LIČNI STAV: SRAM VAS BILO, LANE GUTOVIĆU

PIŠE: Vladimir ĐORĐEVIĆ

Poprilično sam siguran da je to bilo u septembru 1989 godine: tih tri godine mog iskrenog životarenja u Londonu, “doprineli” su tome, da se baš ne sećam najbolje datuma i godina, ali se događaja itekako sećam. Desilo se, elem, da sam se obreo ispred Globe Theater-a, koji je tada započinjao fazu rekonstrukcije (završila se tek posle osam godina – Vesiću amateru sa svojim Trgom Republike).

Iako su igrali po drugim pozorištima, ovog puta, prvu predstavu su odigrali u Globu koji je već poprimao oblik renoviranja stana posle 30 godina. Šipke svuda, skele, prašina… samo su nju odigrali i posle toga je planeta čekala londonskog Vesića da ga “rekonstruiše”.

Igrao se “San letnje noći” (namerno su to izabrali jer leta u “Londri” te godine nije ni bilo. Bilo je “fuckin’ cold” i kiša nije prestajala da pada). Klasičan britanski cinizam na delu. Još jedan dokaz potrebe i pobede pozorišta nad realnošću.

Karte koje su tog dana, kada sam došao da ih kupim, puštene u prodaju su se rasprodale juče (tako je pisalo na blagajni, koja je, baj d’ vej, izgledala kao blagajna Doma kultura Blace. I gore od toga.

Ušao sam unutra samo da vidim ono o čemu sam sanjao godinama pre toga. Proba je već bila gotova… Ekipa se raspuštala… Priđe mi neki lik koji je izgledao kao nepriznati sin Morisija (iste naočare i frizura). Reče da se zove Deni i da je asistent režisera (reče ko je režiser, zaboravih ga i pre nego što ga izgovori). Kada sam mu rekao da su ovo nemogući uslovi za igranje pozorišne predstave, samo me je pogledao i rekao:

“Ser  Lorens (Olivije – prim.aut.) mi je rekao da je krajem 60-ih godina, Hamleta voleo da glumi na livadi pred seljacima i ovcama, koje su se tu slobodno šetale. Na taj način je uspeo da usavrši svoj lik i približi ga običnom svetu, a ne blaziranoj publici u pozorištu ili bioskopu. Zbližavanje danskog plemića običnom Englezu je i bila želja autora tog dela, takođe. Pozorište je svuda. Samo ga treba odigrati.”

Zapamtio sam napamet šta mi je rekao tip koji mi do tog trenutka bio simpatičan koliko i kolonoskopija. Nekih šest godina kasnije (zbog “Trejnspotinga”) sam sam sebe želeo da “prebacim” preko Brankovog mosta, kada sam saznao da je to bio ni manje ni više nego Deni Bojl!! Fuckin’ Deni Bojl!

Potvrdu Lorensove tvrdnje sam dobio 2005 godine u Edinburgu na pozorišnom festivalu. Tamo je pozornica, bukvalno, svuda. U sred restorana dođu glumci i počne “Zločin i kazna”. Cela predstava (nekih sat i po vremena). Ili na jednoj od, mnogobrojnih, strmih ulica unutar zidina grada, igrala se “Kiša” Samerset Moma… Opet pobeda pozorišta nad surovom realnošću!

Prava je šteta što, većina, naših glumaca nije imala prilike da ovome prisustvuje u Edinburgu (još gore ako jeste, a ništa nisu naučili).

Jedan naš glumac tamo nikada nije ni kročio, inače ne bi dozvolio onoliku blamažu i pljuvanje po svojoj profesiji i kolegama. A naročito publici.

MILAN LANE ŠOJIĆ

Nekada se prezivao Gutović, ali odavno je u svojoj glavi Šojić i to u negativnom smislu te pojave na našoj sceni!

Čovek koji će ostati poznat po dve stari, kada govorimo, o njegovoj ulozi u našem glumištu. Šojić sa brkovima i Šojić bez brkova (to je kada je bio “Pustolov”). Sećate li se nekog njegovog velikog filma, osim onog sa pilićima “Erogena zona”? Ne, naravno.

Pozorišne predstave (ne njegovi dosadni kabarei, nego prave predstave)? Naravno da ne.

Ja se sećam jedne iz 1984 godine. Bio je glavni epizodista u JDP-u, ali je odigrao maestralno. Sve je to nedovoljno za ono što je uradio u utorak uveče na letnjoj sceni BDP-a. I to u vrhunskoj predstavi “Sumrak Bogova”!

Očigledno da nije imao pojma ništa o tom Viskonti-Martinić delu tj. filmu. Niti pozadinu svega toga. Tiče se nemačke bogate porodice pred dolazak zla. Prvo u tu zemlju a onda i na ostatak planete. Nije ni čitao Manove “Budenbrokove” koji su bili osnova Martiniću za njegovo remek delo. (Za Mana je čuo, zbog “Smrt u Veneciji”, ali ovo nije pročitao, jer da jeste mogao je u tih svojih pet minuta, koliko mu traje uloga, da napravi glumu o kojoj bi se pričalo.

Ali ne, Šojić, ostaje Šojić. Kad čovek ili ne ume (u to sam sada sasvim siguran) ili neće (ne verujem), ostaje tamo gde i pripada. Šojićima.

Utorak 16.09.

Pozornica napravljena montažno na mestu gde i narkomani ne žele fiks. Merenje temperature, trka za bolje mesto na tribinama… svi nose maske kao ovce iako je otvoreno. Iza sebe čujem da mi nekoliko desetina Dart Vejdera diše “za ovratnik” sa svojim maskama. Ipak, razumem strah kod našeg sveta.

To su oni što su se zatvarali kada je bilo pomračenje sunca, ili  tri meseca bez pogovora bili u toru tj stanu za vreme policijskog časa. Ni to nije bio nikakav problem. Poštujem svačiju odluku da bude ovca! Ali ne poštujem kada me neko ne poštuje – a to je upravo uradio Šojić. Pljunuo je na publiku, kolege, zaposlene u BDP-u… na pozorište uopšte.

Čak i da je reč o velikom glumcu, a nije, tako nešto je neoprostivo i nedopustivo!

(RAZ)REŠENJE

Glumci su na sceni i sede na stolu (ima simbolike u tom stolu i zašto je cela scena takva). Svi gledaju u publiku ili bolje reći glume da gledaju.

Samo je Šojić je okrenuo leđa publici! Rediteljsko rešenje? Možda… Baš kao i Šojićevo igranje sa prstenom, koji i u filmu i u predstavi ima jednu od presudnih uloga u srži ovog remek dela.

Da je Šojić pročitao Mana, znao bi da “otac kao glava porodice uvek sedi uspravno… pogleda pravo… nikad glavom već samo očima skreće pogled ka određenoj osobi i uvek su mu ruke na stolu. A na njima prsten! Prsten koji nas određuje!”

Šojić se igrao sa njime, čak i kad je predstava počela. Sve sa leđima okrenutim publici. A njegove kolege? Prvih nekoliko minuta kao da su došli da “odšmiraju ovo sranje”.

Tek kada je trebalo da kaže ključne i jedine rečenice, koje jasno obeležavaju sudbinu ne samo ove, već i svih porodica koje su se našle ili će se naći pod režimom mase koja guta sve pred sobom, dotični se setio da stavi prsten.

Nekako sumnjam da je Jagoš Marković na tome insistirao, pošto bi na taj način Viskontija i Martinića smatrao debilima!

No, tek kada je, preko penisa, rekao ključne rečenice koje će odrediti sudbinu Baronove porodice i skončati u raljama nacitičkog režima, počela je predstava.

Glumci su se setili da su tu da glume a ne da služe da ih publika obožava i predstava je dobila obrise one predstave koja je proglašena za najbolju u 2019 godini.

I onda sramota srpskog pozorišta i direktno uriniranje po publici, pozorištu pa i kulturi uopšte! ‘Ajde što su se glumci (koji su sve vreme bili na sceni), preko pimpeka poklonili publici, ipak su odigrali predstavu i zato su zaslužili biseve! Čekali smo ih mesecima da stanu na te jebene daske koje život znače.

Na sceni nije bilo Šojića!

Nigde!

Ljudi gledaju levo desno…svi očekujemo da se pojavi….mislimo to je fora…glumci kao da Baron (inače glavni krivac za kraj porodice) nije nikada ni postojao!

Ljudi koji su došli da vide i njega, koji su sa ogromnom nadom dočekali početak pozorišne sezone da se možemo vratiti u, kakvu takvu,  životnu normalu, makar i u privid te normlanosti, a pozorište u tome ima jednu od ključnih uloga, dobili su šamar koji nisu zaslužili. I to od Šojića!

Ima iskonske pravde u svemu tome. Kad nas već, raznorazni, Šojići jašu kao volove decenijama, što ne bi i neki tamo glumac se posrao po publici, jer publika mu za to i služi!

Razumem vas, ako vas već publika nije razumela. I ja bi sebe smatrao promašenim čovekom ako bi me posle četiri decenije glume upamtili samo po piroćanskom akcentu!

Samo mi nije jasno što smo vam mi, gledaoci, za tako nešto krivi, gosn Šojiću?!

FOTO: BDP

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *