LJUBAV – ONLINE ROMAN U NASTAJANJU – POGLAVLJE 3

PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ

Ovo nije poglavlje za slabe

Rekla je: „Neko mora da nam odradi kupovinu.“

„Sačekaj malo.“

„Nemam vremena“.

Njihovim stanom zaorio se smeh.

„Našao sam pre neki dan štek.“

„Štek?“

„Šit, dao mi Šule na slavi kod Radovana, ja zaboravio na to. Hoćeš da smotamo.“

„Dunemo, pa da se dogovorimo. Odličan plan!“

PROČITAJTE PRVO POGLAVLJE
ONLINE ROMANA U NASTAJANJU “LJUBAV” 

Četvorostruka petica je obožavao svoju devojčicu. Imali su dvoje dece. Imali su smisao za humor.

Dim hašiša je zalegao između njihovih ležišta.

Rekla je: „Ako je ovo laka droga, ja sam šimpanza. Otišlo mi je telo ali hvata me panika. Kada ovo prolazi!?“

„Pa, ako je dobar za čuku-dve.“

„Ma, ne šit nego Korona, šta je ovo pobogu?!“

„Lana, poslušaj me!“

Po prvi put posle par dana je napustio svoje stanište, a da nema potrebu za nuždom:

Rekla je: “Reci.”

„ Iza sedam gora, sedam dolina, sedam brda, sedam planina, sedam mora, sedam reka, sedam potoka, sedam gradova, sedam sela, i sedam pitaj kurac čega, ima jedna soba u kojoj sedim i seedim. Čekam nekoga da mi donese mudrost, pruži oprost, posluži reš prepečen tost, sa šunkom i sirom za koncertnim klavirom. Drhtavim rukama pripaljujem cigaretu, kroz prozor gledam decu i ptice u letu. Istresam nos u salvetu, čini mi se da sam sam na svetu. Napadaju vanzemaljci planetu, a ja sitno pišem posvetu nerođenom detetu. Ostala mi vilica na krevetu, pa moram da stavim zube za obolele od gube. Kljasti se vuku okolo, igraju kozaračko kolo, od njihovog krika ne čuje se lavova rika. Na tribini publika čeka milog lika da im kaže gde da krenu i čiju da žrtvuju ženu, koga za glavu da skrate, i otplate od kredita rate. Druže, brate, pičke ko salate, na raskrsnici sveta vladaju veta, smišljena na dasci klozeta, dok nad jamom šire se dupeta. “Ne možeš mimo sveta”, reče jednom mati pa nastavi da pati, dodavši ocu jutarnje novine, krupnih slova, ubitačnih naslova, zastrašujućih laži, dok se jata kitova samoubijaju na Grenlandskoj plaži. Lovac u raži, bio mi je draži, dok nisam saznao teoriju opstanka čovekovog postanka. Svevideće oko, ustaj stoko, pa dole lezi, jer po Pitagorinoj tezi, kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru na gnojnom čiru u Dunavskom viru gde iz obližnje klanice bacaju pocepane stranice Biblije, i pitaju se, kopito je čije?, “neka bije-neka bije” dvonožna Sotona iz obližnjeg salona, gde u solarijumu stavlja higijensku gumu da obeščasti bez porekla Striborovu šumu. Merkur sa Suncem vlada, tri livade nigde nema hlada, skeledžija sa Morave čeka da preveze poslednjeg čoveka, prigradskim autobusom stiže iz daleka, izašao je posle pljačke iz šteka, grickajući seme od duleka, on je gospodar dvadeset prvog veka. Mona Liza nije izbliza toliko lepa, možda je nesretna i slepa, ozračio je nuklearni otpad u Vinči dok ju je slikao Da Vinči, na jahti multimilijardera iz obližnjeg solitera, snifala je koku da bi lakše svarila đoku krijumčara morala, iz obližnjih štala, gde se u jasli rodi onaj ko Hrišćanstvo vodi. Na tribini zastava vijori, gomila peva u noćnoj mori, “sprem’te se sprem’te i na Kosovo kren’te junaci”, Sega-Mega prvaci. Čibuljavi onanista predvodi bagru u ime Hrista, na Kalemegdanu od pobednika bista, kita mu na suncu blista, dupe okrenuo gradu oduzevši nasladu, hiljadama žena novog vremena, koje su na nogama dočekale seme osvajača na ivici plača zida Jerusalima, dok u kolima radi klima. Slušamo pesmu slobode dok se milijarditi Zemljanin u venu bode, oprhvan bolom ustanika pod Topolom, utapa tugu koka-kolom, za Pepsi reklamu snimio je Pele, u Srbiji rođeno ljubičasto tele. Karađorđe-Obrenovića pita, gde nam je Lazareva svita, nemoguće da zatrlo se seme, nema meni života bez mene. U ruci mi moja glava, koljač tvoj mirno spava, potomak mu vodi stranku, dok pokojni Toma doziva Branku. Oj, Srbijo među šljivama, četvrt hleba i salama duševna je hrana za mnoštvo crnih marama na poljima gavrana, dok Crni kontinent za vodu se bori, bubnjevi tutnje i pesma se ori, MMF i Centralna banka iz glave im vadi oko, baca ga u vazduh povisoko, gde po nebu leti soko ptica, orao sa dva lica, simbol ulizica i mnogoljudnih pica, u odelima bez šlica, na vratu im kravata iz rudnika zlata, iskopali rudari, zemaljski glodari, bogatstva podzemnog čuvari. Samo sloga Srbina spašava, crveno-plavo-bela zastava, vijori, na traktorima paori oru, popovi u horu poju, Ave Marija majko naša, da li vidiš šta rade sa tvojom decom, tutnje konji sa polumesecom, na zastavama slave pustim poljem kotrljaju se glave. Rekom Maricom pliva sok od šljiva, vina, piva, tartufa je jestiva gljiva. U Skandinaviju se uliva. Preko Akropoljskog sliva, gde Zevs u blagostanju počiva. U brzaku hladne vode losos skače, čežnjivo ga gleda mače, da li da ga bije ili da ga kara, ptica od tri slova sigurno je ara. Viking svoju ženu šamara, uskače u dakar kreće za Dakar da prestigne Kolomba, u ruci mu je bomba, od atoma mina, na nišanu Kina. U Japanu trešnjinog cveta, bolja je klima, tamo su Nagasaki i Hirošima, neka se spremi Havana, i tamo će jednog dana bomba pasti, da Kastra kastrira od vlasti. U pidžami prolaze mu dani, neki danas a neki i lani. Seća se Tita, Draže, Staljina, Čerčila i Dina Merlina. Njegovi jarani. Videli su se na ljudskoj sahrani u obližnoj kafani popili za dušu, a onda ščepali ljudsku rasu za gušu. Zavrću se jaja od otud do beskraja, tajno društvo svetom hara. Dede na vijagri mlohavih muda, biraju svetska čuda. Pije se stari viski, glavni bez kontrole piški, veliki majstor zmijskog hrama, sa stigmatama namesto rana, u pelenama samo ima mira, dok Lenon na gitari svira, pesmu o poljima jagoda, o poganosti ljudskog roda, decu ne donosi roda, ona se rađaju iz kupusa bez mirisa i ukusa. Ko je ubio Kenedija, da li onaj što jaše ponija, naliven vatrenom vodom bez kontrole nad sobom, što u bescenje podaje drago kamenje i duhove predaka za šaku metaka, ili prohibicija lihvara i cicija koje od sebe samih čuva policija, svemirska milicija, prepuna stratosfera kosmonauta, divlja plemena arnauta u dupe guraju flaše da nam otmu naše. Ne lomite nam bagrenje Onazis Džeki reče, ciganka na lancu vodi meče, što biće mečka jednog dana kada ne bude veličanstvenog sultana sa hiljadu mana, u turskome sedu u bašti banana, puši se marihuana u ime slavnih dana, nad carevima cara Dušana, i knjige zakona od kojih ne beše zaklona. Ruka do lakta, nos do čela, noga do kuka, rasuti udovi po plantaži luka. Kod Melburna mirna luka, u koloni jedan po jedan po poljima Aboridžana rasula se hrpa razigrana. Da kolje, pljačka, siluje, drogu diluje, u zemlji kengura i koala na kraju sveta, čovek je budala koji samo prirodi smeta. Tamo dole danas se svi vole, bože čuvaj kraljicu na sigurnom odstojanju, i noću i danju, sklona je sranju, na Cejlonu nema čaja, Budi zbog toga šište jaja, u nirvani nema kraja, reče Sidarta devetoga marta. Biće rata, neko reče, a vuk nam reče: “dobro veče”. U dnevniku Ana Frank u pero kazuje, pre nego što se za spavanje izuje: “Hello Kity, požuri sada će na televiziji City, da gledamo pevače i poznate ličnosti u svoj svojoj prostoti, gde svako od njih stoti, azbuku poznaje, ali zato telo rado daje, na oltar bega od konjskih zaprega”. Od stada ovaca, plašćenja sena, muže krava, boli ih glava. Bolje sa svinjom sa Dedinja da spava u ruci joj čivava, kosa na njoj duga plava. U Indiji to se zove krava sveta, što ulicom slobodno se šeta. Banović Strahinja mrtav ubija u košmaru slona, po njemu se zove dolina silikona, ali nije najgore prošao od sve dece, po nekome je ime dobio i wc. Dok se planeta u krug vrti, deset debeloguzih svet trti, i tako sve do smrti generacija i slobodoumnih nacija…kapiraš zašto KORONA?”

PROČITAJTE DRUGO POGLAVLJE
ONLINE ROMANA U NASTAJANJU “LJUBAV”

Spavala je. Sanjala je. Osmeh joj je krasio lice.

Četiri petice je požalio što se spustio. Nije loše ovo Šuletovo duvanje.

Šule je u Americi.