NANA STANA

PIŠE: Dušan DARIJEVIĆ 

Ovo je priča o mojoj babi Stani, nani, kako sam je zvao. Ni po čemu ona nije posebna, osim za mene. U to vreme, stradanje i muka kakve  je nosila u sebi bili su nešto zajedničko za skoro sve žene u Srbiji i dobili su karakter univerzalne tragičnosti.

Rođena pred kraj XIX veka u Čačku. Mlada se udala. Muž joj poginuo u Prvom ratu ne ostavivši poroda. Slična sudbina zadesila je i njenu sestru Hristinu, pa su živele zajedno. Muka je vremenom pritiskala sve više. Jedva se moglo izdržati. Rodnu kuću su, zbog dugova, morale da stave pod hipoteku.

Onda se pojavio moj deda Ljubo. Stasiti sredovečni trgovac, udovac sa troje dece, zagledao se u Stanu i počeli su novi život zajedno. Deda je platio dug i bilo je lakše.

Deca su se rađala, jedno za drugim, sve dok ih na svet nije došlo sedmoro. Onda su počela da poboljevaju i ponovo je došla muka sa stradanjem. Prvo umreše Danica i Olga, a nešto kasnije Mile, dedin sin iz prvog braka. Dedi umreše brat i snaja u Prilikama i on usvoji malenog Rada, njihovog sina.

– Crni Ljubo, gde ćemo sa ovim malenim pored ovolike dece?! – brinula se nana.

– Ćuti! – rekao je deda. – Kud i ostali tu i on. Šta bude za njih biće i za njega.

Tako se njihov razgovor završio.

Udariše Nemci, a ovi naši, svako na svoju stranu,
te počeše da se krve. Lako je bilo opredeljenima,
ali njih nikad nema mnogo. Komunisti odmah okupiše svoje…
Ali kad je rat, svakakvog fukarluka, avanturista,
zgubidana i lendova lako se napabirči.
Nije takvih falilo ni među ostalima

Radilo se. Sticalo se. Deca su rasla. Mali Rade je zavoleo svoju novu majku kao Boga. Život je prolazio. Deda je proširivao poslove. Dućan, sve više zemlje, stoka. Dece puno. Stigli za školu. Potrebe sve veće. Nikad dosta.

A onda se zarati.

Udariše Nemci, a ovi naši, svako na svoju stranu, te počeše da se krve. Lako je bilo opredeljenima, ali njih nikad nema mnogo. Komunisti odmah okupiše svoje. Bi tu neke mlađarije, idealista, iskrenih levičara. Ali kad je rat, svakakvog fukarluka, avanturista, zgubidana i lendova lako se napabirči. Nije takvih falilo ni među ostalima. Četnici su se okupili oko bivših kraljevih oficira. U Čačku ih je vodio Predrag Raković, vojvoda ljubićki, sa nešto žandarma, sa željom da bude kao pre rata. No, to nije moglo da opstane. Počeli su da im pristupaju domaćini, ugledni ljudi, rodoljubi i oni koji su mislili da će na taj način služiti kralju i otadžbini i uzgred sačuvati sve svoje privilegije. Bilo je tu i svakakvog ološa, seoskih kavgadžija, danguba i zadriglih pijandura, radih kavzi i potezanju noža u svakoj pogodnoj prilici. Bilo je i onih koji su služili Nemcima. Među njima: nedićevci, žandarmi, policijski aparat, činovnici. Oni nisu mnogo razmišljali. Smatrali su da je jedino važno stati pod veliki kišobran dok ne prođe svetska oluja i da treba dobro očistiti svoje dvorište od nepodobnih elemenata. Tu su bili i oni najgori, premda ih nije bilo mnogo, koje su zvali ljotićevcima (po smederevskom advokatu Dimitriju Ljotiću). U Čačku ih je predvodio Srećko zvani Haos, predratni sokolac, nesuđeni horovođa crkvenog hora. (Kažu da je neko vreme bio predsednik opštine.) Njega su, zbog zverstava koja je činio, kao i glavnog ljotićevskog ideologa u Čačku, člana prekog suda, popa Buliju, ubili četnici.

Neposredno po ulasku Nemaca u grad, u dedinu kuću dođe da stanuje nemački oficir. Nije dedi, starom Soluncu, bilo pravo, al` šta je mogao. Nana je gledala da novom gostu sve bude potaman. Nije se ni Švaba mnogo ženirao. Prvom prilikom je doneo punu torbu čokolade za decu. Bilo je tu i ostalog oficirskog sledovanja, raznih konzervi a, bogme, i šunke. Sve to se delilo u kući. I za Švabu i za ukućane.

Dedini sinovi su bili premladi za vojsku. Svi osim najstarijeg, Raša (iz prvog braka). On se odmah na početku opredelio za četnike. Ostali su rasli, a onda, tokom rata, dvojica najstarijih Staninih i Ljubovih sinova, Đorđe i Dragoslav (koga su zvali Dragan) završiše školu u Valjevu.

Demonstracije u Čačku 6. novembra 1941, protiv bratoubilačkog rata / copyright: Goran i Danijela Davidović

Nije deda Ljubo znao šta će s njima. Plašio se da ih neko ne odvede u šumu, a oni tek završili školu. Moj otac Aco i njegova braća Dušan i Rade još nisu bili za vojsku. Kad god je mogao, deda je, Đorđa, Dragoslava i ostalu decu, sklanjao na selo kod prijatelja. U gradu je bivalo sve nesigurnije. Nije se deda plašio za sebe. Njega politika nije interesovala. Poštovao je državu i zakon, i sam se odazivao kad je to trebalo u prošlosti, ali sada države nije bilo! Toga se Ljubo plašio. S razlogom.

Tako, prvo partizani uzeše Đorđa, a malo zatim četnici Dragoslava.

Plakala nana dugo, plakala, oči isplakala, al` šta je vredelo – sinove nije mogla da vrati. Deda je uglavnom ćutao. Samo bi ponekad viknuo na nanu što cmizdri:

– Nisu oni babe! Bore se protiv Nemaca k`o ostali svet! – vikao je Ljubo, a ni sam nije verovao u to što govori.

Kad je sam i kad svi u kući zaspe, oseća Ljubo da mu stoji knedla u grlu, ali ćuti i trpi. I čeka da bilo ko donese nekakav glas od njegovih sinova.

I, jednog dana, bila je već 1944. godina, stiže glas – pogibe Dragoljub kod Kraljeva. Nana kuka, udara se u majčinske grudi i moli Boga i Svetog Arhanđela da sačuva Đorđa. Deda samo guta svoju muku. Kao da mu bodljikava žica prolazi kroz grlo. Ne prođe ni sedam dana, eto glasa i o Đorđu. Dođe neki seljak iz Zablaća i reče da je u njegovom selu poginuo Đorđe. Pogodio ga metak dok je punio minobacač.

Kuka nana, sve se kućom razlama, kune vojske i politiku. Al` se nema kud. Mora se živeti. Moraju se ostala deca sačuvati.

Prvo partizani uzeše Đorđa, a malo zatim četnici Dragoslava.
Plakala nana dugo, plakala, oči isplakala,
al` šta je vredelo – sinove nije mogla da vrati.
Deda je uglavnom ćutao. Samo bi ponekad
viknuo na nanu što cmizdri

Prođe rat. Dedi uzeše radnju 1948. Neku godinu kasnije je umro. Uzeše i zemlju eksproprijacijom. Kasnije morade i stara kuća da se ruši.

Sve je ovo moja nana preživela.

Jednog dana, negde pred nekakav crveni praznik, mislim da je bio 29. novembar, dođoše u našu kuću neki čudni ljudi. Dve žene i jedan stariji prosedi muškarac. Članovi Saveza boraca. Nana je tada već bila pred krajem života. Slomile su je godine, teška bolest i patnja za decom. Ležala je u svojoj sobi jer više nije mogla da ustaje. Jedva je okrenula glavu da vidi ko je došao. Ovi gosti su doneli ponude: u papirnim kesama puno pomorandži, napolitanke i ratluk.

– Što ste došli? – pitala ih je.

– Obilazimo majke palih boraca – reče onaj prosedi.

Pridiže se nana malo na krevetu, pogleda na zidu fotografije Đorđa i Dragoslava kao da ih miluje i reče, više za sebe:

– Zbog Đorđa i Dragoslava?

Gosti ćutaše, a onda, jedna od žena, ona štrkljava, nekako osorno i drsko reče:

– Zbog Đorđa.

Nana se trgnu. Probudi se u njoj neka snaga i odbrusi:

– Nisam imala samo jednog sina. Ako niste tu zbog obojice, pokupite to što ste doneli i izađite napolje.

Nezvani gosti se zgledaše, pokupiše se i odoše bez reči.

Nije Stana dala da ideologije i politika ni u smrti razdvajaju njenu decu.

Na porodičnoj grobnici Stana je podigla spomen-ploču na kojoj su upisana imena svih njenih dragih pokojnih, a pored imena Đorđa i Dragoslava piše: POGINULI U BORBI SA NEMCIMA 1944. GODINE – Stana sa decom.

AUTOR PRIČE je autor projekta i osnivač Festivala ambijentalne
i etno muzike KARUSEL koji se održava u Čačku od 2009. godine.
PRIČA je sastavni deo zbirke ČAČANSKE PRIČE, OBIČNE
u kojoj je autor od sećanja, činjenica i mašte, stvorio
književne junake od istorijskih ličnosti