LJUBOV

PIŠE: Goran STOJIČIĆ

– Dobar dan.

– Dobar dan, da li se poznajemo?

– Ja vas odlično znam.

– Mislim da ste i vi meni poznati, viđam vas ovde, u prodavnici i na pijaci čini mi se.

– Ja sam Ljubica Nikodijević.

– Ja sam…

– Znam, znam ko ste.

– Znate?

– Da, ja sam vas porodila.

– Vi ste me porodili?!

– Mislim, porodila sam vašu majku.

– Bože, kako?

– Lako, to je možda bio najlakši porođaj u mojoj karijeri babice.

– Ne mislim na to, vi ste mlađi od mene?

– Nisam, starija sam trideset godina.

– Nemoguće, izgledate kao da ste mi ćerka.

– Vi nemate ćerku.

– Nemam.

– Niste ni oženjeni.

– Nisam.

– Nikada niste ni bili u vezi.

– Jesam, bio sam u puno veza.

– Mislila sam u pravoj.

– U „pravoj”?

– Da, znate na šta mislim?

– Znam.

– Znam sve o vama. Zaljubljivali ste se, pokušavali da volite, zapravo trudili, čak na momente i uspevali, ali ne baš. Rođeni ste sa dva srca i jednim bubregom, bili predodređeni da volite više nego iko, da date ljubav koju niko nikad osetio nije. Bezuspešno. Umesto toga mokrili ste krv kad god bi osetili razočaranje. Višak ljubavi je morao da bude ispušten i to se dešavalo često.

Zaljubljivali ste se, pokušavali da volite, zapravo trudili,
čak na momente i uspevali, ali ne baš. Rođeni ste sa dva srca
i jednim bubregom, bili predodređeni da volite više nego iko,
da date ljubav koju niko nikad osetio nije. Bezuspešno.

– Da, sve je tako bilo.

– Znam, ja sam po vašem rođenju prestala da starim. Imala sam zadatak da porodim ženu koja će na svet doneti ćerku spremnu za vašu količinu ljubavi. Bila sam posvećena tome, svesna da je to bila moja misija, kao i sam poziv koji sam izabrala. Čovek koji se rodio da bi samo najviše voleo u istoriji ljubavi morao je da ima pomoć. U međuvremenu su me slali na razna ispitivanja, u inostranstvo na preglede, pisali stručnu literaturu o meni, a u stvari, vi ste taj kome je bila neophodna sva pažnja ovog sveta, međutim, takva nauka ne postoji. Ja sam se, ubrzo pošto ste došli na svet, razvela, napustila sve, posvetila vama.

– Prestanak starenja… Kako?

– Ne znam, naravno da ne znam. Želja, odluka, Bog, kosmos, ljubav? Đavo? Desilo se, jednostavno se desilo.

– Jednostavno?

– Verujte mi, lakše je bilo to, od udomljavalja vašeg drugog srca.

– I?

– Prodala sam stan i kupila drugi u vašoj blizini, tačnije, u zgradi preko puta vaše, na petom spratu na kom ste i vi, prozori su nam na istoj visini.

– Od kada me pratite? Od kada ste preko puta mene?

– Danas je tačno dvadeset pet godina.

– Ne znam šta bih rekao?

– Kada ste napunili dvadeset, u porodilištu se ipak nešto desilo.

– Šta?

– Rodila se jedna devojčica. Znala sam da je ona ta iako je razlika u godinama bila velika, znala sam da biste je dočekali. Da, ona je bila ta.

– Kako ste bili sigurni da je ona ta i kako ste sve te godine uopšte znali koga tražite, tj. koga ja čekam?

Bože, koliko je malo potrebno da se iz najčistijeg
u najprljavije zaglibi, kako je lako u voljenju
pronalaziti razloge za činjenje bilo čega,
misleći da to ljubav jeste.

– Imala je umanjeno srce, ali dovoljno za život, tri bubrega, oči koje su posle prve noći u njenom životu postale plave poput vaših, a smeđe su bile. Sve vreme je imala ispružen kažiprst desne ruke koji je pokazivao ka prozoru. Tako je bilo i sa vama. Prvog dana, prve noći. Bila je stalno nasmejana. Kao vi.

– I?

– Ubila sam je. Ugušila druge noći.

– Gospode Bože! Zašto?!

– Shvatila sam da sam zaljubljena, da vas volim, da prepreke u godinama više nema. A one su prolazile, bilo mi je sve teže i teže da živim sa saznanjem da sam ubica, ali je moja ljubav bila jača od osećaja krivice. Krivice u voljenju zapravo ni nema. Preselila sam se ovde da vam budem bliže, ipak, nikad dovoljno bez obzira na to što smo se sretali skoro svaki dan. Decenijama.

– Zašto ste mi tek sada prišli, prvi put od mog rođenja?

– Srce mi je slabo, sve arterije su zapušene, stentovi ne bi pomogli. Jedino nečije srce. Ali, krvna grupa i sve ostale karakteristike koje poseduje moje, toliko su retke. U ovom delu sveta samo je još jedno takvo, tj. dva. U vama su.

– Posle svega što ste mi rekli, očekujete da vam pomognem?

– Ne, dragi moj Ljubodraže, ne. Ja sam vaše odavno otela. Oba. Iako mi nijedno pripadalo nije iako sam u početku bila sluga uzvišenog, a kasnije sve pretvorila u đavolju rabotu. Bože, koliko je malo potrebno da se iz najčistijeg u najprljavije zaglibi, kako je lako u voljenju pronalaziti razloge za činjenje bilo čega, misleći da to ljubav jeste. Došla sam, ne da bih oprost tražila, jer, i kada biste mi ga dali, on bi se raspršio pre ulaska u moju dušu. Mogu li samo dlan svoj na vaše grudi da stavim i osetim ih kako naizmenično kucaju, kao onog dana kada sam vas ugledala prvi put?

– U redu, stavite ruku, samo da vas pitam dva pitanja.

– Izvolite.

– Da li je ta devojčica koju ste… ta, koja je bila rođena za mene, imala ime? Da li je njena majka u nekom trenutku rekla kako će se zvati?

– Majka joj je bila Ruskinja, radila je u ambasadi i planirala da posle svog mandata ostane u Beogradu. Rekla je da oseća kako je ovaj grad idealan za njenu ćerku. Da, izgovorila je njeno ime. Ljubov.

– Ljubov?

– Da. Koje je drugo pitanje?

– Zašto mi persirate, držali ste me za glavu kada sam prvi put zaplakao?

– Lubavi. Ljubavi se persira. Uvek.