LJUBAV – ONLINE ROMAN U NASTAJANJU – POGLAVLJE 6

Četvrtak 26 mart

Rekla je: „Osedela sam.“

Dobro joj je stajala bela majica. Obukla je izlizane farmerke, stopala su joj bila besprekorna. Pustila je kosu. Izgledala je kao lutka sa Woodstoka. Nije mogao da odredi ko je ona ovog jutra. Na koga ga podseća. Na Alisu u zemlji čuda svakako, ali ima nešto prepoznatljivo.

„Od sedenja si osedela. Tako i ja. Sedim i seedim. Nisam ovako zamišljao ovo proleće. Sreća da pada sneg, pa sam se smorio. Zvao me je sin malopre. Tebe?“

„Nije, poslao je poruku na Viber.“

„Mene je zvao. Pita kako si. Pita kako sam. Tebe ne zove zato što zna da bi rekla: dobro je, dobro sam.“

„I šta si mu ti rekao?“

„Dobro je, dobro sam, a mislim se u sebi: JEBOTE stvarno smo dobro. Teška bleja. Šta čitaš? Video sam ti svetlo do kasno u spavaćoj sobi.“

„Roman „Ponedeljak“, smejala sam se i plakala. Ovo kao da si ti napisao.“

„A ko je napisao?“

„Nemam pojma, neki naš, nisam zapamtila. Neki nebitan lik. Nikada nisam čula za njega.“

Dodala mu je majicu, koju mu je poslednju kupila. Crna obična. „Danger“ je pisalo na njoj. Mora da se poštuje dress code kada je sranje. Skinuo je majicu za sredu i promenili su ritualno dresove.

„Svako danas može da napiše roman. Vidiš da se književna elita pokarambasila oko Ninove nagrade. Dok se mi zajebavamo i trošimo srebrne godine, neko bi da nam zavodi red po kući. Ma postavio bih ja Preleta i Jašu Grobarova za akademike, pa da im jebu kevu svima.“

„Jel’ Jaša onaj što je sedeo kod nas u lokalu?“

„Nije, on je tu svraćao da predahne. Da šora, umije se. Držao sam mu četkicu i pastu ispod šanka. Piše mu na spomeniku Vraćam se odmah…“

„Fuuujjj…“

„Gospodin čovek. A i Prele je bio žešći gospodin. Pola grada ga se plašilo. Ja sam ga se plašila.“

„Što bi se bilo ko, ko je čovek, plašio Preleta? On je mrzeo džibere.“

„Šta ti hoćeš da ti piše na spomeniku?“

Svi ćete umreti, ili Kreni prema meni, po onoj pesmi.“

Nasmejala se. Rekla je: „Kreni prema meni, nije loš epitaf. Mada ću ti ipak ja nešto napisati. Ti si mrtav, nećeš ni znati…“

„Nemoj, molim te, zvaću decu!“

„Da li bi iko znao da si ti kada bih na spomenik stavila samo 5555?“

„Svi bi znali! Vas troje…to bi bilo do jaja.“

„A pesma?“

„Šta pesma.“

„Pa šta da svira orkestar kada te trpaju u zemlju?“

Wish You Were Here.

„Ozbiljna sam?“

„Ti znaš šta ja volim najviše, a biću dovoljno mrtav da me ne bude sramota od prisutnih.“

„Poranio Milorad?“

„Poranio.“

„Idem da uključim mašinu za veš.“

„Da li si normalna? Nemoj Lana molim te. Ti znaš koliko me to odlepljuje.“

„Znam“, pogledala ga. Dugo su se bez treptaja gledali. Zadigla je majicu, i otkopčala gornje dugme na pantalonama. „Pusti, mašinu. Samo na najbrže.“ Ujeo se za jezik, zamalo da prekine zavođenje. Ljakse je brate.

Rekla je: „Hvala“, ubacila je svoju majicu i pantalone s njegovom majicom u veš mašinu, gaćice nije imala na sebi. Krenula je ka sobi u kojoj je čitala „Ponedeljak“. Shvatila je posle čitanja „Ponedeljka“ da je njen muž poput tog romana: Fragmentaran, brbljiv, povremeno haotičan do samih granica neizdržljivosti, lud, bizaran i nadasve politički nekorektan, ali u jednakoj meri inteligentan, elokventan, analitičan, zabavan i šarmantan.

Volela je ona svog 5555.