MLADOŽENJA NAŠ NASUŠNI

PIŠE: Svetlana ŽIVANOVIĆ 

Za stolom našeg omiljenog kluba, na Filološkom fakultetu, beše nas pet. I raspričasmo se kao na slavi, samo je sarma falila (pala bi mi kao kec na deset na onu toplu čokoladu). Tog jutra Ana je trčala kao bez glave da ne propusti autobus. Ali svakako ne dovoljno brzo da izbegne pitanje poznanika: 

– Ti se, beše, nisi udala? (Zar je pomislio da trči kod matičara?)

Sabajle ljudi brinu tuđu brigu (doduše, iz potonjeg se da videti, ovaj je brinuo i svoju).

– Nisam – odgovori ona učtivo, ne prestajući da trči i ne potresajući se ni zbog pitanja ni zbog odgovora.

– I moj sin isto nije (još nikom položio bračni zavet… pa ne može, nevoljnik, ni da ga krši) – dobaci za njom neveseli otac.

Ahaa, u tom grmu leži zec (odnosno neoženjen sin, opružio se ko pola konja)! Konta čovek: mogle bi se dve muve (ili dva zeca – on, koji leži, i ona, što je brzo trčala pa se može uklopiti u dugouhu metaforu) usrećiti jednim brakom.

Sve mi, na ovaj ili onaj način, zacoktasmo jezikom u znak negodovanja. A sve smo i, pre ili kasnije, bile u sličnim situacijama, iks puta (dve od nas spasle su se tako što su stale na ludi kamen, dakle legle na rudu; ja da stanem, odskočio bi i šiknuo me u glavu ili bih uganula nogu).

Ivanu je jednom (pretpostavljam s neskrivenim sažaljenjem) pitao poznanik:

– I nisi ni udavana? (Svakako je, naš narod smatra, bolje udati se, pa se razvesti, no se ne uda(va)ti uopšte.) Takva pitanja postaju i lingvistički, gramatički problem. Morala sam Ivani (da ubuduće sa sobom ne vuče gramatiku i rečnik) objasniti: udavati (se) jeste glagol nesvršenog vida, preciznije učestali (u nekih žena poprilično) i znači, u najmanju ruku jednom, udati se, pa se razudati, razvesti. (Da zanemarimo ovaj glagolski pridev trpni, koji sugeriše da udaja nije posledica slobodne volje.) U izvesnom smislu bilo bi to obistinjenje onog što mnoge starije žene devojkama nagoveštavaju, tonom kojim se najavljuje onaj čuveni (biće sudbinski i zloslutni) ples (neodređene) mečke što nastupa od kuće do kuće: Udaćeš se i pokajaćeš se (zaigraće mečka i pred tvojom kućom)! Mnoge rođake, ne mogući da se dogovore sa sobom, u najmanju ruku zbunjivale su svojim oprečnim izjavama, često u dvema susednim rečenicama. Dok su prvom prizivale “kićene svatove”, govoreći da treba da se uda, već u narednoj, sećajući se svog potčinjenog položaja u braku, sugerisale su kako s udajom sve (uživanje) prestaje:

– Uživaj dok se ne udaš!

Pa ako ste prošle tim putem (kao bos po trnju), što onda (ako ne iz pakosti puke) insistirate da i druge krenu za vama i nagrabuse?!

I Anu su, kaže, znali često da pitaju što se ne udaje.

– Kao da je to (mladoženja, srodna duša, druga polovina, bračni drug, životni partner…) hleb (pa ima u prodavnici) ili raste na drvetu (pa samo uzbereš šta ti za oko zapadne ili duša poželi), začudi se Marija (jedna od udatih).

– Jeste – nadovezah se, kroz smeh – sve na rafovima, pa biraj.

A moram priznati, lepa je to metafora: mladoženja neophodan ko hleb! Sve ga usedelice smesta mogu turiti u molitvu: Oče naš… mladoženja je naš nasušni, daj nam ga danas… ili sutra makar, prekosutra…(Strpljive smo mi… Ko čeka taj izvisi…)

Ako nećeš beli, imaš onaj integralni s puno semenki; volja ti od heljdinog, volja od ražanog brašna, bez kvasca, četvrtast, okrugao… za svakog će se naći dobar komad. Те оvaj ostaje dugo svež, ovaj se ne troši, ovaj se topi (a ne gnjecavi) u ustima, ovaj ima divnu hrskavu koricu… Volja ti taze, vruć, tek iznesen iz peći, pa se puši… volja ti “odstojali”, konja njime da ubiješ… I tek jedno upozorenje (da pomuti radost): Ali (što devojci sreću kvari) bez pipanja, molim! A, opet, kako da prosudiš samo gledajući… je li mek ko duša ili, da izvinite, tvrd?!

I mene su neki (obično ni rod ni pomozi bog) zapitkivali (nekada davno; najmanje triput nedeljno) jesam li se udala i, pošto nisam, kad ću se udati. Nisam se potresala (ni dosad udala). Ali sad se malo zabrinjavam… što više ne pitaju: misle li da mi je zadnji voz kao život proleteo i da je kasno da stavim nevestinski veo?