MUDROST

PIŠE: Nenad MILENKOVIĆ – PANIĆ

Čuvamo se. Po celom igralištu. Šutiramo gumenu loptu, vozimo trotinete, svako svoj, pa onda od onog drugog – jer nam je tuđ uvek malo uzbudljiviji – trčimo po poligonu, tribinama i visimo na šipkama sprava za vežbanje.

Vasilije je ‘Alfa’. Prvo, došao je sam i to je ono, strašno cool jer mu niko ne može da kaže šta sme, a šta ne sme. Drugo, on praktično živi u školskom, što se odmah vidi. Penje se već i samo uz pomoć ruku i nema konstrukcije koju nije osvojio u želji da demonstrira svoju sedmogodišnju superiornost i tako udari čežnju dvojici mlađih rođaka. Ovi ga slepo prate u novotkrivenom božanstvu gvožđa i asfalta.

Beba se valja po centru fudbalskog terena u borbi sa pospanošću.Sise nigde u blizini pa je nekako izgubljena i zamišljena.Uzima kredu i odjednom odlazi do kornera da tamo crta.

Sestra ih poslovično čuva i u starmaloj strogoći nadgleda, i prijavljuje po ličnoj proceni. Malo je Vasilije nervira jer je, kao novopridošli i sa svojim parkur sposobnostima pentranja odvukao plebs na svoju stranu za neviđeno kratko vreme. To je i nervira – to mužjačko, skoro mehaničko uspostavljanje autoriteta, pa s’vremena na vreme, ostavlja mene i bebu kako bi izbliza imala bolju kontrolu nad namlađim(njenim rođenim bratom) u ekipi. Brine za njega, i ima nazore. Ubitačna kombinacija. Osim toga, to joj je sigurno tle, nema iznenađenja, dakle odatle se može početi sa tihom, kumulativnom dominacijom. Priča mi isprovocirana dečaštvom o svojim neonatalnim ljubavnim jadima.
O tome kako je ona njemu poslala pismo preko drugarice pošto, iako se vole, oni ne pričaju.

“I uopšte, devojčice ne pričaju sa dečacima jer su nepodnošljivi.”

“Samo…On je bio tako nesnalažljiv kad smo bili na Zlatiboru i stalno mi je tražio da: mu pomognem oko obuvanja čizama, da navuče skafander, da mu pomognem oko ručka… Onda je čitavu noć bio tužan za mamom. Možeš li da veruješ!? I niko nije spavao zbog njega! A onda me je pitao hoću li da ga uspavam? Zamisli!?”

Zamišljam. Veoma živo.

– I ti si na sve to pristala?

– Na šta?

– Pa na sve to što je tražio od tebe?

– Morala sam.Bio je tako nespretan i stalno je tražio da mu neko nešto uradi umesto mame!

– Kao da si mu ti majka – ne mogu da ne pitam empatično, sugestivno. Kao bračni savetnik.

Stid me je pomalo. Ali, priča je tek počela. Ko da odoli..

– Pa da – kaže uz gest odrasle.Maše opuštenom šačicom u kojoj bi svake sekunde mogla da se stvori šoljica kafe ili čaja. Nisam verovala da me toliko voli!!

– Ali ne mora da znači da te voli.Možda mu samo trebaš umesto mame?- jedva se suzdržavam da se ne zacenim.
(Širina prostora me takođe tera na to, baš kao i mogućnost eha zgrada nasuprot školi, zidanih od siporeksa, koje zvone kao muzičke kutije. Znam to jer sam slušao buku i odatle. Neprocenjivo.)

– Ali on mi je to rekao! Na času. U stvari, rekao je mojoj najboljoj drugarici i ona mi je, normalno, odmah rekla, a rekao joj je da mi ne kaže. Dal’je moguće!?

– Vi’š da je moguće… U ljubavi je sve moguće.

– A On(misli na drugog u ljubavnoj dilemi)… On je baš super, samo sam ga videla da čačka nos, a to je nešto što je prosto nevaspitano i….

– I ti ne možeš da pređeš preko toga?

– Kako to misliš, da pređem!?

– Paaaa…smeta ti to kod njega?

– Pa normalno da mi smeta! Slušaš li uopšte šta ti pričam!?

– Slušam, veoma pažljivo i baš mi je lepa ta tvoja sag….priča.I šta si uradila?

– Rekla sam mu da ne mogu da mu budem devojka jer čačka nos.

– I zato si odabrala Njega(prvog u ljubavnoj dilemi)?

– Ne, nego zato što mi je on prvi rekao da me voli.

– Ali ti je ipak žao Njega (onog što čačka nos)?

– Pa ne znam. On je nekako malomalomaalooo, za mrvicu druželjubiviji.I mnogo dobro igra fudbal.Plus, njegova mama i moja se poznaju.

– A koji ti je lepši?

– Pa ne znam. On (prvi, nesnalažljivi, bez mame…) kad me pogleda, pune mu oči suza. Možeš li da veruješ?

– Ne mogu.

– A i finiji je, sav je miran i ljubazan, a deca treba da se ponašaju pristojno kada odu u goste.

– A on (fudbaler), kakav je on? Traži li nešto od tebe, da li ti se obraća?

– Ne. Samo ćuti i gleda.

– A jel’ mogu da ti dam jedan savet: Da ti njemu kažeš da bi mu možda i bila devojka ako bi prestao da čačka nos?Tako mu pružaš šansu da se popravi, a posle toga te ništa ne sprečava da mu budeš devojka.

– Razmišljala sam o tome, pravo da ti kažem.

– Jer, kol’ko se sećam, nijednom nisi rekla za Njega(Edipa) da si mu devojka, već samo da te voli i kako su mu pune oči suza kada te vidi?

– Pa da. Nisam!- odgovara u Eureci.

– Ali ipak nekako brineš za njega?

– Pa šta drugo? On samo mene zove kada ima problem…- kaže pomalo umorno ali i setno.

– Ne znam zaista.To je žešća dilema.

– Žešća šta?

– Dilema. Kada ne možeš da se odlučiš između sladoleda, boje lopte, koji bi ranac želela za predškolsko, da li ti se više sviđa Bratz ili Frozen majica i tako dalje. Shvataš? Kada se dvoumiš.

– Ali ja nemam to, tu… dilemu. To je kao neka temperatura ili prehlada…

– Siguran sam da nemaš. Ipak te neću pitati ništa dalje.

– Da znaš, nekada te (izgovara moje ime) ništa ne razumem!!

– Ne moraš uvek da me razumeš. Bitno je da pričamo. Dug je dan, pa ćemo se razumeti. Nekada. Siguran sam da taj fudbaler ima širok hod i da se gega pomalo, da ima belu jednobojnu majicu broj veću, svileni plavi šorts u koji može da stane još po jedna butina, čvornovata kolena deblja od mišića, duboke smeđe oči i strpljenje za ‘zaustavno vreme’.
Zaista ne znam, šta to znači- zaustavno vreme?