NIJE ONA UMRLA. SAMO JE REŠILA DA VIŠE NE BUDE SA NAMA

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ

Kako su samo beskrajne bile njene oči. Gubio sam se u njima onako mlad, snažan, puna dva sata. Nisam slušao ni šta su joj govorili, ni šta im je govorila. Samo sam ronio u njenim očima.

Kako je samo tajanstven bio njen osmeh. Dok sam ga proučavao tokom ta nikad zaboravljena dva sata, bio sam siguran da bi ga u nekom drugom vremenu Leonardo ovekovečio umesto onog Monalizinog.

Kako je samo drugačije nežan bio njen glas, na momente hrapav i težak, na momente lak kao list izložen vetru koji nikako da padne. Dva sata sam ga slušao bez reči.

Ta dva nikad zaboravljena sata, dobijena su zahvaljujući tome što je moj otac bio u istom esnafu sa njom, pa sam mogao s vremena na vreme da uz njega sedim sa licima sa naslovnih strana, licima prepoznatljivim, a opet potpuno drugačijim.

Nikad mi se nije ispunila želja da je intervjuišem.

A onda sam potpuno iznenada video njene oči na licu jedne devojke što se doselila u moj grad. Ispostavilo se da su njeni geni isprepletani sa genima žene koju sam znao samo dva sata.

Kakva je glumica bila?! Mnogi su o tome danas govorili. Baš kao i o tome kakav je bila čovek. Žena.

Ranjiva. Svoja. Prevelika za ove prostore. Bez trunke mržnje u svom srcu, savršeno sakrivenim u grudima, a opet tako dostupnom svakome ko je bio makar samo nalik na nju.

Mira. Furlan. Žena koja je konačno zauvek zaklopila oči i sakrila ih od svakog od nas.

Siguran sam da nije umrla. Samo je rešila da više ne bude sa nama.

FOTO: Mikel HEALY