LJUBAV – ONLINE ROMAN – POGLAVLJE 22

Ponedeljak, 20. april

Rekla je: „Super je bilo juče.“

Četiri Petice je prao sudove. Džeki mu se vrzmao oko nogu, žickajući da bude zgažen. Bio je raspoložen.

„Odlični su nam klinci. Drago mi je da su takvi.“

„Ne guše“, premeštala je vaznu prepunu žutih cvetova po polici sa knjigama. Gledala je da li se uklapaju u pozadinu i gde će najbolje da čučnu.

„Ne. Kakav je to dar od boga da nam deca nisu dosadna.“

„Misliš da smo mi njima dosadni?“

„Naravno, mi smo im matorci.“

Obrisao je ruke o majicu i uzeo štene u naručje. Seo je za trpezarijski sto.

„U snu sam se smejala imenima koja smo lupetali kako dete da se zove.“

„Pa, zar nije logično da se zove Unuče? Unuče Petrović? Meni je to super.“

„Tebi, pobogu“, nasmejala se.

„Univerzalno je. Skandinavcima možeš da objasniš da je to bog jutarnje rose, Turcima-junak delija, Japancima-onaj ko ima veliku patku, Južnoamerikancima – sin magle, Srbima da je unuk ponosnog dede.“

„A Grcima?“

„Nemam pojma, ne znam Grčki.“

„Ooo, i te kako znaš.“

„Znam, „saparakalo profilektiko“. To mi je bilo dosta da se vratim živ sa Mikonosa u godinama dok ga Čeda političar nije provalio. Znaš koja je to selendra bila? Pederi su ga provalili kao oazu. Izolovano ostrvo po sred mora. I kako to biva sa svim gotivnim mestima prvo dođu gejevi, pa hirici, pa narkomani, pa seljaci. I to ode u kurac!“

„Šta si ti tražio tamo?“

„Pa ja sam seljak“, nasmejao se. „Tako ti je bilo i ono selo Fetije u Turskoj. Nigde nikoga. Danas tobogani i šabani.“

„Zašto nikada nismo bili tamo zajedno na Mikonosu i tim Fetijama?“

„Pobogu, šta bih tačno u Budvi radio?“

Lana je bila zadovoljna mestom na koji je postavila vazu sa žutim cvetovima. Vezala je kosu u rep. Prevukla šakama preko lica:

„Šta ćemo na leto?“

„Pa u Rovinj.“

„A Korona?“

„Ma koja Korona. Pusti me tih bajki za guzonje. Šta sam sve preživeo pa neka me ubije, libo me racku.“

Četiri Petice nije želeo da razmišlja o „sock puppets“ predstavi za hipnotisanu gomilu. Nije se plašio smrti. Plašio se dosadnih i ružnih ljudi.

„A Unuče, stiže u oktobru. Zamisli da mu baba i deda budu u karantinu.“

„Eto vidiš da je dobro ima Unuče. Baba i deda nisu cave. Baba i deda su Boni i Klajd, Tarzan i Džejn, Telma i Luiz…“

„Mirko i Slavko, Tom i Džeri, Modesti i Vili…“

„Boško i Buha.“

Smejali su se ne glas. Džeki je kevtao i iskenjao se od sreće.

„Da li sam ti rekla da mu ne daješ plazmu sa mlekom“, ljutnula se.

„Pa beba je. Kuče-unuče.“

Posegnuli su istovremeno za flašom vina.

Rekla je: „Otvori flajku, čini mi se da imam i ja štek sa šitom.“

„Jednom đankoza, uvek đankoza…“

„Jedi govna“, pokazala mu je srednji prst. Nasmejao se. Pomislio je na Željka Mitrovića. Kako on ponosno fura svoj fazon da je degenerik.

„Narkoman sam tim se dičim pogledajte na šta ličim“.

Četiri Petice nije imao problem sa tom vrstom. I Ikaru su se spržila krila kada je previsoko uzleteo. Bog sve vidi. Malo je spor i u principu ga libo racku ali uvek na kraju reši problem. Četiri Petice je poštovao Boga, ali uzdao se u svoj metod. Jedan šamar reši sve.