NA PUTU KA NEBU

PIŠE: Mila MARČETA

„Ne izgledam loše iz ove perspektive. Imala bih kojekakve primedbe na jastučiće sala na kukovima i celulit na butinama kada ne bih znala da ovo telo ima skoro 58 godina, da je iznelo četiri trudnoće, tri porođaja i odgajilo dvoje velike dece. Nisi loša, lutko. Bila. Nisi loša bila.“

„Dobro veče“, prošaputao je muški glas, tik uz nju.

„Dobro veče“, odgovorila je, nemalo iznenađena.

„Da li bi vam smetalo da vam se pridružim?“ uljudno je upitao.

„Ne, ne bi. Samo ne znam zašto biste posmatrali uzaludnu borbu lekara da me namame da se vratim u ono telo dole na stolu i tako registruju u bolničkom protokolu jedno uspešno oživljavanje.“

„Odkud znate da je trud uzaludan?“

„Sve što radim, radim vrlo temeljno. Naravno da sam proučila koja je tačna kombinacija i doza tableta i alkohola koja će me zasigurno ubiti.“

„Samoubistvo, znači. Zašto?“, glas je zazvučao iskreno zainteresovan.

„Zbog ALI,“ odgovorila je nehajno.

Glavni doktor je zatražio nešto, nije čula šta, ali je primetila uskomešanost u igrokazu koji se odvijao ispod nje. Bilo joj je interesantnije da posmatra dalji razvoj događaja u sali nego da ćaska sa nepoznatim i nebitnim muškim glasom, pa se ponadala da je njena nezainteresovanost za nastavak razgovora zarazna.

„Kako to mislite „zbog ALI?“, glas nije odustajao.

„Eh, pa lepo, zbog ALI“, uzdahnula je, shvativši da nekome mora da objasni zašto se ubila. Verovala je da će taj patetični izraubovani scenario „poslednje poruke“ moći da izbegne time što nikome nije dala nikakve naznake svoje namere, bez obzira što je sve brižljivo planirala danima. Njena uvežbana radost je bila zarazna i ista kao i uvek. Sjajna je ta škola glume u Krsmancu! Samo retkima je slučajno otkrila da stoji na ivici. A ti retki su bili oni kojima je bila toliko bezbojna da nisu primetili ni gde stoji ni kako se lažno smeje. Bilo im je dovoljno što se vrlo brzo složila sa njihovim zahtevom da im ne dosađuje i što se dovoljno brzo izgubila iz njihovog vidokruga da im ne zakloni pogled na neke druge žene, interesantnije i važnije od nje.

„Ja sam balon pun emocija u svetu „ALI“ igala“, nastavila je da priča .„Zaista sam hteo da te zovem kako sam ti rekao, ALI…“, „Planirao sam da te vodim u kafanu u Novom Sadu koja ima najbolje ćevape, ALI….“, „Mislio sam da idemo na jedan natenane doručak sa kačamakom i slaninicom, ALI….“, „Draga si mi, ALI….“ I tako, vremenom shvatila sam da je ALI univerzalna pokrivalica za prethodno izrečene laži. Prvo sam se zapitala zašto su te laži bile uopšte smišljene i izrečene kad ih nisam tražila, kada ništa nisam pitala ni ispitivala. A kad sam ih već tako netražene i neočekivane dobila, svaka od tih laži je postala po jedna majušna radost koja je punila moj balon i uveravala me da sam u pravu što verujem da u ovom odvratnom svetu postoje dobri ljudi. Igala je bilo sve više, bile su sve oštrije i balon je pukao.“

„I gde ćete sad?“ zapitao je glas.

„Na onaj oblak što trenutno liči na pticu. Morama da požurim, oblaci brzo menjaju oblik kad ih vetrovi raznesu po nebu. Za nekoliko trenutaka postaću samo duh, bez težine, samo čista emocija. Smestiću se na oblak i on me neće ni osetiti, nastaviće sa mnom da jezdi nebom. Bićemo slobodni, oblak i ja.“

„Šta će vam tolika sloboda?“

„Biću slobodna da volim onako kako jedino umem – bezuslovno, bezgranično, iskreno, lepo i lako. Voleću oštećene ljude kojima je upravo takva ljubav potrebna da ih sastavi. A oni neće znati da ih to ja grlim i isceljujem. I niko neće reći da previše volim, da sam napadna, da ih gušim i opterećujem. Živeće svoje živote, nesećajući se da sam ja ikada postojala i da su me poznavala,  neznajući da ih moja ljubav štiti od svakojakog zla.

Morama da požurim. Vreme je i ove jadne doktore da pustim da završe ovo mučenje sa oživljavanjem. Eto, vi sve znate o meni, a ja ništa o vama.“

„Nema mnogo o meni da se zna. Umro sam u sali pored vaše. Od raka pluća.“

„I gde ćete sada?“

„Pa, pokolebali ste me svojom pričom. Zapravo, zavidim vam. Vi znate šta je vaša sloboda, a ja ne znam čak ni da volim. Malo mi je neprijatno da vas pitam…“

„Slobodno pitajte šta god želite, pa toliko intimnih detalja znate o meni da nema mesta neprijatnosti.“

„Da li bih mogao da pođem sa vama, na vaš oblak, da me naučite kako se voli?“

„Ne znam da li ću moći da vas naučim kako se voli, možemo da probamo, svakako. Hajdemo, oblak je tačno iznad nas.“

„Vreme smrti 3 sata 33 minuta.“ Mračnim glasom je objavio glavni doktor. „Jebiga. Zašto se ovako lepa žena ubila?“

„Ma, doktore, neka lujka, sigurno. Učinili ste sve što ste mogli, to je najvažnije.“

„Da, to je najvažnije“, potvrdio je doktor. „Dođite svi na piće u doktorsku sobu pre nego što krenemo kući. Sestro, doneste mi protokol i umrlicu da potpišem. Eh, nije još trebalo da umre. A, đavo će ga znati, valjda je ona znala da joj je došlo vreme.“

Glavna sestra je čaršafom prekrila telo i na izlasku ugasila svetlo.