MARE MAGARE

PIŠE: Bojan BRUKNER

Štala je delovala kao na silu sklopljena slagalica od sivog, neravnog kamenja koje je zajedno držala jedino zemljina teža i njihova sopstvena nemoć da se pomere i pobegnu iz te ružne gužve. Limeni krov bio je bačen preko kamenja samo kao privremeno rešenje i čekajući da ta privremenost prođe, zapravo je samo čekao da se uruši. Na ulazu, umesto kapije stajalo je tek nekoliko dasaka ovlaš zakucanih jedna za drugu.

Lako je bilo ući.

Drveni rahitični stubovi pobodeni u zemljani pod, niske ogradice koje su samo simbolično razdvajajale boksove, ustajali miris izmeta i trulog sena i neprestano zujanje insekata; to je činilo unutrašnjost štale koja je u svojoj utrobi sa teskobom varila svog jedinog preostalog stanara – Mareta.

Mare je bio relativno mlad magarac, mada se to na njemu nije primećivalo. Težak rad i laki obroci učinili su svoje i on se vremenom uklopio u svoj dom, pa je i sam već delovao kao nešto što svakog časa može da se sruši. Siv i prljav poput štale u kojoj je obitavao, jedino što ga je izdvajalo od okruženja bile su belo uokvirene oči i bela spuštena njuška.

Zvuk prvog petla Mare je dočekao nešto uzdignutije glave i bistrijeg pogleda no inače. Ovaj neskriveni entuzijazam značio je da u pitanju nije bio sasvim običan dan. Bila je nedelja, dakako, ali ne ona lenja i usamljena koja ga je nemilosrdno i uvek iznova nagrađivala čamotinjom magarećeg života, već ona posebna koja osvane jednom u četiri godine i podseti ga da život svako, pa čak i on, drži u svojim kopitama.

Naime, Mare je danas birao.

To, naravno, nije bilo u potpunosti tačno, jer da je on mogao išta da bira on bi po vasceli dan naskakao na divlje magarice po dolovima i u kratkim pauzama brstio detelinu, ali kako univerzum nije mnogo mario za to šta Mare želi, izbor koji je danas trebalo napraviti bio je nešto ograničeniji, ali ne i manje važan.

Danas je Mare birao svog gazdu.

Da je mogao, Mare bi izabrao Maru, staricu iz obližnjeg sela koja je pristojno hranila svoje životinje, gotovo ih nikad nije tukla, a među živinom se kokodakalo da neke od njih zapravo i voli, pa im nekim danima kada joj se krstobolja umiri ili naiđe crveno slovo, čak i tepa dok im drhtavom rukom uzima topla, tek položena jaja.

Univerzum je i po tom pitanju bio krajnje nezainteresovan, pa je Maretov izbor spao na dva slova, odnosno na starog ili novog gazdu.

Doduše, novi gazda nekada je bio stari, a stari bio je nekada novi, i sve to bilo je krajnje zbunjujuće ako bi ko uzeo baš da razmišlja o tome, ali magareća priroda ionako nije bila sklona takvim peripetijama, pa je Mare jutro dočekao obuzet mnogo važnijom dilemom – šta će danas da jede?

Bilo je to logično pitanje.

Jer doručak je, barem u ovom slučaju, zaista bio najvažniji obrok dana.

PONUDE

U štalu je prvo ušao stari gazda. Bio je naročito nasmejan, a kako se on gotovo nikada nije smejao, činio je to prilično nespretno. Večito razbarušena kosa bila mu je blago začešljana u stranu, čekinje na bradi izbrijane, a čizme čiste, i uopšte delovao je kao čovek koji se nakon dugog smucanja i tulumarenja najzad uputio u crkvu – i dalje mamuran, ali nekako svečano oran. U rukama je držao platnenu vreću i po načinu na koji je nosio, Mare je zaključio da je teška.

Mare, inače, nije voleo teške vreće, jer bi one obično završavale na njegovim leđima,  ali za ovu je znao da je namenjena njegovom trbuhu. Izvanredna je magareća promoćurnost kad su vreće u pitanju.

Stari gazda prišao je Maretovom boksu i okačio vreću o drveni stub, a pred njim se, kao proviđenje, ukazao njen sadržaj. Narandžaste i od zemlje oprane šargarepe zasijale su i obasjale štalu kao zalazak sunca na Santoriniju – najlepši na svetu, kažu magarci sa tog ostrva. Gazda mu je tihim glasom pričao nešto o domaćem poreklu šargarepe, koliko sopstevnog truda i znoja je uložio da izrastu tako velike i sočne, i kako će ih svako jutro donositi ovako sveže, ali Mare je nemirnim ušima terao sve te isprazne reči od sebe kao dosadne muve i posmatrao izobilje pred sobom nesposoban da išta više razume i sluša.

Glad je lako zadovoljiti i bez mnogo priče.

Stari gazda bio je zadovoljan.

Pun plemenitih osećanja izašao je iz štale razmišljajući kako jako miriše moć u njoj.

Zatim je u štalu ušetao novi gazda. On štalom još uvek nije gazdovao, ali ušetao je u nju upravo zbog toga još impresivnije nego njegov prethodnik. Očešljaniji i čistiji, kao da se nije ni trudio da spere sa sebe prljavštinu bede koju nije posedovao niti morao da održava, ali podjednako oran da to čini već od sutra. I on je nosio vreću. Iste zapremine, primetio je Mare rzajući svojom belom njuškom i sevajući belo oivčenim očima.

Novi gazda svoju vreću okačio je za drugi stub Maretovog boksa. U njoj su takođe bile šargarepe, podjednako narandžaste i velike. Štala je sijala od raskoša i delovala kao unutrašnjost lava lampe, a karotinska svetlost hranila je oči ošamućenog magarca. Novi gazda šaputao mu je nešto o svetu iz kog šargarepe dolaze, gde magaraci trče slobodno kao leptiri i svi imaju prava da se ritaju dok ih tovare teškim vrećama, ali magarac, opčinjen blaženim predosećajem punog stomaka, više ni ušima nije pokazivao znake života.

Obilje umrtvljuje i najotpornije.

Novi gazda bio je zadovoljan.

Pun plemenitih osećanja izašao je iz štale sa jakim mirisom moći što mu se primio na gunj.

ODLUKA

Sada je sve bilo na Maretu. Iz koje vreće jesti? To je bio njegov izbor. Naizgled mala stvar, ali velike stvari su zavisile od toga.

No, magarac između dve vreće šargarepa nije se pomerao. Onako ukočen mogao je Mare bez razlike biti i voštana figura. Čak mu je i rep stajao u vazduhu kao skamenjen.

Maretov izbor uvek je bio vrlo jednostavan. Jeo je iz one vreće koja mu se činila punija i naredne četiri godine sećao se tog obroka kao praznika. Ovog jutra, pak, zbilo se nešto neočekivano – obe vreće su delovale podjednako pune i primamljive. Maretov instikt je zakazao i on nije mogao da izabere. Zapravo, nije mogao ni da trepne. Bio je rastrzan između dve identične sile, podjednako privlačne, i pošto nije mogao da se odluči ni za jednu, jednostavno se ostao zarobljen u međuprostoru. I to prilično gladan, što je čitavu situaciju činilo mučnom.

Gazde su se nekoliko puta vraćale u štalu, ali kako magarac nije ni okusio šargarepe, zbunjeni bi se vraćali u dvorište i u tišini pili rakiju. Pravila su bila jasna, magarac je jedini mogao da odluči pobednika i njegov izbor se morao sačekati. U toj muci i nedoumici proteče dan mirno ko potok, a ništa ne bi još rešeno.

Kada je noć pala na kamenu štalu i ostatak sirotinjskog gazdinstva, magarac, i dalje nepomičan u svom boksu, shvatio je da mora nešto da učini, a kako nije mogao da se miče preostalo mu je još jedino da misli. To je bilo nešto što Mare nije često praktikovao, jer su mu sopstvena mišljenja zadavala glavobolju, a tuđa pruzrokovala bol u osetljivijem delu tela; ali očajnički potezi morali su se vući bez obzira na posledice i Mare je krenuo da misli svojom glavom.

Ukoliko su vreće bile identične, a jesu, morala je da postoji neka druga razlika između gazda koja bi mu pomogla da napravi svoj izbor. Nešto što nije imalo veze sa šargarepama i njihovim brojem. I što je Mare duže mislio, to mu je bivalo sve jasnije da prave razlike između njih nema. I jedan i drugi gazda su ga tovarili koliko su mogli, tukli kada su stigli i hranili ga kada bi se setili. Prosto rečeno, tretirali su ga kao stoku. Tako je bilo od kada je znao za sebe. Te šaragrepe u vreći, jesu ponekad ostavljale gorak ukus u ustima, ali bile su jedino što u čitavom tom cirkusu jedan magarac može da iskamči za sebe; a sada više ni to nije mogao.

U tom trenutku, Mare je počeo da doživljava prosvetljenje – kao prvo, shvatio je da izbora za njega zapravo nikada nije ni bilo, a kao drugo, na sred štale je zaista krenula da blista jarka svetlost koja je postajala sve intezivnija i veća. Da je mogao, Mare bi zatvorio oči, ali bukvalan kakav je bio, on zaista nije mogao ni da trepne.

I utom magarac spazi anđela Gospodnjeg.

Mare nije bio naročito religiozan, ali nije bio ni naročito lud pa da ignoriše anđela koji mu se ukazao u rođenoj štali. Nažalost, svoju pažnju bestelesnom gostu nije ničim drugim mogao da pokaže do belo oivčenim očima kojima ga je očajno posmatrao. Srećom, anđeo je mogao da čita Maretove malobrojne, ali oštre misli, pa čak i da opšti sa njima kada je to želeo.

„U čemu je problem, Mare“, upitao je anđeo magarca.

„Gladan sam“, odgovorio je Mare iskreno.

„Pa što ne jedeš te šargarepe?“

„Ne znam koje da izaberem.“

„Svejedno je, Mare. Koje god da izabereš, jahaće te naredne četiri godine.“

„Znam, ali u čemu je onda poenta?“

„Poenta je da nije važno ko te jaše… do god mu se ti tvrdoglavo opireš i ne radiš šta ti se govori.“

Mare je osetio snagu te proste istine u čitavom svom, i dalje ukočenom telu.

Anđeo je nastavio svoju misao.

„Ti si magarac, Mare, prema tome ponašaj se tako.“

„Mislim da razumem, anđele.“

„Naravno da razumeš. A sada jedi. To je za život najvažnije.“

Svetlost i anđeo nestali su u iznenadnom bljesku, a Mare se još jednom obreo u mrklom, ali poznatom mraku smrdljive štale.

Nakon nekoliko minuta, iz tog mraka se napokon začulo slatko mljackanje krtih šargarepa.

U kući kraj štale, pijane gazde pevale su seoske pesme, čekajući zoru i prve preliminarne rezultate.

FOTO: YouTube Printscreen