MARTOVSKO JUTRO

PIŠE: Svetlana FUCIĆ 

Sunce se ovog prvomartovskog jutra raširilo preko bledoplavog neba, carujući  u svojoj punini. Hodajući prema stanici, posmatrala sam njegove izdužene trake kako se mreškaju po izloženim prozorskim oknima, mladoj, tek iznikloj travi, raspupelom žutom granju kome nikako da zapamtim ime…

Klizeće sunčeve trake, pomislih, kao da traže što udobniji položaj za svoja krhka tela. Tamo negde, u daljini, poput kockica na vitražu, ostade mi u pogledu uhvaćen odraz navirućeg sivila, skupa sa jutarnjom dremljivom subotnjom tišinom.

Na stanici-jedna žena umornog izgleda strpljivo čeka prevoz, prodavačica iz trafike slaže novine u otvoreni izlog, mlad čovek iz gradske čistoće grubom metlom čisti trotoar.

Pas, krupnih kostiju i izgladnelog tela sasma mirno stoji po strani, odsutno zagledan ispred sebe. Prišla sam – pas podiže glavu, izranjavljenu krvavim krastama, i uputi mi pogled od kog sam se namah trgla. Beznađe, obesmišljenost, tupi stalnoprisutni bol – sve to me u trenutku preplavi, iz psećih očiju.

Pomazila sam ga po njušci, iza ušiju gde mu je dlaka još bila sjajna i duga – ostao je ravnodušan. Nekoliko trenutaka kasnije, pas zakorači na kolovoz. Tek tada sam primetila da je u pitanju ženka… Stajala je tako na sredini puta; vozači su je obilazili, trubili, usporavali-ona se nije micala. Pokušah da je dozovem, ne bi li se sklonila sa tog rizičnog mesta-bezuspešno. Odjednom, okrenula je glavu u suprotnom pravcu, prema uzbrdici sa koje se spuštao autobus; telo joj se napelo, ili mi se samo učinilo, pokrenula se u jednom skoku i sa neverovatnom sigurnošću potrčala pravo pod desni točak autobusa.

Žena na stanici vrisnu nešto poput ’’stani’’, momku koji je sa kantom  odmakao do ugla ispade metla uz glasnu psovku, naramak novina rasu se po ulici – sve sam to videla krajičkom oka, čula tek delićem sluha, memorisala skupa sa pregaženim telom psa, uplašenim vozačem autobusa koji je stajao i ponavljao ’’ušao mi je u mrtvi ugao, nisam ni video da je na putu, ušao mi je u mrtvi ugao’’ …

Preneražena, imala sam samo jednu misao u glavi: zar je moguće da u ovoj zemlji i psi izvršavaju samoubistva? Ko zna koliko je zala ta mršava, beskućna kučka pretrpela od ljudi…

Naišao je autobus. Ušla sam, sela na prednje sedište i zatvorila oči. Čuh iz zvučnika Naxi radio i tekst pesme ’’Dobro ti jutro želim ja’’ od Crvene jabuke. Život je nastavio svoj odavno zapisan korak, kao da se baš ništa dogodilo nije. Svim čulima poželeh samo jedan čvrst, onjeginovski zagrljaj.