LJUBAV – ROMAN U NASTAJANJU – POGLAVLJE 10

Utorak, 31.03.

Lana je te noći dugo bila budna. Drugog aprila joj je rođendan. Puni pedeset i jednu godinu. Ako uošte napuni. Ne zna šta jutro donosi. Svi zvezdočitači i vračevi su se usaglasili da će noć između prvog i drugog aprila doneti neki lom.

Dakle, na njen rođendan planete odlučuju o sudbini čovečanstva.

Nije se plašila smrti, sve ima svoj rok trajanja. Srećna je da se rodila kao čovek a ne kao člankovita glista. Ovako je imala benefit. Nije imala sreće što se među ljudima pojavila lepa i samim tim odmah prokužena, ali naučila je da se sa tim invaliditetom kreće kroz život.

Na početku ove njihove samoizolacije, i potonjim razvojem događaja odlučila je u dogovoru s ćerkom da stopira aktivnosti njihove firme, do polovine aprila. Uopšte neće raditi, ni od kuće, ni iz svemira. Podelili su zaposlenima platu za protekli mesec, plus bonus i poslali ih da se čuvaju, da čuvaju svoje porodice i sebe.

Četiri petice je spokojno disao na svom mestu, ukucan tabletama. Blago njemu, ona je bežala od sedativa. Nakon kratkog izleta sa heroinom u mladosti, shvatila je da je ugrožena grupa, i da mnogo voli drogu. Batalila je. Dozvoljavala je sebi po neki džoint, reda radi, ali tablete ne. Navukla bi se.

Predvidela je konfuziju u kretanju novca, uračunala je faktor straha među klijentima, njihov trenutni oprez sa kešom kojim raspolažu i odlučila da pusti ljude na miru. U razgovoru sa kolegama i prijateljima shvatila je da je odluka na mestu. Osim relaksiranih razgovora, svi ostali su kontraproduktivni. Sada se kupuju samo hrana i novac. Ona će dočekati taj momenat kada novac dobije ponovnu vrednost. Da li će to biti na nivou trampe i razmene ili bitikona, u ovom času nije mogla da prepozna. Misliće o tome sutra.

Nedostajao joj je svet bez mobilnih telefona, interneta, kladionica i kafića na svakom uglu, bez stotina televizijskih kanala, kada je svet funkcionisao po nekim drugačijim navikama i principima. Ljudi su se ranije zbližavali po sličnosti u senzibilitetu, bilo da je u pitanju muzika, literatura ili film. Stripove nije volela ali je volela momke koji čitaju stripove.

Nedostajale su joj dugotrajne rasprave o tim temama, a ne ove somnabulne svakodnevne tirade o ideološkim i političkim razlikama.

Trenutna situacija u svetu joj je bila jasna. MTV je krenuo da ruši svet koji je ona volela. Kratkotrajni dah slobode s kraja sedamdesetih i s početka osamdesetih je jedini period kada su ljudi zaista živeli. Kada je osnovni kanal komunikacije među klincima bio senzibilitet. Kada su svi bili udruženi protiv debiliteta, koji sada uzvraća udarac, ali umesto da se ljudi organizuju i odbrane, priroda je popizdela u odlučila da zaštiti planetu od terora glupih.

Izazvali su debile energijom koja je zastrašivala svetski establišment. Naivnost i idealizam su pretili da pobede zle lihvare. Zato to i nije trajalo dugo.

Rekla je: „Spavaš?“

Spavaoje. Nije se pravio da spava. Uvek je bio tu za nju. I u dobru i u zlu.
Dok se preispitivala tokom svojih dvadesetih godina i u momentu kada je pronašla kod koga krokodili dolaze, kada joj je Cane rekao ko je ona što živi na brdu, a Milan ko je Ona koja se budi, ubacila se u ulogu žene što razmiče zavese i gleda obećani grad! Ironično postalo joj je obično.

Srela ga je ispred mesare gde je kupovala koske za psa.

„Pseća hrana“, kako su eminentnu mesaru zvali svi po njenom kraju, nije ništa bacala. Ni nokte, ni kreste. U kasnim popodnevnim časovima kučkari i mačkari su dolazili po sve što je bilo „šteta da se baci“.

Njena najbolja drugarica Gica imala je devojku koja je u stanu držala mrave. Znala ih je poimenice. Mirko, Slavko, Boško, Sava, Desanka, Marija koji su svakodnevno su marširali kroz njen mozak. Gica je bila lezbača apsolutno nenormalna, ali bila je opčinjena njom. Volela je njen Servanteski um. Umela je tako lepo da priča.

Prodavačica u mesari bila je uslužna, ljubazna. Birala je reči u ophođenju. Prijalo mi je to, pošto sam od rođena prokužena kao lepa a sada sam i đankoza. Pustila sam mog psa da na miru kinji kuče groznog izgleda, malo-krivonogo, koje je glad i nada u milosrđe dovuklo ispred radnje. Nisam kapirala pseću logiku da jezikom očiste polni organ drugom psu pre nego što ga zaskoče. Ovaj moj je bio perfektni lizač.

„Đes, Čola?“

Ogromni čovek nadvio se nad mog psa. Ovaj je seo i opčinjen pojavom dahtao, isplaženog jezika. Ogromni me je pokupio ispred mesare, odveo kući, vezao za radijator, šetao psa, držao u naručju, hranio na kašičicu, pojio, kupao i posle izolacije od par nedelja odveo na klopu u Lipu, pa u bioskop. Gledali smo „Ni na nebu ni na zemlji“, film koji je imao sudbonosni soundtrack po sve srpske svadbe u narenim decenijama.

„Momčilo brate mili, šta si nam uradio“, pomislila je i osmehnula.

Četiri Petice je poštovao frigidnost koju sam popila posle projekcije. Živeli smo zajedno već dva meseca kada smo prvi put spavali. Njega moji roditelji nikada nisu voleli. Spasao me je. Oni su me želeli mrtvu. Brukala sam ih po komšiluku. Posle su se iskulirali, mada su mu u inat meni persirali. Šaljivost im nije nedostajala. Posle su oboje našli svoje nove partnere i krenuli ćerkinom stazom. Onda je ona persirala novopridruženim članovima porodice, i nikome ništa. Danas se vole svi. Keva je volela njihovog sina, a ćale je sve najbolje davao njihovoj ćerki. Očuh i maćeha su bili do jaja. Lepo se završilo. I traje.

Rekla je: „Spavaš?“

„Šta hoćeš, koju pičku materinu nenormalnu“, pridigao se i nasmejao.

„Što si mog psa oslovio sa „Đes Čola?“ Što Čola kada je bio Reks.?“

„Da li se sećaš kučeta koga je spopao ispred mesare?“

„Ona mala džumara, mala, krivonoga, sva nikakva?“

„Pa, da…“, okrenuo se i zaspao.

Zdravko Čolić je voleo ružne žene. Pa, jebote, koliko je ona volela tog čoveka!
Jebaću ti majku Korono ako mi ga uzmeš.
Zaspala je ozarena.