ispruži najviše što može prednje šape, visok je do mojih kolena. Ima sitne, mlečne zube. Razumeo je iz prve instrukcije ”Sedi”, ”Dođi”, ”Izađi”. Pruža šape i kad mu ih ne tražim. Kači se za nogavice kad god bih da negde koraknem bez njega. Nema više krpelje. Ni buve. Ne cvili. Ne drhti.
U očima mu piše ”Volim te”…