LJUBAV N/R

PIŠE: Danijela VULIĆEVIĆ 

Ubio sam ga.

Ne morate da zovete nikog više, inspektore. Ponoviću kad god i koliko god puta bilo potrebno. Reći ću vam i čime sam mu smrskao glavu.

Ubio sam ga juče ujutru.

Kad pomislim na detinjstvo, prve slike koju vidim su pokretne. Mnogo sam voleo da gledam filmove. Sekao sam fotografije glavnih glumaca iz časopisa, lepio ih u svesku i zapisivao žanr, režisera, scenaristu i kratak sinopsis. Najdraže su mi bile one premijere subotom u osam uveče. Jedna od njih, “Praznik pečenog krompira”, u meni je probudila želju da budem poštar.

Već vidim senzacionalnu vest u sutrašnjim novinama: ” Poštar ubio fotografa!”, i negde na kraju prvog pasusa: “Ubica i žrtva se nisu poznavali, koliko je poznato stanovnicima ove pitome varoši.”

Prvih godina službe voleo sam svoj posao. Radio sam ono o čemu sam sanjao. Uručivao sam pisma i razglednice. Onda mi je internet oduzeo zadovoljstvo i ostavio mi pakete, račune, sudske pozive i penzije. Oduzeo mi je još nešto. Priliku da dva puta mesečno otvorim kapiju i pozvonim na vrata iza kojih je živela ljubav mog života. Godinama je dobijala pisma od tetke iz Švajcarske, od vremena kada je bila devojčurak do zrelih godina. Poslednje pismo uručio sam joj pre dvanaest godina. Još uvek mi je pred očima njena plava haljina ukrašena osmehom. Taj broš nosim na srcu i u dugim, usamljenim noćima puštam ga da svojom iglom brzo, poput kadrova iz filma majstorski spojenih da se ne vidi gde prestaje jedan, a počinje drugi, prelazi preko mog srca. Preko ogoljene tuge. Ne tražim krivca za svoju samoću. Neki životi jednostavno upadnu u vakuum, kao reklame za multipraktične uređaje u poštansko sanduče. Poput njegovih očiju koje su upadale sve dublje u smrskanu lobanju dok sam udarao, i udarao.

Ubio sam ga, inspektore, bez predumišljaja. A ona rečenica sa kraja prvog pasusa neće biti istinita. Poznavali smo se. Davno, ima sigurno deset godina, kada sam mu doneo paket, pozvao me je na kafu i pitao da li bih mu učinio uslugu. Pošto puno radi u svom studiju, fotografiše veći deo dana, a njegova umetnost mnogo zavisi od igre svetlosti i senke, pitao me je mogu li jednom nedeljno da svraćam kod njega i preuzmem pismo na kojem će već biti zalepljena markica i odnesem ga u poštu. Pristao sam, ni sam ne znam zašto. Nisam imao društvenih kontakata osim onih koji su se ticali gole egzistencije. Ali, molim Vas, inspektore, nemojte motiv za zločin da tražite u mom psihološkom profilu i asocijalnoj ličnosti. Motiv će Vam potpuno biti jasan na kraju mog priznanja. Pristao sam možda zato što su se po ivicama jutra zadržali obrisi plave haljine iz sna. Takvih dana sam empatičan.

Neki životi jednostavno upadnu u vakuum,
kao reklame za multipraktične uređaje
u poštansko sanduče.
Poput njegovih očiju koje su upadale sve dublje
u smrskanu lobanju dok sam udarao, i udarao.

Čitavu godinu sam fotografu odnosio pisma u poštu. Jednom nedeljno. Utorkom. Narednog utorka odnosio sam mu pismo koje je primio, i uzimao naredno. Posao sam obavljao mehanički jer strasti koje se naglo prekinu, kada ponovo isplivaju mogu da budu samo opore. Zato mi je toliko dugo trebalo da shvatim suštinu fotografove prepiske. U koverti sam pod prstima mogao da osetim samo jedan foto-papir. Adresa je uvek bila ista, ali je svakog godišnjeg doba u pitanju bila druga žena. Po pravilu, slobodna. Uvek iz varoši. Dobro razmišljate, inspektore, sva pisma koja je fotograf primao tokom jednog godišnjeg doba bila su sa iste adrese.

Moja Pandorina kutija odškrinuta je jednog utorka ujutru. Nisam je zalupio već sam, umesto u poštu, nakon posete fotografu, otišao do svoje kuće i otvorio pismo. I da skratim priču. Ovu putanju zadržao sam godinama. I ovo što ću Vam reći slobodno upotrebite za stvaranje profila patološke ličnosti. Ali, to nije moja omča. Moj zločin je veliki i srećom ne čest. Neviđen u našoj mirnoj varoši. A bojim se da svaka ima svog fotografa.

Sva fotografova pisma, iz proleća u leto, pa kroz jesen i zimu bila su potpuno ista. Hronološki. Svaka od žena je dobijala istim redosledom iste fotografije sa indentičnim tekstom na poleđini. Divnim. Slatkim. Očaravajućim. Poslednje koverte na izmaku svakog godišnjeg doba sadržale su crno-belu, uvek majstorski urađenu fotografiju na kojoj su fotograf i aktuelna žena vodili ljubav, a na poleđini je uvek, krupnim, kitnjastim rukopisom pisalo:”Volim te”. Već naredne nedelje pismo koje sam nosio u poštu imalo je drugu adresu.

Bez obzira koliko sam zastranio u svom ponašanju, nikad nisam dozvolio sebi da otvorim niti jedno pismo adresirano na fotografa. Znam da mi to uopšte nije olakšavajuća okolnost u ovom trenutku jer sam ga ubio. Bez predumišljaja, ali hladnokrvno. Njegovim “nikonom”. Svom snagom sam ga udarao po glavi, ne prestajući ni kada je bio mrtav.
A evo i motiva, inspektore. Danas je utorak. Jutros je proleće smenilo zimu. Ubio sam ga juče jer je ostala još samo jedna slobodna žena iz varoši kojoj još nije poslao pismo. Naravno da shvatate da je to Nevena. Nisam posesivan, nikada nije bila moja iako je polovina mojih noći pripadala njenoj silueti u plavoj haljini. Ja, za razliku od fotografa, umem da volim. Ljubav ne otima, zavodi, pa ostavlja. Ljubav je tu da čuva. Nisam mogao da podnesem pomisao da ću početkom leta videti i nju, poput svih ostalih obmanutih žena, kako vrluda kraj reke ispijenog lica i ugaslog pogleda.
***
Lokalne novine su danima rasprodavale udvostručen tiraž razglabanjem o ubistvu u pitomoj varoši poslednjeg zimskog dana. Isplivalo je milion stvari nepoznatih zajednici ušuškanoj u godinama sličnu svakodnevicu. Jedna od njih bila je da je čuveni fotograf koji se pre dvanaest godina doselio iz Švajcarske, nakon majčine smrti, imao u varoši sestru od tetke sa kojom, zbog porodičnih razmirica, nije imao nikakav kontakt.