LJUBAV – ONLINE ROMAN – POGLAVLJE 29

sreda 29 april

Četiri Petice se sa Džekijem odlio sa gajbe do kafića u kraju u kome je pio prvu kafu.

Bilo je prilično rano, još su svi po štekovima ili rade nešto. Jedan je sat do podneva, bonaca je u gradu. U podne kreće pakao pošto se tada beogradska zajednica prepušta uživanju. Beograd je ovih dana bio skroz prihvatljiv za život.

„Samo neka potraje”, pomislio je.

„HEJ!”, skočio je sa zidića pored kafića prepoznatljiv lik.

„Šuplji, brate”, obradovao mu se Četiri Petice. Šuplji je njegov ortak iz starog kraja. Otac mu je dugo godina bio neko mudo u Libiji pa je ovaj apsolvirao Afriku i šverc u njoj kao način života. Godinama je radio kao pilot helikoptera u UN, a sada leti svojim teretnjakom tamo-amo po zapadnoj obali prevozeći sve vrste i oblike „zabranjenog“.

Šuplji mu je svojevremeno ponudio posao, deset i više godina ima tome, priznao mu je tada da je u govnima do guše. Bivša žena, dete, murija, bankari, sujetni političar, rodbina, crnogorska plemena, svi su mu oni dahtali za vratom. Izlaz je bio pička materina ili smrt. Odabrao je ovo prvo. Leteo je po Africi.

Četiri Petice mu je neiskusno uleteo u klinč pošto je ovaj očigledno već bio cirke. Jeo je neku izanđalu pljeskavicu iz koga su ispadale kriške paradajiza.

„Brate, je l’ i ti znaš da su najbolje pljeskavice u Srbiji? Italijani jedu žabe i mačke, Francuzi golubove, Španci mokar hleb, Vijetnamci kučiće, Afrikanci korenje, Kinezi zmije, Amerikanci bizone, Etiopljani ono iz konzervi, a mi jedemo isključivo zdravu i energičnu hranu koja ide uz naš temperament. Nigde se ne jede kao u Srbiji. Nigde“.

Džeki je zapišavao džip sa KG tablicama. Četiri Petice je signalizirao kelneru da mu da produženi bez mleka i Šupljem vodu.

Bilo je prilično rano, još su svi po štekovima
ili rade nešto. Jedan je sat do podneva, bonaca je u gradu.
U podne kreće pakao pošto se tada beogradska zajednica
prepušta uživanju. Beograd je ovih dana bio
skroz prihvatljiv za život.

„U Italiji, da ne bi fasovao mačku, moraš iskusno da naručiš neku testeninu. Pice, lazanje, špagete, sve je to testo. Za mene je, batice, pica isključivo kaprićoza, lazanja je ‘ona’ s mesom a špageti samo bolonjeze. Svako belo vino koje nije banatski rizling je vrh!“

Šuplji se uzvrteo, dok je Četiri Petice srkutao kafu. Za čudo, prijao mu je iznenadni napad logoreje prijatelja iz najranijeg detinjstva. Dugo je bio zaključan.

„Ako u Francuskoj izbegneš supu od luka, rižoto s artičokom, sve vrste ćuretine i sufle od sira za dezert, smatraj se sretnom osobom. Piješ neko crno vino od koga se umusaviš i ko da si pojeo čoveka. Sva sreća te u Francuskoj postoje McDonald’s restorani u kojima možeš da pojedeš čizburger i frenč frajz koji su smislili Amerikanci kao zamenu za pire krompir i ćevape. Francuzi smatraju da imaju najbolju gastronomiju na svetu. Bolidi. Koren ove reči, matori, sto posto vodi iz srpske reči gastritis koja znači stanovite neprolazne probleme sa želucem, jednjakom, velikim i malim crevima. Ubi Boga, matori, majke mi moje.“

Četiri Petice se setio da je za doručak smutio ovsenu kašu.

„U kombinaciji za has, odmah eliminišeš Skandinavce i naravno Nemce. Oni, matori, jedu šnicle belog medveda, irvasa, zlatne kune, polarne lisice, samojeda. Salate prave od žbunja. To se zaliva svim i svačim što sadrži alkohol, pa čak i liker-bombonama. Ako se zajebeš i probaš njihove bombone, umrećeš. One se tamo prave od bibera i paprike pomešanih s vidrom. Šta god da jedu, Nemci zalivaju pivom. One bele kobaje i kiseli kupus ti ne izlaze na bulju nego na nos“, verglao je Šuplji.

„Španija je posebna priča. Zemlja koju zovu mali kontinent, poznata je i po odvratnoj i neukusnoj hrani. Jebote, oni jedu sve na B, batice moj. Bob, bakalar, biber, beli luk. Overićeš od maslinovog ulja. Odlepljuju na jelo koje nazivaju olja, a koje je čista papazjanija ko onaj bosanski lonac. Je l’ se sećaš, matori, onog lika iz Sarajeva, koji nas je non-stop smarao s njegovim bosanskim lončevima, jebo mu ja mater? Ali, bio je dobar lik. I on je u Africi. Valja oružje.“ Šuplji mu se uneo u lice.

Četiri Petice je iz njegovog ždrela osetio tako drag miris vinjaka.

„To govno, olja, u prevodu je papazjanija od više vrsta mesa i povrća. Mešavina jaretine i jagnjetine s pasuljem i bobom. Kurac ćeš tamo da se najedeš. Nema, brate, bifteka, da ti malo digne krv. Svi volovi im šljakaju u turizmu, a svinje ni nemaju. Kad sam bio mali, moja baba je u selu hranila svinje mokrim hlebom. To ti je ona, rođače, zvala splačine. Leb i voda. Svinjska gozba. Onaj ko kod Španaca nađe suv hleb koji pre toga nisu umočili u maslinovo ulje, na nos mi je izašlo, vodu, mleko, supu od malina, može eventualno da se ogrebe za neki sendvič s kozjim sirom. Zato i šikaju onu njihovu sangriju. Jutro posle tog pića stvara u glavi osećaj kao da si pao s Beograđanke direktno na čelo. Možda te je zigovao i neki bik. Nemaš pojma“.

„Daj nam dva vinjaka, dupla”, Četiri Petice je rešio da se uključi u trku.

„Ali zato, matori, naši vekovni prijatelji iz Južne Amerike uvek imaju fenomenalne gurmanske poslastice. Oni su ti ko Srbi. Hedonisti. Tamo se jede sve. Od amebe do mamuta. Lako je njima kad su non-stop na koksu. Njihova klopa je pod uticajem američkih, afričkih, evropskih i azijskih domorodaca. Zavisi s kog okeana su doplovili na njene obale. Svi žderu kukuruz i krompir, žitarice, pirinač, tortilje, različite vrste pasulja, korenasto povrće i raznorazne semenke. Svi kljucaju. Tamo je sve ljuto ili slatko. Zamisli gulaš od škampa i prasetine: „Moqueca de camarao. Madre de dios!“ Takva im je i cirka. Ako ne crkneš od kratkih pića, preslatka južnoamerička vina će te ubiti. Sereš tri dana bez prestanka, boli stomak, matori“, mleo je Šuplji.

„Jel jedeš ribu?”

„Kakva riba, pa nismo mi Japanci, jebote! Da ti kaže tvoj drug Šuplji… ako se nekim čudesnim spletom okolnosti nađeš u Japanu, umrećeš od gladi. Njima je, bre, i sake od ribe, majke mi mile! Kamikaze ne bi postojale da su ikada u životu probale nešto osim japanske hrane. Kurac bi udarali u brodove da su probali gibaju. Nikada mi neće biti jasno kako neko može da opstane na živoj ribi. Kao galebovi. Zato i ne kenjaju danima. Sede na klozetskim šoljama i šljakaju. Svaka klonja ima internet. Da ne gube vreme dok stenju i naprežu se. Ceo jebeni Japan odjekuje od stenjanja. Zato se i rokaju svaki dan ko nenormalni. Nema dana da neko ne zvekne ispred tebe na ulici. Lasta sa solitera, viknu ‘her šo dan’, i nema više muke. Samo, da znaš, da sam tamo karao najbolju ribu u životu.“

„Japanku?“

„Što Japanku?“, nadvio se Šuplji poput senke nad još jednu crtu.

“Pa, rekao si…” odustao je.

„Idemo bajo sada ti i ja kod Vlade u Cveće Zla. Radi mu podrum, nema pubova. Sve strogo na distanci. Brate, naručićemo goveđi pršut i sir iz ulja, zlatiborski kajmak, sjenički sir, dimljeni svinjski vrat s pečenim krompirom, pohovan svinjski kare punjen njeguškim pršutom i sirom, punjeni svinjski file u sosu od slanine, pečuraka i paprike, teleći stek punjen pršutom u sosu od pečuraka i to sve, brate, kao predjelo! Goveđu supu s domaćim rezancima. Možda ipak teleću čorbu. A!? Pa onda roštilj, prijatelju! Ćevapi, ražnjići, pljeskavice, kobaje. Pa kuvana jela: slatki svadbarski kupus, sarma, đuveč, pileći paprikaš, pilav. Pečenje direktno s ražnja, svinja, jagnje, tele. Na kraju neka torta, puding ili sutlijaš. Šljivovica, dunjevača, kajsijevača, viljamovka, jabukovača! SRBIJA!!! AFRIKA!!!”

Četiri Petice je naručio još po dva vinjaka. Dupla. Treba naterati apetit da se otvori. Pred njim je dug beogradski dan. 18. časova je daleko.

„Ooo, gde ste momci”, kafiću se približavao Malina. Šuplji je krenuo da trči niz ulicu. Četiri Petice je zgrabio Džekija i krenuo za njim. Bolje smrt u trku nego gušenjem. Malina je uspeo da osvoji zlatnu medalju u konkurenciji Sime Strahote i Milice Kastra. Zvanični je kralj beogradskih davitelja!