NEBOJŠA ĐUROVIĆ: 2020. JE SAMO POČETAK CIKLUSA U NAŠOJ EVOLUCIJI

RAZGOVARAO: Peđa B. Vulović 

Kada bi Džordž Orvel, Oldouz Haksli ili Rej Bredberi danas bili živi – možda bi se iznenadili pred činjenicom da se prognoze i detalji iz njihovih distopijskih ostvarenja uveliko ostvaruju. No, s obzirom na to da u svakoj distopijskoj projekciji stoji maskirana svakodnevica postojećih totalitarnih sistema, možda se i ne bi iznenadili. Pred takvim stvarima se iznenađuju još samo obični ljudi, koji su u svojim malim svetovima okrenuti ka rešavanju njihovih naizgled nerešivih problema. Izgleda da je došlo vreme da se i oni prenu, zabrinu i zapitaju za svoju sudbinu. Možda će sve potrebne odgovore pronaći u romanu “Čekajući kugu iz Kine” Nebojše Đurovića, koju je pred kraj prošle godine objavila “Nova poetika”.

Šta ovaj naslov nudi čitalačkoj publici, koje teme obrađuješ i na koji način?  

Roman se bavi savremenim problemima čovečanstva i osnovnim egzistencijalnim pitanjima – ko smo, šta smo i zašto smo. Osim pandemije koja se provlači kroz sva tri zasebna dela romana, pravi se osvrt i na preživljavanje u distopiji današnjice, na vladare iz senke koji upravljaju svetom, na sve veći jaz između bogatih i siromašnih… Ali da ne bude sve turobno i mračno, tu su i ljubav, borba za slobodu, evolucija univerzalne Svesti kao prauzroka svega, ajahuaska i enteogeni, Bog, reinkarnacija, život pre i posle smrti…

Mnogo toga… Da li je sve pobrojano možda previše za jednu knjigu?

Želeo sam sve da ubacim u jednu knjigu, što je skoro nemoguć zadatak, pa sam imao par komentara da „bombardujem čitaoca“, da previše toga obuhvatam, ali ne marim mnogo za takve, čak i dobronamerne, kritike.

Iako je ovo tvoje prvo “ukoričeno” štivo, ti si već dugo prisutan na mrežama, blogovima, forumima…

Tačno. I onaj ko me je pratio zna da me nikada nisu privlačile obične, svakodnevne teme i priče. Kad pišem, to je po pravilu o najtežim egzistencijalnim pitanjima i stanjima – ili udaram na smisao života i Boga, ili ne pišem uopšte. To su perspektive narkomana, samoubica, homoseksualaca, prostitutki, rejvera i hipika, onih ljudi na marginama društva čije probleme i život retko ko obuhvata u svojim knjigama. Fakat je da pišem za mlađu publiku, gde su mi ciljna grupa uglavnom milenijalci, i to oni koji nemaju kašu umesto sivih ćelija. Moja pisanija nisu za bekstvo od realnosti i surove svakodnevice, i svestan sam da time gubim dobar deo čitalačke publike kojima knjige služe za beg. Sve to čini moju ciljnu grupu ograničenom, ali ja ne pišem komercijalno i ne zanimaju me ljubavni romani i površna svakodnevica. Zanima me stanje svesti čoveka koji stavlja omču oko svoje glave.

Kad se već baviš marginalnim grupama, da li imaš u planu sledeći roman?

Da, hoću da napišem muško-balkansku verziju knjige „Mi, deca sa kolodvora Zoo“. Nisam želeo da to bude moja prva objavljena knjiga i da budem etiketiran od samog početka, ali ako budem u prilici da objavim još ponešto, želja mi je da napišem i to o čemu je samo Kristijana F. pisala iz perspektive jedne Nemice pre skoro pola veka.

Ali za sada, fokusirao sam se na probleme čoveka u današnjem svetu i vremenu u kojem živimo.

A kako vidiš današnji svet i vreme u kom živimo?

Mislim da je ova civilizacija dostigla svoj vrhunac krajem prošlog veka, i da je ulaskom u novi milenijum otpočeo njen pad, već vrlo bolan, a ostaje da se vidi koliko će taj sunovrat trajati.

Pad Rimskog carstva je trajao trista godina. Mi kao civilizacija nemamo toliko vremena, jer se danas svet menja iz sata u sat, a vreme kao da je ubrzano. Za godinu dana dešava se više nego što se u vreme naših čukundedova događalo za par vekova. U krštenici nam piše da imamo toliko i toliko godina, ali kao pojedinci, pa i društvo, skoro da smo infantilni. Nezreli. Barem u poređenju sa generacijama rođenim posle Drugog svetskog rata, odnosno „generacijom X“ i „baby boomersima“, koji nisu imali digitalnu tehnologiju, ali su imali jaku radnu etiku i buntovnički duh. To su generacije koje su i dovele čovečanstvo do njegovog vrhunca krajem 20. veka. Te generacije su bile jače i naprednije i od svojih roditelja i od svoje dece, milenijalaca.

Mislim da je ova civilizacija dostigla
svoj vrhunac krajem prošlog veka
i da je ulaskom u novi milenijum otpočeo njen pad,
već vrlo bolan. Ostaje da se vidi koliko će
taj sunovrat trajati.

Celokupno čovečanstvo je u toj poslednjoj deceniji 20. stoleća živelo bolje nego i u jednom drugom trenutku u istoriji ove naše civilizacije. Padom Berlinskog zida i raspadom Varšavskog pakta, svetom je zavladala neka nova nada, zemlje istočnog bloka integrisale su se u Evropsku uniju, i delovalo je kao da je konačno prevagnulo Dobro. Nažalost, mi na Balkanu bili smo izuzeti iz te opšte euforije i ekonomskog razvoja, jer smo prolazili kroz sopstveni pakao građanskog rata, dok je ostatak Evrope i sveta proživljavao svoje najbolje dane. Naravno, ljudi tada nisu bili svesni da su to njihovi najbolji dani, jer su očekivali od budućnosti i 21. veka da budu još plodonosniji. A onda je, upravo početkom novog milenijuma, globalno društvo krenulo nizbrdo. I počeo je pad ove civilizacije. Što opet nije obavezno „loše“, jer sve je to deo prirodnog procesa u kom svaka civilizacija ima svoj uspon i pad.

Zašto misliš da je novi vek početak pada civilizacije?

Zato što se vraćamo unazad. Zato što svet brzo ali sigurno grabi ka novom a starom robovlasničkom sistemu, dok se narod drži u konstantnom stanju straha i stresa. Novi svetski poredak, koji je prvi zvanično najavio još Džordž Buš stariji krajem 80’ih, do danas je uveliko uspostavljen i ništa dobro nije doneo za 95% čovečanstva. Taj globalni teror onog 1% sa vrha piramide moći, ogleda se u tri velika događaja u ove prve dve decenije novog veka.

Na šta misliš?

Prvi udarac je bio 11. septembar 2001. koji je bio sve samo ne zvanična verzija po kojoj je 18 muslimanskih fanatika, sa par pilota amatera koji nikada nisu upravljali ničim naprednijim od obične „cesne“, izvelo teroristički napad na najjaču i najbolje branjenu silu sveta.

Nakon toga, drugi veliki udarac bila je finansijska kriza 2008. godine. Tada su prvo građani SAD-a bili primorani da iz svojih džepova prebace više od bilion dolara na račune privatnih banaka, kako bi iste spasili od bankrota i tako navodno izbegli novu „veliku depresiju“ poput one iz 1929. godine. To je bio najveći udžbenički primer socijalizma u zemlji koja se istorijski grozi svega što počinje na „socijal“.

Treći i završni udarac je onaj koji upravo proživljavamo – globalnu korona histeriju. Drugi nevidljivi neprijatelj nakon terorizma. Pandemija virusa, koji se iz laboratorije u Kini pod sumnjivim okolnostima proširio na ceo svet, iskorišćena je od strane svetskih vladara da dodatno ograniči individualne slobode i ujedno uništi malu i srednju privredu.

Veruješ da je pandemija koronavirusa teorija zavere?

Nažalost, nema tu nikakve „teorije“. Mi odavno živimo praksu zavere, i za to postoji nebrojeno dokaza u istoriji. U toku je veliki psiho-socijalni eksperiment, a maske ćemo najverovatnije da nastavimo da nosimo godinama. Kada se Covid-19 bude istrošio, izmisliće oni novi virus, jer su se virusi kao biološko oružje pokazali vrlo zahvalnim i delotvornim. Strah, a naročito onaj za sopstveni život, najranjivija je emocija u čoveka i najpodložnija manipulaciji. Sledeći virus će nazvati „kuga“ i udariće na arhetipski strah kod ljudi. I ta kuga će doći, kao i njeni prethodnici, iz Kine.

Ali s druge strane, kao što kažem i u knjizi, svaki problem u životu treba da se posmatra i iz drugog ugla, kao šansa za razvoj i boljitak. Pa tako će i ova trenutna globalna kriza da ima i neke pozitivne efekte.

Na koji način misliš da bi ova situacija sa pandemijom mogla da izađe na dobro?

Ovo kroz šta trenutno prolazimo je jedna od velikih kriza, a krize su esencijalne za evoluciju čoveka. U ovom trenutku možda toga nismo svesni, jer smo kao i u toku svetskih ratova obuzeti bolom i patnjom, fokusirani na gubitak slobode ili u strahu za zdravlje, ali naša vrsta će i iz ove krize izaći jača i čvršća, otpornija na opasnosti od virusa, sa unapređenim imunološkim sistemom, što će biti korak napred u evoluciji čoveka.

Možemo da proklinjemo 2020. godinu, ali ona je samo početak novog ciklusa u našoj evoluciji, zarad koje smo bili primorani da napustimo svoju zonu komfora i osećaj ušuškanosti.

Koju bi poruku poslao čitaocima koji su stigli do kraja ovog intervjua?

Iako živimo u mračnim vremenima i obolelom društvu, poručio bih ljudima da ne gube nadu, da se ne predaju i da koračaju uzdignute glave.

Sve se u životu konstantno menja, pa će tako i ove sile tame koje trenutno vladaju svetom, vremenom biti odmenjene nekim drugim silama i energijama.

Umesto vladavine straha i nekrofilije, doći će vreme ljubavi i saosećanja.

I za kraj – nema kraja. Smrt nije kraj, a životna energija u nama samo menja oblik postojanja. Ne plašite se smrti, obgrlite je i budite spremni, jer ona je sastavni deo života. Nema života bez smrti i nema smrti bez novog života. Glavu gore! Ćeraćemo se mi još…  

FOTO: Privatna arhiva