MALI NOĆNI RAZGOVORI

PIŠE: Svetlana FUCIĆ 

ONA 

Noćnu tišinu presekao je zvuk kucanja po tastaturi. Promeškoljila se, polubudna, negde krajičkom svesti misleći da sanja. Već nakon nekoliko sekundi, zvuk se ponovio. Prvo je otvorila oči, pokušavajući kroz mrak da razazna nešto poznato, nešto što će je uveriti da se nalazi u svom krevetu, budna. Kako joj to nije pošlo za rukom, pritisnula je prekidač od lampe i pustila meku svetlost po svojoj sobi.

Lagano se pridigla, osluškujući odakle ide zvuk koji ju je probudio baš dok je sanjala njega, čoveka koji joj dolazi u san nenajavljen već izvesno vreme.

U trenutku dok se okretala ka računaru, koji je pre spavanja zasigurno ugasila, ekran je zasvetleo a ona se zaledila, šokirana.

Ustala je, zgrabila mekano ćebe i umotala se; zapalila je cigaretu ne skidajući pogled sa ekrana dok se spuštala na stolicu.

“Mora da sam do kraja skroz poludela”, mislila je gledajući u niz slova oivičenih plavom i narandžastom bojom. “Garant, ovo nije realno, ne dešava se…”

Za to vreme obojeni oblačići sa ispisanim porukama su iskakali: kuckanje po tastaturi jasno se čulo kroz posve tihu noć. Cigareta joj je opekla prste; odmah je zapalila novu ne skidajući pogled sa poruka koje je pisao ko zna ko, na njenom od pre par časova ugašenom računaru.

Meko ćebe je skliznulo sa njenog ramena. Istog trenutka osetila je topao dah na vratu i usne na ramenu.

Hiljadu misli odjednom nahrupile su, napadajući joj um koji je još uvek jednim delom bio u malopređašnjem snu. Oprezno, okrenula je glavu, tek da se uveri da je sama.

“Glupačo, pomislila je, naravno da si sama, sanjaš, ovo se ne dešava, sanjaš ponovo žive snove, idi skuvaj kafu da dođeš sebi… Ma gde da kuvam kafu usred noći, jbt, koliko je uopšte sati”, potražila je pogledom u desnom uglu monitora sat. “Nema ga, kako nema sata, svašta, nije mogao nestati, ja nisam normalna”, sa tim mislima je ustala, i bosa, umotana kao Čarli Braun, pošla do kuhinje da sazna koje je doba noći.

Od toliko satova u stanu radio je samo jedan, okačen na zid: na njemu skazaljke stoje, ni sekundara ne radi.

Sad već potpuno budna, piljila je u onaj sat kao u vanzemaljca.

“Telefon, gde mi je telefon, moram saznati koje je doba…”

Sa tom mišlju vratila se u sobu i uzela telefon koji je mirovao na punjaču. Ekran je zasvetleo. Uključio se mesindžer sa onim istim narandžastim i plavim oblačićima za poruke.

“Zona sumraka, nema šta drugo, upala sam u jebenu zonu sumraka”, naglas je izgovorila, pokušavajući da ugasi telefon, bezuspešno.

Jutro je stiglo tiho, na prstima. Otvorila je oči,
svesna da je ponovo sanjala tog poznato
nepoznatog muškarca čije neprisustvo
već izvesno vreme uskače u njenu stvarnost.

Sad već ozbiljno ljuta na svoju maštu, bacila je telefon na gomilu knjiga pored uzglavlja, pustila da ćebe spadne sa nje i zavukla se u krevet. Ugasivši lampu, jastukom je pokrila uši da ne čuje zvuk tastature koji je i dalje sekao noć.

Jutro je stiglo tiho, na prstima. Otvorila je oči, svesna da je ponovo sanjala tog poznato nepoznatog muškarca čije neprisustvo već izvesno vreme uskače u njenu stvarnost. Osmehnuta, obavijena bojama i muzikom iz sna, pošla je da skuva kafu. Dok je čekala da voda provri, bacila je pogled na sat.

“Moram da kupim nove baterije, pomislila je, sat ne radi…” Sa šoljom u ruci vratila se do sobe i sela za računar – tek što je pružila ruku ka kućištu, računar se uz tihi zvuk uključio. Raširenih očiju, u neverici gledala je kako iskaču oblačići sa porukama, u narandžastoj i plavoj boji.

Mali noćni razgovori su postojali. Ko zna u kom delu Univerzuma.

ON 

Tišina je bila gusta, skoro opipljiva u ove noćne sate, takoreći pred svitanje. Dovoljno kasno da se i zaljubljenici u noćni život vrate svojim kućama, a dovoljno rano da radnici prve smene počnu sa buđenjem.

Soba u kojoj je ležao ugodno oslonjen na veliki jastuk, bila je osvetljena samo svetlošću sa monitora. Laptop je stajao odmah tu, nadohvat ruke, na maloj komodi boje mlečne čokolade.

Ležao je sa slušalicama u ušima i delio noć na parčiće-malo muzike, malo maštarija, malo preturanja po projektima vezanih za posao, malo mislima o njoj, toj poznato nepoznatoj ženi, koja mu je već izvesno vreme uskakala u stvarnost.

Noć je oduvek bila njegovo vreme-dok ostatak sveta spava, njegov mozak je bio nadasve aktivan, budan i sklon sanjarenju. Golicala mu je maštu, ta žena, činilo mu se – drugačija je od ostalih, više je samosvojna, maštovita, vragolasta…

Opet, ko zna, možda se vara, možda ga je potreba za pripadnošću u nekom emotivnom smislu zavela, uprkos tome što, zaista, nadasve ceni svoju slobodu…

Setio se poruka koje su razmenjivali prethodnih noći, u sitne sate, njenih u narandžastim oblačićima, njegovih u plavim; osmehnuo se još jednom, onako krajičkom usana samo, posežući za telefonom, želeći da ponovo pročita tu vrcavu prepisku.

“Koliko uopšte ima sati”, upitao se, nagnuvši se ka lap topu. “WTF?! Nema sata, nema brojeva u uglu monitora?!” Mora da ga je snimak sa koncerta omiljene mu grupe prekrio – mislio je, vraćajući se na jastuk sa telefonom u ruci. Tek što je dotakao ekran, iskočile su poruke u obojenim oblačićima. “Svašta, nisam ni izašao iz mesindžera”, promrmljao je sebi u bradu, tačno u trenutku kada su poruke počele da se smenjuju, same.

Bos i samo u majici, izašao je na terasu –
od kako ima decu, ne puši u stanu. Noć je bila gusta,
bez mesečine – samo je osvetljeni displej
sa njegovog telefona presecao mrak,
skupa sa žarom cigarete.

Lagano je podigao glavu sa visokog jastuka, naslonio se na levi lakat i pomno zagledao u aparat. A tamo, na displeju relativno novog telefona, slova su radila šta su htela, bukvalno. Sad već ozbiljno iznenađen, seo je, prebacio telefon u levu ruku dok je desnom blago masirao potiljak, ne skidajući pogled sa poruka koje su se same ispisivale. Čitao je brzo, jer brzo su i nestajale i oblačiće popunjavale nove poruke.

Sad je već ustajao, pipajući gde su cigarete. Bos i samo u majici, izašao je na terasu – od kako ima decu, ne puši u stanu. Noć je bila gusta, bez mesečine – samo je osvetljeni displej sa njegovog telefona presecao mrak, skupa sa žarom cigarete.

Ne seća se koliko dugo je stajao tako, blago šokiran čitanjem prepiske u kojoj je učestvovao samo kao posmatrač, svestan da neko umesto njega kuca sve ono što bi on napisao.

Cigareta je dogorela i opekla mu prste; bacio je opušak preko terase i vratio se u krevet, bezuspešno pokušavajući da ugasi telefon. Potom se setio da pogleda koliko ima sati, uopšte.

“E jebi ga, baš, ovo je previše! Gde je sat na jebenom telefonu?”

Iznerviran dovoljno, ponovo je ustao i prešao tiho u drugu sobu, gde je oduvek stajao zidni časovnik. Kresnuo je upaljač i podigao ruku – skazaljke su stajale jedna preko druge, sa sve sekundarom.

“Ne radi”, konstatovao je. “Dobro, nije ni bitno koje je doba, idem da spavam, možda ću sanjati neku lepšu zonu sumraka od ove.”

Zavukao se u krevet, legao na levi bok, čvrsto zatvorio oči, rešen da spava. Nekoliko sekundi pre no što će ga san zaista i uzeti pod svoje, na usnama je osetio ukus njene kože.

Probudio se nakon tačno četiri sata i sedamnaest minuta sna. Protegao je dugačko telo i ustao, navlačeći donji deo trenerke. Podižući duks, video je da mu je telefon noćas ostao uključen, što se inače ne dešava. Isključio ga je sa punjača i tek tada shvatio da gleda u dugački niz ispisanih poruka.

Mali noćni razgovori su postojali. Ko zna u kom delu Univerzuma.