LJUBAV – ONLINE ROMAN U NASTAJANJU – POGLAVLJE 12

PIŠE: Dule Nedeljković

četvrtak 2. april

Rekla je: „Laku noć.“

Nije rekao ništa. Razmišljao je. Lani u ponoć startuje rođendan. Šta pokloniti ženi koja ima sve? On je svoju ženu voleo. Ali dosadna je brate, ispravna, jednostavna, nezahtevna, skromna, fina. Ona je bila njegova prva pratilja, ispunjavala mu je bez negodovanja neutažene želje. Nudio joj je tron mis sveta ali nije ga htela. Morao je on da bude taj koji je za ruku vuče kroz glib života.

Kilometri su ga čardžovali, održavali vitalnim, ulivali nadu da neće željan otići u grob, njoj je jedna skromna večera na obali mora bila sve.

Ponekada je imao osećaj da je siluje, da je odvaja od dece, ali rekla bi valjda da joj smeta.

Vaspitavali su decu s puno ljubavi. Četiri Petice je rekao da ih pušta od sebe sa navršenih petnaest godina. Ona je želela još da bude majka, ali verovala je u njegovu procenu. Dali su im slobodu. Svakom detetu je dosta petnaestogodišnjeg roditeljstva. Onda postaju ortaci sa matorcima. Dobri ortaci ako su bili dobri roditelji, loši ako su bili loši. Logično. Neka žive s njima na gajbi dok im prija, a onda paljba. Neka nađu gajbe. Neka biraju mesto. To su i uradili. Njima su oni podarili život, a onda su klinci vratili njima njihov.

Uzvrteo se, lutao je pogledom po gajbi. Na stolu je bila posuda sa voćem. Crvena jabuka je dominirala. Odlično! Seo je za promenu na svoje mesto, uzeo list papira iz štampača, dohvatio omiljenu „parkericu“, naoštrio pero i započeo čestitku:

Svakom detetu je dosta petnaestogodišnjeg roditeljstva.
Onda postaju ortaci sa matorcima.
Dobri ortaci ako su bili dobri roditelji,
loši ako su bili loši. Logično.

Hvala ti, što nisi slušala priče o meni, što nisi vulgarni konzument sveta, što si elegantna i gola, što te karmin čini damom što umeš da plivaš, skačeš, trčiš. što umeš da napraviš kintu koju ja sjebem što sam pored tebe hrabar, a bez tebe pička.

Hvala ti što me voliš, što voliš decu, što si volela našeg Rundu. Volim što ne znaš da voziš skejt, trotinet, plašiš se da skočiš padobranom, da bosom nogom zgaziš na travu. Volim te i kada si u PMS, i kada imaš napade ljubavi.

Volim da utrnem kada se šćućuriš kod mene na trosedu, volim da se dobacujemo loptom po gajbi, volim kako voliš da slušaš Olivera Dragojevića, voli da te gledam u kafani, volim što se ponekada napiješ do smrti, što zaspiš u taksiju, pa uhapse mene i taksistu pošto panduri s opravdanjem posumnjaju da nosimo leš, volim što sam se potukao par puta zbog tebe, volim i što si ćutala posle toga, volim što si me volela kada sam napušavao doktore i profesore zbog dece.

Prethodna poglavlja knjige su OVDE

Uvek se nasmejem kako sam postrojio sve po ambulanti pošto je sin zaplakao kada mu su mu grubo dali vakcinu. I uvek zaplačem kada se setim one babetine koja me je besno pitala za ćerku da li je moja ćerka a ja rekao: „Ne…“ i prošao.

Lepo nam je Lana, bilo. Ne znam šta će biti ali znam da ću nekome jebati mater Lana zbog sve dece kada ovo sranje sa Koronom prođe jednog dana. Do tada ću da ćutim i lagano. Nema više sveta koji smo do danas poznavali. Usrali su ga džiberi. Ako to ljudi ne shvate, biće brutalno kažnjeni.

Moj testament je da poginem na tom bojnom polju. Termopil protiv neoliberalizma i prostaka je tako blizu.

Uf, kako sam ljut.

Seti se kada je Ida psiholog rekla da imam pravedni bes i telesnu snagu od koje pametni beže. Plašim se za njih Lana.

Ja nisam rođen zao, ali sam vaspitan da zlo pobedim. Kriv sam što sam krio istinu od tebe. Kriva si što si znala da krijem istinu i što sam dopustio da živimo na auto-pilotu udobnosti.

Što sam ceo život u dubini duše ostao onaj klinac što je prvi u kraju šanirao po Italiji. I što je prvi u kraju dobio batine od cigana.

E, to ti nisam pričao.

Pljune mene ganci ispred bioskopa „20. Oktobar“, ne sećam se zašto, i ja mu puknem šamarčinu. Ali nisam brate znao da je on bokser „Radničkog“ sa Krsta, neko govno „muva“ kategorija, to su oni od 30 kila, i dovede mi ceo prvi tim da me tambura. Njegova četiri burazera bili u prvom timu. Lešili me svi od muve do teškaša. Bantamaš je imao udarce koji kidaju kožu, srednjak me je ubio aperkatom. Ležao sam u bolnici sedam dana. Upisali doktori da sam pao sa zgrade! Lečen sam na psihijatriji kao samoubica, prihvatio sam to stoički samo da me ne provale da sam popio batine kao neka cava. To su brat Imer, i njegova braća. Da, da naš Imer ciganin, moj brat. Kako je taj krao po Nemačkoj kao lud! Joj, ovo je trebala da bude čestitka za rođendan a ja se zaleteo… Volim te.“

Odneo je pismo i jabuku do spavaće sobe i spustio joj pored jastuka. Brzo je pobegao u dnevnu sobu da ni slučajno ne vidi njegove oči pune suza.

Nije lepo zajebavati se s njim.

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Arisa Chattasa on Unsplash