MUŠICA U JANTARU

PIŠE: Bojan BRUKNER

Damjanovu dnevnu sobu u najvećoj meri zauzimao je gorostasni kredenac od orahovine, sa površinom od crnog mermera i mesinganim ručkama za tri fioke u kojima su se čuvala nekada važna lična dokumenta, miraz u vidu srebrenine i ukrasni papir za novogodišnje i rođendanske poklone.

Bio je to komad nameštaja urađen u Alt Deutch stilu, koji je nastao krajem devetneastog veka usled buđenja nemačke nacionalne svesti. Kredenac je bio ispunjen ukrasnim elemenatima preslikanih sa crkvenih mobilijara i fasada iz Nemačke renesanse. Napadno – da, ali ne šareno i haotično, već impresivno, simetrično i tamno. Kao uostalom i pomenuta nacionalna svest.

Kredenac je sasvim sigurno nekada bio pripadnik Austrougarske monarhije, ali Damjan nije imao pojma koliko dugo je on bio u njegovoj porodici. Dugo – bila je njegova najtačnija pretpostavka. Istoriju porodice najbolje je oslikavao detalj koji maletene niko nije ni primećivao, pošto se nalazio pri samom vrhu kredenca. Ukoliko bi neko slučajno podigao pogled kao plafonu, shvatio bi da je vrh kredenca zapravo odsečen. To je bio jedini način da drveni titan stane u stan. Objektivno, bio je to i dalje velik stan, ali kredenac je očito znao i za veće. Ipak, vremena su se menjala, a u ovoj kući riba se čistila od glave, pa je kredenac bio skraćen za istu. Baš kao i mnogi Damjanovi potomci, i to zbog buđenja iste one nacionalne svesti usled koje je kredanac nastao. Tako se namestilo. Tako je to sa skupim nameštajem.

Na površini od crnog mermera nalazile su se brojne stvari. Pre svega pukotine, ali one nisu imale neku posebnu svrhu, osim da ukažu na protok vremena i sudbinu svega što postoji.

Najlepša stvar na kredencu bila je fotografija. Na njoj su bili njegovi otac i majka na svom medenom mesecu. Mladi, srećni i zagrljeni u zimskim kaputima, što je u njemu uvek budilo osećaj ušuškanosti i toplote. Kaputi su doduše sugerisali i hladnoću spoljašnjeg sveta, ali do tog zaključka je došao nešto kasnije u životu.

Nedaleko od njihovih očiju, sijao se i pozlaćen pehar na masivnom postolju. Jedan od mnogih koje je Damjanov stariji brat doneo sa sobom vraćajući se modar i zadovoljan iz ringa. Imao je on i većih pobeda, ali ova se najbolje uklapala u taj krvavi i pomalo kitnjasti stil.

Zatim, bilo je tu gvozdeno postolje za piće. U njemu je uvek bilo izloženo najbolje vino koje je kuća u tom trenutku posedovala. O tome se starao otac. Majka je vodila račauna o tome kada je i kome ono bilo posluživano. Vina su se godinama menjala, ali ne previše često. Specijalnih prilika bilo je taman toliko koliko je trebalo da bi ostale specijalne.

U gornjem delu kredenca stajala je Biblija. Oba zaveta. Starija i verovatno vrednija od kredenca, istog, germanskog porekla. Nju niko nije smeo da dira, niti je to ko pokušavao. Sve dok stan nije bio obijen kada je bila ukradena. Damjanovom krivicom. Bila je vraćena neoštećena.

Ostatak ovog porodičnog izložbenog prostora činili su ukrasi koji su se smenjivali poput godišnjih doba. Sitne uspomene sa putovanja, ružni i nikom potrebni pokloni koje su ljudi rado donosili u goste i starudije koje niko nije imao srca da baci, niti da gleda isuviše dugo.

Tako je nekako svoje mesto, na samoj ivici kredenca, našao i ćilibar nepravilnog oblika. Žuta kap organske egzotike. Simeona ga je uzela u ruku.

„Šta je ovo“, pitala ga je zbunjena svim tim.

„Mušica u jantaru“, odgovorio je Damjan.

Klimnula je glavom, dok je pokušavala da razume.

„Smola. Vrlo stara. Negde sa Baltičkog mora. Pogledaj u nju“, rekao je.

Tada je razumela. Okrenula ju je ka svetlu.

„Predivna je.“

„Ne baš“, promrljao je Damjan. „Da je živa, vrištala bi na mene da je oteram.“

„Ali nije živa“, odgovorila je.

„Nije. Zarobljena je u toj maloj trunci vremena i prostora, kako bi ljudi zauvek mogli da misle da je predivna.“

„To uopšte ne zvuči toliko loše.“

Nasmejala se i okrenula ka prozoru. Svetlo je palo po njoj onako kako svetlo obično pada po devojkama koje želiš da pamtiš zauvek. Glavu je položila na desnu ruku i blago ju je nakrivila, otkrivajući blago prćast i tanak nos. Bademaste oči i kosa boje kafe – pomislio je Damjan. Uzalud. Sećanja su uvek postajala crno bela u njegovoj glavi. Osmeh. Barem osmeh – govorio je sebi. Simeona se okrenula i vratila ćilibar na kredenac.

Damjan se upitao da li je to sada njegov deo porodičnog oltara.