(NE)OBIČNA LAŽ

PIŠE: Svetlana FUCIĆ
FOTO Nikola Topić/Unsplash

– Halo?
– Ja sam, zdravo…
– Khm, ti si… Izvini, nisam ti poznala glas.
– Nisi znala da sam ja?
– Nisam. Nemam tvoj broj…
– Nemaš moj broj? Izbrisala si ga?
– Jesam, da.
– Aha… Izvini, nije mi palo na pamet tako nešto…
– Pa eto. Nisam očekivala da ćeš zvati.
– Hteo sam da čujem kako si, ništa više.
– Hvala, dobro sam… Udajem se.
– Udaješ se?!
– Da.
– Tek tako? Za koga? Izvini, malo sam iznenađen…
– Nije tek tako. I nebitno za koga, ne poznaješ čoveka…
– Aha… Pa dobro… Čestitam!
– Hvala. Nego, nije zgodno da ponovo zoveš, znaš… Možda se neću ja javiti, pa…
– Možda se ti nećeš javiti na svoj telefon?!
– Da.
– Pa zar nisi uvek govorila da je telefon privatna stvar i da…
– Jesam. Ali eto. Menjam se.
– Menjaš se?
– Da.
– Dobro… Neću zvati. Ionako se spremam za put, hteo sam da se pozdravimo..
– Putuješ negde?
– Aha, u stvari, preseljavam se…
– Gde? Sa kim? Izvini, svašta pitam… Ne tiče me se, naravno…
– Ma ok je… Idem za Grčku. Živeću tamo. Ne ženim se, ali… Ne idem sam.
– Aha… Lepo… Čestitam…
– Hvala. Pa eto, toliko… Želim ti srećne buduće dane… Moram da prekinem sada, zvoni mi druga linija, a treba još neke sitnice da spakujem…
– OK… Kad odlaziš?
– Sutra.
– Sutra?
– Da.
– Aha… Pa, srećan ti put… I sve ostalo, naravno…
– Hvala ti. Moram da idem. Zdravo.
– Zdravo…
Tu tu tu tu tu tu… Zvuk prekinute veze istovremeno je ispunio dve sasvim različite prostorije. Žena je spustila telefon na sto, zapalila cigaretu, pogledom obuhvatila prostor u kome je živela; potom se zagrcnula dimom, prekrila šakom usta i otrčala u kupatilo, odakle se čuo zvuk povraćanja.

Muškarac je pažljivo poklopio futrolu preko telefona, spustivši ga nadomak ruke. Potom je otišao do frižidera, otvorio limenku piva, uključio tv, podigao noge na sto i zagledao se negde iznad televizora. Čvrsto stisnuta šaka leve ruke počela je da ga boli.

GODINU DANA KASNIJE

– Halo?
– Halo?
– Khmm… Khmm… Izvini, ja sam… Našla sam broj u nekom starom imeniku pa     pomislih, lepo bi bilo čuti te… Prekidam li te u nečemu? Možeš da pričaš?
– Otkud ti? Iznenađen sam… Ali, to nije ništa novo, ti si izgleda pretplaćena da me iznenađuješ… Kako si? Kako je u braku?
– U braku? A, na to misliš… Pa, nisam više u braku.
– Opet?
– Da, opet. Nije išlo, prosto… A ti? Kako je bilo u Grčkoj? Kada si se vratio?
– Ubrzo nakon našeg poslednjeg razgovora. Nije išlo, što bi ti rekla…
– Opet?
– Da, opet.
– Žao mi je…
– I meni je žao zbog tvog razvoda…
– Pusti, život ide dalje, važno je da smo svi dobro… Nema dece, nema nekretnina ni deobe… Vreme je da se živi! Imam nov posao, nove prijatelje, novog psa, zamenila sam i stan i sve je, u suštini, savršeno… Da, zadovoljna sam, i…
– Zašto si nervozna?
– Nervozna? Nisam nervozna, otkud ti to?
– Melješ kao vodenica, a to radiš samo kada si nervozna.
– Ma daj, ljudi se menjaju, nisi znao?
– Nisam. Ne znam nijednog. Vreme se menja, čovek ne.
– Pa eto, sada se možeš pohvaliti da znaš nekog ko se iz korena promenio! Da, iz korena! Ne bi me prepoznao!
– Što, imaš zelenu pank frizuru i bar četiri pirsinga?
– Ne, spolja sam ista… Iznutra drugačija.
– Aaa…
– Skeptičan si, kao i uvek… Nisi mi rekao kako si?
– Dobro sam. Klasika. Trenutno sam na Tari, odmaram malo…
– Sam? Ne liči na tebe…
– Nisam sam, otkud ti to?
– Pomislih da si se možda i ti promenio… Pa, zato.
– Kao što rekoh, ne verujem u promene. Dobro mi je ovako. Gde si ti?
– Ja? Pa, tu sam… Mislim, u Srbiji sam. Trenutno sam sa Sanjom na Kopaoniku. Ona ima ovde vikendicu pa…
– Sećam se. I šta, ludujete malo vas dve, a? Zabavljate se?
– Pa, da, super nam je, volim planinu leti… Dobro, da te ne zadržavam više… Bilo mi je drago čuti te.
– Ok, lepo od tebe što si se setila…
– Zdravo…
– Zdravo.

Sedela je u hotelu Moskva, na galeriji, tik uz ogradu iza koje je imala  pogled koliko na veliku donju salu toliko i na ulicu prepunu ljudi.

Bezvoljno je spustila kašičicu u praznu staklenu posudu za sladoled. Voćni, pomislila je, i on voli voćni sladoled… Drugom rukom držala je telefon, još topao od malopređašnjih reči.

Da bi odagnala te misli, pogledala je po donjoj sali, paleći cigaretu. “Dole se ne puši”, pomislila je, i u tom trenutku spazila je poznat, karakterističan način podizanja čaše i gledanja kroz nju.

Sledeće sekunde prepoznala ga je, i sledila se, sa rukom u vazduhu i cigaretom koja se dimila.

Sedeo je sam, pio pivo i čitao neku knjigu; telefon je držao u levoj ruci. Potom je, ko će znati zašto, podigao glavu i  pogledao gore, pravo u nju.

Stigla je da vidi njegov pogled pun istinskog iznenađenja, i nešto nalik osmehu, kao i pokušaj da ustane…

U narednih nekoliko sekundi, ostavila je novac na stolu, potrpala stvari u torbu, sjurila se stepenicama i umalo glavu razbila na pokretna vrata sporednog ulaza. Na ulici, podigla je ruku znatno pre taksi stanice, uletela na zadnje sedište i rekla: “Vozite… Samo da dođem do daha…”

“Kao u filmu”, pomislila je, čvrsto zatvorenih očiju. “Kakav infantilan postupak, ne mogu da verujem…”