LJUBAVNICI POLIGLOTE: ROMAN KOJI REDEFINIŠE POLOŽAJ ŽENA MEĐU PISCIMA

Smederevska zdavačka kuća Heliks je objavila roman švedske autorke Line Vulf, “Ljubavnici  poliglote” u odličnom prevodu Nikole Perišića.

Ovaj roman je izuzetno zanačajan u procesu redefinisanja položaja žena, a posebno kada su u pitanju autorke književnih dela i njihova percepcija među književnom kritikom.

Lina Volf (1973) živela je i radila u Itaiji i Španiji. Tokom godina koje je provela u Valensiji napisala je zbirku kratkih priča “Mnogi ljudi umiru kao ti”. “Bret Iston Elis i drugi psi”, njen prvi roman, dobio je prestižnu književnu nagradu Magazina Vi i našao se u užem krugu za nagradu Švedskog radija za roman godine.

“Ljubavnici poliglote” su njen drugi roman.

Lina je svojim romanom “Ljubavnici poliglote” oštro i bez ustručavanja dotakla teme koje su od početka 20. veka aktuelne u svetu književnosti: da li je pisanje isključivo „muška stvar“, da li su muškarci privilegovani u tom pogledu, šta zapravo jedna žena kao književnica može drugačije ili bolje da kaže, odnosno napiše.

Roman je podeljen je u tri celine, ispričane s tri različite tačke gledišta. Sva tri dela romana preklapaju se i povezuju na različite načine, iako su naizgled samostalne celine.

U fokusu njenog romana je Maks, uobraženi, navodno genijalni pisac čiji pogledi na život korespondiraju sa seksizmom i šovinizmom. Njegovo remek-delo u rukopisu dolazi do psihotičnog književnog kritičara Kalista i na čudan način biva povezano i sa Elinor, usamljenom ženom koja se preko internet stranice za upoznavanje spaja s Kalistom.

Prvi deo prikazuje Elinor, ženu prilično mračne ljubavne istorije. Ona otkriva da je najvažnije ne biti sam, i stoga se upušta u veze s problematičnim muškarcima koje upoznaje preko interneta. U mladosti je od svoje prve ljubavi naučila da se bije, i bila pripadnica svojevrsnog ilegalnog borilačkog kluba. Zatim je bila u vezi s patetično sentimentalnim alkoholičarem. I konačno, upušta se u seksualno nasilnu vezu s Kalistom. Njena ključna funkcija u ovom romanu je ta što je kao osvetu svom ljubavniku spalila jedini primerak Maksovog rukopisa.

Njen lik je bled, karikiran, neispunjen, skiciran. Ona je predstavnica svake žene u očima zadrtog patrijarhalnog muškog sveta – bez interesovanja, bez zaposlenja, bez individualnosti. Idealna, pokorna ženica koja dane provodi u kući, čekajući svog muškarca da se vrati iz svog velikog sveta. Odakle potiče Elinorin mazohizam i njena privlačnost prema nasilju. Od nje zapravo više saznajemo o Kalistu nego o njoj samoj.

Drugi deo romana prikazuje Maksa, njegovu opsesiju Mišelom Uelbekom, njegov samoživi i seksistički pogled na žene, njegov neskladni odnos sa suprugom koja je opsednuta Ničeom. Maks ima u mašti sliku svoje idealne žene i kaže da je to ona koja bi ga razumela na svim jezicima sveta, ljubavnica poliglota. Međutim, jedino što uspeva je da upozna i zavede samoubilački nastrojenu sredovečnu recepcionerku kojoj slama srce, a o svojoj idealnoj „ženi poligloti s velikim belim grudima koje mirišu na mleko“ može samo da piše studiju.

Lina Vulf ne voli svog junaka Maksa, i namera joj je da ga ni čitaoci ne zavole. On je mizogini, surovi i histerični junak koji se prema svim ženama, stvarnim i fiktivnim, odnosi sa dozom prezira, nadmoći i besa. Autorka ne razvija ni Maksov lik detaljno, te empatija prema njegovom karakteru kao da nije ni moguća. Svi njegovi dijalozi sa ženama, o pisanju i jeziku, predstavljaju svojevrsno nadmudrivanje i ubeđivanje. On tvrdi da ne piše o seksu, već o ljubavi, a sagovornica mu odgovara da svi muškarci pišu samo o seksu, i to iz perspektive heteroseksualnog, belog muškarca. Stereotipna i nepromišljena izjava samo je jedna u nizu koja problematizuje položaj žene i njenu ulogu u društvu. No, treći odeljak romana, koji govori o Lukreciji, unuci jedne od Maksovih ljubavnica, dovodi nas do detaljnijih i filozofskijih pogleda na rečenu problematiku jezika i pisanja uopšte.

Lukrecija je mlada plemkinja, koju je baka naučila da „samo jezici mogu ženu osloboditi okova i dozvoliti im da se nadmudruju“. Međutim, svi jezici koje ona poznaje nisu dovoljni da se razume s Maksom. Ona, kao i njena majka i baka, ipak intuitivno znaju da jezici nisu rešenje, jer ako ih čovek nauči previše, on zaboravi da konstruktivno misli na svom maternjem jeziku. Stoga, Maksov poliglotski projekat u očima žene predstavlja čistu banalnu maštariju. Osujećena ideja u začetku, završava kao rukopis u vatri. Toliko poštovanja autorka ukazuje svom narcisoidnom junaku, i time posredno šalje poruku svim mizoginim autorima na svetu.

Lina Vulf je duhovita i zanimljiva, promišljena i odlučna autorka. U ovom „olujnom romanu“ autorka istražuje haotično savremeno društvo, strahove od otuđenja i posledice modernog načina komunikacije. Napisan osvežavajućim i sirovim stilom, on prikazuje ironičan i donekle očajan pogled na svet sasvim prosečnih ljudi. Smešan, iznenađujuć, inteligentan i privlačan roman, pun nepredviđenih okolnosti, baš poput života.