LJUBAV – ONLINE – POGLAVLJE 23

utorak 21. april

Rekla je: „Hajmo na kafu.“

Četiri Petice je pio kafu. Ležao je na svom mestu i imao je plan da ništa ne radi. Džeki mu je kuntao na preponama.

„Šta ćemo sa psom?“

„Ponećemo ga.“

Pitao ga je sin u nedelju, zašto ne zapale u vikendicu na selo dok ne prođe ova godina koja nas čeka. Tamo ima svega, sada imaju i psa.

„Neće Lana“, odgovorio je.

„Ona je sazdana od asfalta“, nasmejao se.

„Da li si siguran, tata“, Anja ga je pogledala. U očima joj je pročitao da je sada momenat da ubedi majku pred svima da je to dobra opcija.

„Znam, deco. Bolje je u prirodi. Urbanizam nam je nametnut. U prirodi ne moraš da se socijalizuješ. U gradu smo zagušeni s milion stvari, sadržaja i ljudi s kojima u principu nemamo veze. Sisaju nam, bajo, ovaj naš dragoceni život, a ništa nam ne daju. Svako može da te prekine, nemaš kontinuitet. U gradu si non stop u gardu, u borbi. Priroda te ne prekida, već ti dozvoljava da se čulno otvoriš. Kod kuće se zatvaraš, a to boli. Kapirate?“

Lana je cirkala vino. Slušala je. Njih troje su je napali sa krila i kroz sredinu, pretilo je da joj zatresu mrežu. Nije brinula. Želela je da je ubedi. Sada, tu i odmah!

„Nekada nisi tako pričao. Koliko se sećam po vašim pričama Beograd je bio svet! Sada liči na grad napravljen u Kini. Kao neki jeftini plastični LEGO grad.“

„Promenilo se, puno. Poseljačilo. Bili smo neoprezni. Ja sam radio po klubovima. Sve sam radio od šanka do glavnog redara na vratima. Samo muziku nisam puštao, ali sam ubrzo počeo da organizujem žureve po gradu. Svakog vikenda na drugoj lokaciji. Pustim žvaku oko osam uveče negde u kraju, obično Fricu, mom drugaru koji nije silazio sa motora, i do deset je gajba na kojoj je žur prepuna. Lepo vreme.“

„I šta se desilo, tata“, Anja je bila trudna. Četiri Petice će biti deda. Vreme je da im iznese svoje viđenje. Da im ostavi usmeno predanje kao testament jednog života i jednog grada.

Život još postoji ali Beograd – ne.

„Imam ja teoriju za to. I Lana i ja smo rođeni u bekstejdžu skupštine, mama u Lole Ribara, ja u Majke Jevrosime. Različite smo generacije ali to je to. To je naš rodni kraj. Gledajte sada…“ Uzeo je list papira. „Znači tu dolazi Tito, svi tadašnji državnici sveta, a mi visimo u Kosovskoj u parkiću. Počni da vučeš krug odatle“, obratio se sinu.

Lana i Anja su gledale. Četiri Petice se uneo u priču. Olovka je klizila papirom.

„Dakle parkić, Skupština, Trg Marksa i Engelsa, tamo ti je onda Dom sindikata – FEST, onda dolazi Borba, pa prvi drakstor na Balkanu u Nušićevoj… morate da znate da je tu, ispred drakstora bila jedina prava pank scena na ulici. Onda izronimo iz drakstora na površinu, do Doma omladine, gde su bili bioskop i Džez festival. Lomimo desno u Makedonsku, a tu je PGP, pa tri ozbiljne kafane, takozvani Bermudski trougao, Lipa-Šumatovac-Grmeč, zgrada Politike, desno Kinoteka, pravo radio Beograd. Nastavljaš dalje u Lole Ribara, tamo je Atelje 212 i internacionalni Bitef, pa Peta beogradska, diskoteka Cepelin, pa Tašmajdanski park s plivalištem i klizalištem, crkva Svetog Marka i velika glavna Pošta. To je kvadrat kilometar sa kilometar, kondenzovana teritorija, toliko toga na malom prostoru u kojem možeš da se u dva ujutu šetaš s kilo zlata i dve plavuše a da niko neće ništa da ti uradi. Toga nigde u svetu nije bilo. E, tu se negde Beograd prekinuo. Iako sve to stoji na istom mestu i dan danas, tog šmeka više nema.“

„Košta to deco…“, reče Lana.

„Bili smo u neviđenom spidu. Mladost je pržila krila pod veštačkim svetlom andergraund klubova. Beograd je izgledao kao low budget New York. London nam je postao prvi komšija. Napon je počeo da opada već ’84. Tad je u grad na velika vrata ujahao Mr. Hors, koji je postepeno dodavao gas. Und* je pojeo bunt. Drugo poluvreme dekade završilo se bilasnom jedan mrtav – jedan živ. Osamdeste su koštale Beograd skoro kao Sremski front. Neki od preživelih su porasli i otišli dalje, a neki su ostali zakucani u mitu osamdesetih. Neki su kurtoni završili u politici.“

„Koliko si godina imao?“

„Dvadeset devet. Trideseti rođendan sam proslavio u Americi.“

„Šta si tamo radio?“, upitala ga je ćerka. Sin se kezio. Četiri Petice se zamislio. Zapalio je pljugu, otpio gutljaj vode. Dramska pauza je potrajala.

„Da li si normalna da ti to kažem?“

„A ti mama, šta si ti radila u to vreme?“

Četiri Petice je s ljubavlju pogledao suprugu. Devojčica Lana se tada još igrala sa lutkom, onda joj se desio udes pa se zaigrala sa polutkom, kada je došla do „Barbike“ otrgao ju je sa dna. Deca nikada ne treba da znaju ko i šta su im roditelji radili „prošlog leta“. Osim ako im majka i otac nisu Nikola Tesla.

„Hajmo na kafu“, ustao je i protegao se. Navukao je farmerke, plavo-crvene Happy socks, plavu majicu i crveni ZARA prsluk. Stavio je kapu, natukao naočare, marnuo Džekija sa poda i uputio ka vratima. Na tren je bacio oko na ikonu svetog Nikole. „Glupi moj živote“ pomislio je. Lana ga je pratila.


*Und – sinonim za “stond”