LJUBAV – ONLINE ROMAN – POGLAVLJE 26

subota 25. april

Rekla je: „Imam problem.“

Džeki je lizao svoja jaja. Četiri Petice mu je zavideo. Ležinjao je na svom trosedu i bio ljut na psa. Morao je da zbog njegovog šoranja izlazi sa gajbe svako veče u jedanaest, a to ga je žešće smaralo. Doduše, to traje par dana ali već mu je skurčilo. Lani ne pada na pamet da izlazi uveče u zverinjak u obližnji parkić.

Gospode bože, šta sve ljudi drže u kućama pod izgovorom da su to psi. To laje, to reži, to njuši tuđe genitalije. FUJ! Zato su i životinje, jebiga.

Četiri Petice je imao ortaka Džigija koji je ošišao svog velikog žutog psa, kao lava. Video negde na internetu i ošišao ga. Ostavio mu samo grivu. Držao ga je u dvorištu ispred kuće na Altini. Teško da je neko prilazio njegovom posedu. Čim snime Žućka opale po gasu.

„Lana?“, zaboravio je na ženu.

„Ne sviđaju mi se novi Stonsi.“

Nasmejao se. „Hjustone, Lana ima problem“, pomislio je.

„Majke mi, oni su kao neki točak koji se kotrlja.“

„Misliš, kamen. Kamen koje se kotrlja. Kamenje?“

„Ma, ne. Baš točak. Sve im je krug. Sve na istu foru. Svaka pesma im je reciklirana, gitarski rifovi-jedan oštar, jedan iskrivljen. Bubanj secka: tap-tap-tap. Džeger čas falset, čas „ne znam šta“. Baš mi je bezveze. A i onog basistu tretiraju kao niže biće. Kao crnca. Svira s njima duže od Vajmena, a nije punopravan član.“

„Deril Džons? “Znam.“

„Sve mu loše.“

„Zipa pesma im se zove „A Ghost Town“. Pa ima samo jedan grad duhova. „The Specials“. I to je to.“

„Šta te je naljutilo?“

„Ma, ništa. Samo primećujem. Oni su bre poslednji put šetali po gradu u onom spotu „Whaiting On A Friend“. Sve zamišljam kako Kejt Ričards kupuje hleb u radnji. I sada njima smeta prazan grad. Grad duhova im je u glavi. Jebo takav život. Svi te vole, a ti si pokretna korporacija. Mislim, volim ja Stonse ali s početka. „Sympathy for the Devil“ i tako to…“

„Naši klinci slušaju dobru muziku.“

„Da.“

„Hoćeš da ti odrecitujem nešto?“

„Ne.“

„Ne?“

„Zato što se tvoja recitacija uvek završi seksom, a nisam se kupala dva dana.“

„Zašto bi se neko kupao pre seksa, pobogu?“

„Da li mogu nešto da te pitam, ali da budeš iskren?“

„Pitaj.“

„Da li si nekada piškio u lavabo?“

„Ja uvek piškim u lavabo. I u restoranu, i u avionu, i na stadionu.“

„Ma kod kuće!“

„Jesam.“ Četiri Petice je znao da ona ima neki plan. Čekao je. Lana je bila zadovoljna. Teklo je sve po planu. Celo jutro je tražila način da mu saopšti da mu je progorela omiljenu majicu dok je peglala.

„Progorela sam ti majicu dok sam peglala. Znaš onu majicu što si se menjao u Napulju sa Italijanom na sred ulice. Ti njemu dao svoju, a on tebi njegovu. Onu što piše Napoli na njoj, onu plavu.“

„ZNAM.“

„E, nije ta…“

Nasmejali su se. Četiri Petice je smišljao osvetu. Za razliku od Lane on je okupan i spreman:

„Ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce, i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći, poeziju će svi pisati, istina će prisustvovati u svim rečima na mestima gde je pesma najlepša, onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugima.“

Lana je slegnula ramenima. Kako da mu ne da na Branka Miljkovića? Skinula je majicu i krenula na oltar požude. Soba je mirisala na Argentinsku krčmu, ali to je miris bluda. Četiri Petice je krenuo za njom. Pripretio je Džekiju:

„Nema lizanja tabana!”