LJUBAV – ONLINE ROMAN U NASTAJANJU – POGLAVLJE 7

PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ 

27. mart

Rekla je: „Hoćeš ti da napraviš doručak?“

„Omlet?“

„A šta drugo?“

„Da li imamo jogurt ili mleko?“

„Donela je ćerka jutros. Spavao si. Ostavila pred vratima i zapalila.“

„Što ovoga nije bilo kada sam ja bio klinac. Da mi matorci čuče na gajbi. Ubacim im hranu kao u kavez sa lavovima i ćao!“

„Preteruješ. Nismo lavovi, više smo gnuovi. Ubeđena sam da je ovo preterano. Sve sa ovim virusom je preterano. Frka je oligarsima i tajkunima, novac gubi cenu pa se igraju diktatora i čuvara logora. Ali pući će to. Pazi šta ti kažem. Pa postoji valjda, majku mu jebem, negde u svetu neki lik koji će da urlikne: This is SPARTA! I da im se svima najebe majke i Si Đi Pingu i Putinu i Makronu i Trampu i ovim našim šimpanzama! Ej, bre živim u državi gde su ljudi talasi na vlasti. To bre udara u obalu, rasprsne se o stenu, ali se vrati, jebote. Stalno se vraćaju. Trideset godina nas ti ljudi „talasi“ zapljuskuju a mi ko pizde ćutimo ili eventualno lupamo u šerpe. Ovi aplauzi me izluđuju. Kome bre tapšete? Liči mi na onu seljadiju koja tapše pilotu kada sleti. Koliko Korona ima, pa ovo je skandalozno.“

„Misliš, Morona…“

Rekla je: „Mislim.“

Zavrteo je tigan poput teniskog reketa desnom rukom, levom je krenuo da otvori frižider:

„Da li ima jaja? S obzirom na to ko nas hrani, teško da se ta i jaja setila.“

„Setila se. Kokošija su.“

„Da li si sigurna“, nasmejao se. „Uvaliće nam zmijska, mamu joj jebem onu malu!“

Rekla je: „Mamu si joj jebo onu malu.“ Prišla je i poljubila ga. „Da li se sećaš, kada sam te zaprosila, da si rekao važi ali moram da ti postavim par pitanja?“

„Da.“

„Znala sam sve odgovore?“

„Da.“ Nije mu se sviđalo kuda ovaj razgovor vodi. Prozorsko staklo ga je delilo od slobode. Napolju je sunčan dan. Skoči kroz njega i rešeno. Karalo ga je samo što je bio ubeđen da zna da leti.

Iz njihovog dnevne sobe pružao se pogled na Vračarski park između zgrada. Ćošak Sinđelićeve i Mileševske bio je dobro mitraljesko gnezdo. Živeli su u Mileševskoj a spavali u Sinđelićevoj. Dobra kombinacija. Feng šui ispoštovan. Zalivao je cveće na terasi, održavao u životu. Sin im je odveo psa da ga ne zaraze, pa mu je cveće služilo „da se porazgovara“ s njim. Voleo je jezik iz rodnoga kraja njegovog ćaleta. Šumadija brale. „Dođi da se porazgovaramo“, umeo je stric da mu kaže. Seća se mnogo toga. Ove godine šezdeseto godište puni šezdeset godina. On je stariji.

„Da li znaš koja mi je omiljena pesma, danas?“

„The Black Eyed Peas – Just Can’t Get Enough. Nešto teže, molim.“

„Kako znaš, jebote“, zapanjila se.

„Gledao sam ti pokrete dok si išla ka kupatilu.“

„Kako se zove moja omiljena knjiga. Pomoćiću ti, pisac se zove Edgardo Vega Junke.“

„Nisi morala da mi pomažeš. Zove se:„Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući“, opa!“

„Kralju“, nasmejala se. „Još jedno i slobodan si.“

„Go ahead, make my day“, lupao je jaje po jaje, i sipao utrobu jajeta u ovalnu posudu, gde će centrifugalnim pokretima pripremiti smesu za vrhunski omlet, sa sirom i šunkom.

„Kako se zove devojka s kojom si prvi put spavao?“

„Spavao ili karao?“

„Stoko. To drugo!“

„Hoćeš istinu?“

„Hoću istinu.“

„Stvarno hoćeš istinu?“

„HOĆU!“

„Kada ciganka iz kraja. Namestili mi Kiklop Prota i Giga fudbaler.“

„Ti si stoka…“

Da joj je rekao istinu, bio bi još veća stoka. Okrenuo se spremanju obroka. Doručak na usta ulazi.