NEK OSTANE ĆUTANJE

PIŠE: Jelena NEDELJKOVIĆ

“Htela bih toliko toga da ti ispričam. Ali se bojim da me, možda nećeš razumeti.”

“Pokušaj, znaš da sam ja uvek tu za tebe. I uvek ću biti. Čak i kada ne bude nikoga drugog, ja ću biti tu.”

“Znam, ali to je isuviše duga priča, ne želim da kvarim ovako lepu noć. Pogledaj kako se zvezde srebre nad Dunavom. To je odsjaj naših života.”

“Vidi, eno zvezde padalice. Brzo, zamisli želju.”

“Znaš li, da su neolitski ljudi u Lepenskom viru, još u pradavna vremena verovali da je zvezda padalica želja koju nismo dovoljno želeli da se ispuni, pa se tako neispunjena, rušila sa nebesa i tonula u Dunav. Zato Dunav noću ima srebrni, ledeni odsjaj. Zbog neostavrenih želja koje vodene struje odnose daleko od onih koji nisu dovoljno želeli.”

“Jesu li tu i tvoje želje?”

“Da. Puno mojih neostvarenih želja sada svetluca Dunavom. Zato što nisam  znala dovoljno jako da želim.”

“Šta si to želela, pa ti se nije ostvarilo?”

“Želela sam mnogo. Previše za sreću, a ne mogu da kažem da sam ikada u životu ičega bila željna. Osim…”

“Osim?”

“Zašto to želiš da znaš? To nije lepa priča.”

“Zato što osećam da u toplini naših dlanova koji se noćas preklapaju, postoji neispunjena želja, da kažeš, da više ne ćutiš. Da to bogatstvo koje nosiš u sebi dobije izraz. Tvoj duh želi da progovori, zašto ga sputavaš? Ne koči taj glas koji dolazi iz dubina tvog srca, pusti ga. Ako želi da vrišti, neka se noćas njegov eho čuje sve do Karpata.”

“Ne ide to tako. Da, htela bih ja noćas mnogo toga da kažem, da ispovedim, ali, to se ne sme dogoditi. Ćutanje je ipak, zlato.”

“Ti si pesnik, ti pišeš, tvoje reči nisu obične, zašto ih poput Prometeja okivaš na ledenoj steni ćutanja? Zašto ih mučiš? Za tvoje želje, za tvoje unutrašnje glasove, za ono što dan i noć, kipi u tvojoj glavi, to je ravno mukama Tantala u Hadu.”

“Tantal je kažnjen od bogova. Iako to jeste bila pravedna kazna, ipak nekada nije dovoljno biti ni bog, a ni Božiji sin. Sve religije na neki način su iste. Kažnjavaju, muče, dok se duša, na kolenima uvija, poput crva presečenog na pola, u strašnim mukama.

Ne. Religija me plaši. Plaši me ono što znam, a još više ono što ne znam. Pakao, Raj, Čistilište, oganj i mač kroz koji duša prolazi. Ne razlikuju se mnogo od svakodnevnog života. Neko prolazi kroz cvetne vrtove, neko kroz trnje, ali, niko živ nije stigao do tih zvezda koje ovako jasno svetlucaju Dunavom. Mada, ako me već upoređuješ, ja ponekad, sama sebi ličim na onu okrutnu, dračku kraljicu koja je u besu šibala more tražeći od njega da se ispovedi.

Ja, doduše šibam samo sopstvenu dušu, ali, i ona ćuti kao i more, kao što ćuti i Dunav. Eto, pitaj ga, ili pokušaj da po njemu uzdariš oštrim bičem mržnjem, i osetićeš ogroman gnev koji se iz njegove utrobe izliva.

Ja to znam. Videla sam i osetila tu razornu stihiju. Znaš li kakva je jeziva, samrtna tišina vladala, i kako je vazduh bio težak, i stezao srce poput lanaca, a onda se za par sati sve slilo. Od goromova koji su udarali, sjurili su svi razljućeni potoci i brzaci, sjurio se Dunav i izvrnuo svoju utrobu, potapajući sve, ljude, kuće, duše, i ćutanja.”

“Zar ni tada nisi poželela da zaurlaš? Zar si i tada mogla da ćutiš? Da trpiš tu bol? Zašto nisi podigla glas?”

Srebrni odsjaj Dunava zasvetlucao je i u uglovima njenih očiju. Osetila je jezu koja je prožima i u trncima se spušta niz kičmu. Gušila se. Dah joj postajao sve kraći. On je nemo posmatrao kako se njene grudi brzo podižu i spuštaju. Uznemirio ju je. Možda će je to naterati da se trgne. Da vrisne, da se iz nje poput bujice o kojoj je govorila, izliti sve to što krije.

Demoni koji je progone. Čudovišta koja hiberniraju jedino kada alkohol umesto krvi poteče njenim venama. Posmatrao je njen profil i ugledao suze koje lagano, poput retkih kapi letnje kiše iz nekog zalutalog oblačka, klize niz njeno lice.

“Ne. Čak ni tada nisam poželela da kažem. Odlučila sam da ćutim.”

“Nisi smela. Ćutanje je saučesništvo, a ti si svojom voljom, koju si pustila da ti slome, okovima koje si sama stavila, granicama kojima si sama sebe omeđila, počinila zločin nad sobom. To nisi smela da učiniš. Ni svojim rečima, ni sebi.”

“Znam. I nemoj misliti da je meni sve ovo lako. Nemoj misliti da me ne boli. Da ne osećam kako se mač bola zariva do balčaka u metu, a meta je srce. Osećam kako se raspada. Cepa na pola. Osećaš li”, pitala je prislanjajući nežnu i toplu ruku na svoje uzburkane grudi:

“To je kidanje. Cepanje duše na najsitnije atome. To je pakao kroz koji prolazim. To su dani bez početka i kraja, kroz koje se vučem, noći bez sna, više od pola godine, svaka noć je ista, kroz svaku bauljam, bez sna, ili se budim okupana ledenim znojem iz najstrašnijih mora koje me proganjaju. I ni jedan ritual, ni vudu, ni vlaški, ni stotine izgovorenih bajalica ne donose ni olakšanje ni san. Ne. I neće. I volela bih da mogu, poput nekog keltskog druida da spravim napitak koji će me izmestiti iz sopstvene stvarnosti, poslati u neku drugu dimenziju, gde će stvarnost biti san, a snovi samo noćne more kojih se nakon buđenja neću ni setiti.”

“Ali, ne ide to tako. Ne, ne ide  to tako. I, izvini, ako sam preterala. Nisam htela da o ovome pričam, ali, ovaj moj savršeno lažni svet, koji sam okružila sopstvenim kineskim zidom, počeo je da se ruši. I nemoj me više ništa pitati, samo preklopi dlan na mom dlanu, pusti me da naslonim glavu na tvoje rame, i budi tu. Samo budi tu za mene. A za sve ostalo, neka ostane ćutanje.”

Prišla je bliže vodi, kleknula i pomilovala svoju voljenu reku. Suze su i dalje klizile niz lice prošarano tamnim podočnjacima od nespavanja, ugasila je cigaretu, i krenula lagano kroz noć.

Duh, koji se uselio, ukorenio duboko u njeno biće bio je umiren. Ovaj noćni razgovor u srebrnom ogledalu reke, prijao je oboma. Za sve ostalo, neka ostane ćutanje.