NA KRAJU (odlomak iz romana Srećan čovek Peđe Ristića)

Kada ostane sam, najčešće u ranu zoru budan, poluzatvorenih očiju razmišlja i traži mir sa sobom, sa bogom, sa uspomenama… E moj Alfi! kaže sam sebi. Gde si sve bio, šta si sve progurao… Nije ti bio loš ovaj život, nemaš začim da žališ, ali – da se ne lažemo – moglo bi sigurno sve još jedan put!

Nasmejao se naglas sam u sobi. A da li bi nešto radio drugačije, kad bi mogao ponovo? Koje odluke bi sada menjao? Nije bio siguran šta bi različito uradio. Sve si izdržao, svakojakog dobra načinio, bogatsto stvorio a da čast nisi ukaljao! Bogami, ja ništa ne bih menjao, ipak sam ja zadovoljan! Dugi sati u samoći u udobnoj sobi staračkog doma dali su mu vremena da prevrti sve filmove uspomena, da se seti – pošto ga je memorija, do kraja, sjajno služila – svega šta je postigao, da proveri i potvrdi sve vrednosti kojima se u životu vodio.

Što ti je krug sudbine… sređivao je kockice sećanja, Od Germana sam najviše propatio, sve su mi pobili i u logorima me držali a na kraju, kad su me i Jugoslavija i Izrael izneverili, opet sam kod Germana najviše i prosperirao… Setio se ljubavi prema Gerti, svoje vernosti i svojih nevernosti, Raike – biologa iz Yagura i drugih beznačajnih avantura sa službenih putovanja, podsetio se redom svih prijatelja Makedonaca i Cigana iz mladosti, partijskih drugova i buržuja iz Beograda, muzičara i čuvara iz logora.

Dok tako sedi smiren i prebira po uspomenama, vreme polako teče… Glad, žeđ, umor, bolovi… sve nekako umine i čovek lebdi kroz prošlost, na prečac mu se javljaju sećanja na prijatne događaje, na neprijatna iskustva… Nekad slike slede neshvatljivu logiku a ponekad su hronološki ili drugim analogijama povezane. Setio se i svojih razmišljanja o tome koliko je u životu imao sreće – slučajnih uspeha ili neuspeha, onih koje ne donose sopstvene radnje –a koliko je uspevao da svoje Gordijeve čvorove sam razreši.

A sreća, to drugo značenje iste reči, sreća kao veselje, radost, zadovoljstvo, uspeh, blagostanje i ispunjenje – toga sam imao na pretek. Zaista sam srećan čovek. Imao sam veselu iako siromašnu mladost, blage i požrtvovane roditelje i prijatelje, učestvovao u izazovnim projektima, družio se i prijateljevo sa divnim, poštenim i kreativnim ljudima, radio na interesantnim trgovinskim i inženjerskim poslovima i bio uspešan, stvorio bogatstvo ni iz čega,svirao i pevao, oženio divnu ženu i stvorio predivnu decu, pomogao mnogim znanim i neznanim ljudima… Zaista, ja sam srećan čovek!

Dao je sebi prolaznu ocenu. Ocenio je i da je u životu, kada je trebalo bio hrabar a kad je moralo i mudar, iskoristio je pomoć kad mu je nuđena i pružаo je drugima, kao što dolikuje poštenim dobronamernim ljudima. Eh, Bitola, Beograd, Osnabrik, Haifa, Beč, Tel Aviv… kad je sve to bilo… idem sada da se konačno ponovo nađem sa mojima… vreme mi je… 90 punih! Eheej, ko bi se tome nadao? Jedan se put učini čoveku prav a drugi kriv pa se čovek lomi, traži, bira, prosuđuje i osuđuje, sve dok na koncu ne uvidi da svaki put vodi k smrti… Samo, koji li će bog da me dočeka? Isus? Jehova? Onaj moj Abraham, što objedinjuje Jevreje, Muslimane i Hrišćane – ko zna… uskoro ću videti! I ko će odavde da me isprati? Kakav će biti moj Kadiš?

Nije imao nad čim da se kaje a prolaznost je prihvatio sa staračkom mudrošću. O sumraku, u sobi staračkog doma odzvanjalo je, uz dva-tri tiha jednostavna akorda na njegovoj gitari, bolnim i kvrgavim prstima i hrapavim, jedva čujnim glasom Зајди, зајди, јасно сонце, Зајди, помрачи се