LJUBAV – ONLINE ROMAN U NASTAJANJU – POGLAVLJE 8

Subota 28 mart

Rekla je: „Žao mi je Njujorka.“

„Drago mi je zbog klinaca, oni imaju nas za roditelje“, izvirio je iz kupatila s penom na licu. „Da ostavim brkove?!“

„Pa da te zovem Brka. Nemoj.“ Sedela je na svom mestu. Smejala se. Ustala je, plakala je. U rukama je držala tablet.

„Šta čitaš, majke ti?“, obukao je vojničke bermude i crnu Lacosta majicu. Nalapao se Ckfree parfemom. Protegao se i uputio ka kuhinji. Planirao je da popije čašu vode.

„Sin piše scenario za seriju. Meni je ovo genijalno.“

„Pa što plačeš onda, pobogu?“

„Ponosna majka, drvo jedno!“

„Daj mi da pogledam. Ištampaj mi molim te.“

„Nije ovo za tebe. Ti si graDŽanin. Rođen loš i na asfaltu. Ulica te odgajila.“

„Za takvog si se udala.“ Šah-mat. Uvek kada se prsila usledio bi ovaj prostački odgovor. U ringu je bila neprikosnovena i često je predavao borbu jezicima pre nokauta, ali na ovo nije imala odgovora. Dugo, baš-baš dugo se nisu svađali. A i ne zna tačno zbog čega bi to radili. Oni su jedno srce i jedna duša.

Rekla je: „Evo ti. Počistila sam ono: eksterijer-enterijer, da ti ne skreće pažnju.“ Zauzela je svoje mesto u iščekivanju reakcije.

Zalegao je u trosed, podigao noge na rukohvat, zapalio pljugu i uzeo par papira iz Lanine ruke. Nisu mu trebale naočare. Ipak je on Četiri petice:


SELO VESELO

Prva taraba.

Milijana, Stanija Stanija prilazi tarabi.

Milijana:

“Iju, crna drugo, gde si tako ispropadala, izgedaš k’o ona tuka Vidosava?“

Stanija:

„Ma, pusti… sinoć smo bili čovek i ja na prelu kod Timotića kuće i sede muškarci oko ognjišta, mi žene ‘vamo u pomoćnoj zgradi kada negde oko zlog doba čujem ti ja glas: „O, Stanija, izađ’ de u avliju da te nešto pitam.“ Ja pogledam levo, pogledam desno, nijedna ne mrda. Ono opet glas: „Oj, bre, nemo’ dva puta da govorim, sve ću da vi podavim k’o zečeve. Ja kud ću, šta ću, da zovem onog mog veselnika Radoja, pa da ga ispolomata neko u mraku, ne ide. Spuštim ja preslicu i rek’o da idem da moćam. Niko me od žena ni ne pogleda. Iziđem tako pred kuću, pažljivo gazim korak po korak, kad me strefi karakondžula, jebem ti panajiu, jaši tamo, ‘vamo po celom dvorištu. Sve mi noge poklecaše.“

Milijana (podjebavački):

„I, bre…jesi joj videla lice, kak’a je. Jel mnogo gadna?“

Stanija:

„Što joj ti ne pogledaš u lice kada te savata. Uvatih ti se ja mučna za plot s obe ruke iz sve snage, a ono jaše ne staje. Sva mi duša na nos izašla.“

Milijana:

„I?“

Stanija:

„I ništa. Pusti me kao da me nije ni ščepala. Ja se malo popravih, suknju, kosu, maramu i vrati se nazad. Niko nije ni vid’o. Šta ću, ženo, ja prećuta’, ko bi mi verovao. A, onaj moj ima tešku ruku, samo bi mi falilo da me sastavi sa zemljom ni krivu ni dužnu.“

Milijana:

„A, ta tvoja karakondžula, baš veliš, ima snage?“

Stanija:

„Ih, jah’o bi on mene celu noć do zore, ali bila rosa pa se kliz’o. Pa sam u jednom trenutku kleknula.“

Milijana:

„Ozeljavi ti ti jadna kolena.“

Stanija:

„Ozeljavi.“

Milijana:

„Aj, uzdravlje“

Stanija:

„Zdravo, živo. O’do do Leposave da ištem od onog njenog tanjiraču…“

Druga taraba.

Milijana, Zagorka Milijana se premešta pred drugu tarabu. Tamo Zagorka pere veš.

Milijana:

„Vide li ti Zagorka, Staniju, od jutros.“

Zagorka:

„Jok, more. Što? Jel opet uplela punđu na one klempave uši“

Milijana:

„Kaže, jahala je karakondžula noćas.“

Zagorka:

“Pusti me se Stanije. To ona priča priču za onog njenog veselnika. Ako je Radoje lud, nije Stanija blesava. Ih, bre! Vuče njihova kuća neku kob kolenima. Pa, dedu mu, braća Todorović ne posekoše pošto je gore zlo u kući im’o.”

Milijana:

“Ma, šta pričaš?”

Zagorka:

“Jašta more. Čekali ga u zasedi u šumi jer im je oca ubio, da ga prikolju, kad ‘no naiđe Radojev deda sa drugom, bili na vašaru. Drug ga požurivao i povika s konja mu: „Brže, poitaj, ako Boga znaš, nećemo do noćas stići kući. A deda Radojev mu kaže: Men’ se brate u kuću ne žuri, čeka me ona moja uspijuša, spaso bi me svako ko bi me sabljom poseko”.

Milijana:

“Slave ti?”

Zagorka:

“Ovoga mi krsta. Nego ču’še to Todorovići i veli stariji: „Vaistinu, kad ovak’u ženu ima bolje bi smo mu učinili da ga ubijemo, nego da ga ostavimo.“ Tako i uradiše. I satre ona stvarno ‘nako usput dedu. Išlo joj od ruke. Ni otac Radojev mu se nije usrećio ženidbom. A i Radoje pomalo nije tačan. Sav je ‘nako gingiljav. Zato mu ovu njegovu ludojebu Staniju i jašu po avliji.“

Milijana:

„Vredna je, ne može se reći. Prva je na mobi.“

Zagorka:

„Jašta je. Vredna. Samo neka se drži podalje od mog Milisava, kad’ se vrne iz ‘apsa. Možeš misliti. ‘Odo imam posla“

Milijana:

„Zdravo živo.“

Treća taraba.

Stanija i Leposava

Stanija:

“Dobro jutro. Gde ti je čo’ek? Pratio me onaj moj Radoje da ga priupitam da li bi mu uzajmio tanjiraču?“

Leposava:

„Zlojutro, drugo’ moja. Ene ga zvrndov lego da spava. Bio kod Beče po lebac pa se sastavio sa crnom zemljom od rakije. Stajao na sred avlije, zino k’o ovan, nije znao dal’ je poš’o il’ je doš’o, niti ‘de je krenuo, ni kad’ se nazad vratio. Džaba tanjirača.“

Stanija:

„Pa nije pio sedam godina.“

Leposava:

„Jašta, prvih sedam, do škole! Okitili ga i ćebetom. K’o u svatove da je poš’o. Pijan i lud braća rođena.“

Stanija:

„Kak’o ćebe?“

Leposava:

“Domaće, serdžada od tries’ kila, zajebava ga celo selo što nam se onaj naš trtaroš još ne oženi. A, eve i jeseni. Šta sve nismo probali, ali kada vidi žensko sav se utrti k’o kokošija guzica.“

Stanija:

„Muka. Ima vremena.“

Leposava:

„Kog vremena. Na jesen će biti punoletan. Sramota, bre! Osto’ sve sam ološ. Ona Čuljkovićeva mala ima četrnaest leta, a već se opajdara po selu.“

Stanija:

“Pa i ti se, meni s’ čini ne udade do dvaes’ i neke. Ili mi se samo čini?”

Leposava:

“Barem se ne udade za cepanicu.”

Stanija:

“Šušumigo!”

Leposava:

“Prekoplotušo!”

Stanija:

“More d’edeš govna!”

Leposava:

“Za lakat ti se ujedali svi po kući dabogda!

Stanija:

“Mrš!”

Četvrta taraba.

Stanija, Radojka

Stanija:

“Dobro jutro. Gde ti je čo’ek? Pratio me onaj moj da ga priupitam da li bi mu uzajmio tanjiraču?“

Radojka:

„Nije kod kuće. Otpratila sam ga kod Beče po lebac. Klao i peko jagnjad za neki imendan u Dudovici, pa velim kada je već razgoreo vurunu da turi neki lebac u nju.“

Stanija:

„Vala, baš.“

Radojka:

„Samo, bojim se za Svetozara, voli Beča da popije.“

Stanija:

„A, Svetozar, kao, ne voli?“

Radojka:

„Ko? Moj, Svetozar? Taj nije lizno rakiju od zimus kada je jedva pretekao Jezdimirovu slavu. Gotov bio. Obeutio.“

Stanija:

„Svi su oni isti. Nego bila ja kod Leposave. Onaj njen isto bio kod vurune, sašio se k’o jorgan. Kuka k’o sinja kukavica, ne može da oženi onog njenog.“

Radojka:

„Takvog smlatu selo videlo nije. Nije on jadan kriv. Eno ima Dobrivoje Nenadić tri kćerke neudate. Lepe i zdrave k’o duša. Ispusti im majka proletos dušu, bog da joj dušu prosti.“

Stanija:

„Bog da joj dušu prosti. Ali Dobrivoje neda’ kćeri. Kažu ima neko proročanstvo nad kućom koje čeka.“

Radojka:

„Ko, kaže, sviju ti?“

Stanija:

„Kaže selo. Mora da uda ćerke za tri brata, da bi sreće imale. Tri puta dolazile vamilije sa po tri sina, sve ih je odbio.“

Radojka:

„Ajde?“

Stanija:

„Pričaću ti kada se vidimo nasamo. Svakake se šunjavaraju ‘vude. Vrebaju d’ prostiš ko govno iz trave.“

Radojka:

„Sutra je prelo kod Mitrovića. Tamo ćeš mi ispričati. Izvućićemo se u avliju da nas ne vidi niko.“

Stanija:

„Može, ako ne bane karakondžula!“

Radojka:

„Ma šta veliš?“

Stanija:

„Aj’, do sutra.“

Radojka:

„Zdravo živo.“

Stanija:

„Zdravo i tebi. A, tanjirače ako se onaj tvoj seti, seti.“

Radojka:

„Zdrava bila.“

Peta taraba.

Leposava, Milijana

Milijana:

“Ijuuu, Leposava, skidaj mi ovu tvoju džukelu sa mene. Šibe!“

Zagorka:

„Ma, što ti je Milijana, neće. Samo se igra!“

Milijana:

„Ma, dok se on poigra, ja završi jebena. Šibe!“

Zagorka:

„Šarko, dolaz’ ‘vamo! Šarko, vuci te izjeli dabogda. ŠARKO!“

Milijana:

„Šibe!“

Zagorka:

„Ode.“

Milijana:

„Neka ide s milim bogom. Svu me izbalavi.“

Zagorka:

„Ma šunjaju mi se svakakvi oko kuće. Odvešću ga na planinu samo da se onaj moj ‘ajduk vrne iz apsa. Bojim se noću sama. Jes’ čula za onog ludog Živorada iz Pranjana što pokla dvanaestoro na svadbi?“

Milijana:

“Ju…što more?”

Zagorka:

“Kažu da je neko naručio pesmu “Medo Brundo”, pogodila ga pesma i razvitlao se sa nožem, silni svet pogubi glavu!”

Milijana:

“Kaki’ “Medo Brundo”, slave ti?”

Zagorka:

“Ih, pa ti nemaš pojma šta ima novo po svadbama?!”

Milijana:

„Jes’ vala baš. Jel’ ču ti crna drugo da je Staniju izjahala karakondžula sinoć.“

Zagorka:

„Čuj, karakondžula. Ne budi smešna ženo. To je onaj đilkoš iz Liplja što u kurcu ima kilo u mudima dva.“

Milijana:

„Koji, more?“

Zagorka:

„Onaj, bre, što ga je ovaj moj nekoć kremanskom kobrom odvalio po leđima. Jak mi je on jebač. Pričala mi Dara Ciganka da se namešta se k’o gladan srati, kad’ hoće da jebe.“

Milijana:

“Šta ti je to “kremanska kobra?”

Zagorka:

“Pa daska sa dva jeksera, koju iščupa iz plota…”

Milijana:

„Ju!“

Zagorka:

„Jašta, to ti se po Kremnima tako razračunavaju. Nema cile-mile, odvališ kobru s tarabe i udri!”

Milijana:

“Ju!”

Zagorka:

“Izvini, ja zaboravi’ da si ti fina. Sve parfem piškiš.“

Milijana:

„Ma ne piškim parfem. Zamišljam kako jebe Lipljanski đilkoš!“

Zagorka:

„Nego da se mi noćas nađemo i sačekamo tu Stanijinu karakondžulu, meni je ovaj u zatvoru ima godina, a i onaj tvoj se nešto uskopistio. Izgore ti ja živa bez čoveka. Dosadiše krastavci.“

Milijana:

„Neka te. Imam ja ipak svog čoveka. Kaki da je, moj je. A ti imaš ovog kera, šta će ti gora karakondžula. I on jaše ne pušta.“

Zagorka:

„Mrš, džukelo nijedna, bolesna!“

Milijana

„Ja bolesna? Mrš ti!“

Zagorka:

„ŠARKO, drž’ je. Pa neka posle priča da je i nju karakondžula jahala. DRŽ, crkla dabogda!“

Milijana:

„Dabogdaaaaa ti crklaaaa!“


Spustio je papire na pod. Pogledao je Lanu i zaplakao.

„Mamu mu jebem, koliko je talentovan. Naše dete Lana, naše dete!“

„On je poslednji put bio na selu pre dvadeset godina.“

„Ko snima ovo?“

„Za sada niko.“

„Da li su ti ljudi normalni!? Pa ovo je hit! Što ne zoveš onog tvog udvarača, onog glavatog, niskog što je glumio Sirogojna, on je sada neko mudo za te serije?“

„Zvaću ga, ali negde sam pročitala da je napustio Srbiju zbog Vučićeve diktature. Vozom.“

„Daj, ne zajebavaj. To je bre foliranje. Pa evo i ova spisateljica što se oprašta danima zbog Korone je kod kuće.“

„Nije.“

„Rekao sam ti da ugasiš twiter.“

Rekla je: „Hoću.“