LJUBAV – ONLINE ROMAN – POGLAVLJE 20

petak 17. april

Rekla je: „Dobro jutro.“

Četiri Petice je čitao na lap topu tekst koji je sin spremao za igranu seriju. Seljaci su mu bili fascinacija. Džeki je kuntao kod njega na preponama.

„Naš sin je genije, majke mi…“

„Čitaj mi.“

„Da ti čitam?“

„Pa, da… ja volim kada mi neko čita.“

„Od kada to?“

„Od kada si mi čitao „Malog Princa“, dok sam se dovodila u red. Pa si mi čitao Kravera kada sam brektala u prvoj trudnoći.“

„Pa sam ti čitao „Knjigu o Milutinu“ dok si bila trudna sa sinom. Eto, odakle mu koreni ka selu“, nasmejao se.

Rekla je: „Čitaj mi.“

Četiri petice se pridigao, spustio Džekija pored sebe pa se teatralno nakašljao:

“Oj, livado rosna travo“, drao se iz sveg glasa gorostas koji je jednim otkosom sobaljivo najmanje hvat trave. Detelina je baš rodila ove godine. Nebo ga je pogledalo. U trenutku spusti kosu pored sebe i prekrsti se. Uze polić zadenut za pasom, pored ovnujskog roga s mistrijom, i nateže rakiju. Progutao je veliki gutljaj i stresao se kao ker posle kupanja.

„Dobra ova Radosavljeva, ljuta, k’o što rakija treba da je“, pomisli. U trenutku mu se smrče pa nanovo svanu.

„Kakav fleš, sunce ti nejebem. Mora da je gu’ro usijanu potkovicu u bure.“

Onomad je obezvijo na svadbi kad je Sredoje Kučka pratio sina u vojsku. Seća se da se leđima naslonio na stog sena da se nadiše vazduha te se sklizo i noge mu završiše pod jednim, a glava pod drugim plastom. Kerovi ga zapišavali do zore. Kučka je, posle su mu rekli, iskoristio mudrost staraca, te je u gostinsku rakiju ubacivao usijane potkovice. Lepo te grom udari u stomak, budak u glavu, a noge se preseku ko da su nestale sa lica zemlje.

Kad se iznatresao, uzeo je mistriju u ruke i započeo da oštri kosu. Nešto se zamislio pa ga prenu ženski glas:

„Oj, zdravo ti bilo, Teodosije. Što se dernjaš? Misliće selo da te kolje neko?“

Bujnogruda žena, razdrljene košulje trupi na livadu. Kosa joj je ispadala iz marame u bičevima.

„Zdravo i tebe Stanojla, kude si to pošla?“

„Malo po selu, ništa posebno. Gde ti je Radojka, jel’ spuzala s drveta?“, femkala se.

„More ne zajebavaj, da tebe ne okačim o granu, natraške. Kada budeš plakala suze ima na nebo da ti padaju.“

„A, da okačiš sebe pa da ti i vršnjak ponekad u to isto nebo pogledne?“

Gorostas se u trenutku ukopao u mestu. Prestao je sa žustrim pokretima kojima je trljao kamen o metal. Stajao je tako jedan trenutak a onda baci kosu i mistriju. Široko se osmehnuo:

SVA POGLAVLJA KNJIGE PROČITAJTE OVDE

„Sa’ću da ti jebem milosnu majku.“ Po’ita ka ženi.

Ova izazivajući zadiže nad kolena suknju, začikavajući ga. Lagano je izvodila ples zavođenja koračavši unatrag. Div je preskakao po dve vrste, jurišajući ka njoj.

„Polakote, nemo duša u nos da ti uđe, ostavi nešto i za mučenika“, smejala se đavolski.

„Stanojla, vraže, sa’ću da te oteslačim ima duša da ti na taj tvoj nos izađe!“

„Uf, ala je neko sreće kurate!“

U tom trenutku tela im se sudariše. Pali su na zemlju. Podatnici se učinilo da je prsla sudarivši se s ledinom. U nju je uleteo pozamašan komad mesa. Oblila je milina.

„Joooj“, uzdahnu. „Polako, bre, curik stoko!“

„Kad’ dođem do srca skrenuću“, ogromni znojavi seljak joj je raznosio utrobu.

“Joj, mila moja majko”, dahtala je od naslade. “Joj, kuku majko!”

“Ne prizivaj je Stanojla, kad pomislim na nju onemoćam!”

“Ćuti ti i ori, nije uzorano od lani…”

Čovek na trenutak zastade:

“Onemoćo ti čovek? Jel’ mu dobro, slave ti.”

“Ma, jok, nešto je sav zamišljen, samo nutka, nikako da mi priđe ko ženi, obećava, preti, ali jalovo to sve…ma, bre, slušaj ti čoveče, jebo te on, jebi ti brate mene, ne staj. Sad ne puštam!”

Nakon nekoliko trenutaka prolomio se ženski krik. Ptice prhnuše u vazduh. Nakon toga zaću se tup udarac šakom u glavu.

“Ćude, sjatiće se selo, šta ričeš ko gladna krava?!”

“Pa, šta ću jadna ti sam, kada ti vuče ulevo, a tu sam slaba…” Poluonesvećena Stanojla se zahvaljivala Bogu i svim svecima na slasti koju prežive. Samo da prestanu butine da joj drhte, ode ona dalje svojim poslom.

Teodosije se izvrnuo k’o ker i zaglabao travku.

Četiri Petice je zastao. Lana je razvukla osmeh oko glave. Znači dobro je čitao.

Rekla je: „Čitaj mi.“

Nije ni on želeo da stane:

“Teodosije, ooo, Teodosije, bog te spržio dabogda…!“

Čovek se prenuo iz dremeža: „Što ti je ženo, šta zapomažeš?!“

„Ene ti je Vukosava izvrnula se u potoku!“

„Ma šta to pričaš!?“

„Zinula ko ovan, razgoračila oči ko da će da joj izađu napolje…“

„Gde, bre, more!“

„Ene je dole u potoku, naišla Stanojla pa je ugledala. Vuku je ona i ona sukleta Dragomir za jezik da ne majka crna…“

“Otkud Dragomir?”

“Pa, valjade je kosio tude nede.”

“Ja, kosio po šumi baš…Vukosavu kosio…”

“Ne laj crnjane dok ti žena majkava, no da poitamo.”

“Poitaj ti, samo da zatvorim ovce. Ako je geknula Vukosava barem da mi se ovce ne razbeže.”

“Ajde…odo’…”

“Idi s milim bogom, ako je nešto lagala Vukosava, poruči joj da bolje da se ne vraća kući. Ja ću joj presuditi. Dragomir da jebe, a ti Teodosije čuvaj kosi i brini o ovcama…”

“Ćude, ne laj! Nije on pleo Vukosavu, no Milijanu.”

“Ti znaš!”

“Ja znam…”

“Jebem ti panaiju ajdemote da je spašavamo ako je tako ko što veliš. Dragomir teslači Milijanu…o bože i svi sveci, pa jel’ joj zna čovek.”

“Teodosije, crnjane, žena ti obeutila u potoku a ti bi da pleteš ko koga jebe!”

“Kad smo već kod toga, mogo bi da ti pokažem novu magazu…”

“Prođi me se ludače…ajmo do potoka, gledaćemo magazu neki drugi dan…”

“Džaba, ja ti kažem, ako je pretekla ta neće skoro ponovo umirati.”

“Neka te. Al’ samo brzo da završiš. Neka me milina poterala…”

“Ih, zec je za mene konj! Jednom, dvaput da te čvaknem i da poitamo do potoka. Jel može u dupe?“

“Čibe alamunjo!“

Četiri Petice je zapalio pljugu. Do jaja je ovo!

„Jel nam dolaze klinci na Uskršnji ručak.“

Lana je duboko uzdahnula. Majčinsko srce je pretilo da prepukne: „Naravno.“

Četiri Petice je bio zadovoljan.

Rekla je: „Policijski je čas do ponedeljka.“

„Pa? Imaju kučiće neka prošetaju. Tu su u kraju oboje. Dođu ujutru u deset, odu u jedanaest uveče. We are happy family…“

„Znam…“