NIKO KAO JA

PIŠE: Peđa RISTIĆ

Dugo nisam video moje drugove. Oni se sastaju redovno, a mene ponekad cimnu… pre dva-tri meseca, kad’li – super smo se proveli u Kafani, jedan od onih ručkova koji traju do večere…. Pihtije, čvarci, rakijice, pečenje… Od ‘tice mleko, što se kaže: bahanalije! Više od polovine je ostalo, bacilo se… Razgovoru i forama nikad kraja. Svako ima da ispriča po neku anekdotu sa posla, iz saobraćaja, sa taštom, ili sa službenog puta.

Meni se ne dešava toliko toga u životu, a nemam ni para kao oni (pa me valjda zato retko zovu) al’ neka, glavno je da me se ponekad sete. Oni se utrkuju ko će da plati ceh, ko da okiti muziku. Brate, ima se – može se!

To, kad sam bio, u neko doba smo odfurali u diskać, sljuštili pet Dom Perinjona sa nekim veselim trebama. Onda je u toaletu svako kresn’o bar po jednu. Pred zoru smo ostali bez pljuga pa smo olešili jednu trafiku iza ćoška. Kažu da uvek tako nešto bude – važno je da se dobro zabavljaju. Sve su to praktične fore, male zajebancije… Mislim, možda je pet šampanjaca malo preterano, a i ta trafika… Ali, ako je njima lepo i meni je lepo sa njima!

I na kraju, pre fajronta – kažu, to im je tradicija od kad su Šarlo akrobata snimili tu pesmu – uvek se zagrle i zajedno pevaju Niko, niko, kao ja! đipaju na ulici u mestu.

Laza, Mikac, Gaga, Zoki – njih četvorica su nerazdvojni, a i ja sam tu, sa njima… Ili bi bar hteo da budem… Znam da bi neko mogao da ih nazove bahatim ali im je to jedini porok – u svemu su inače super! Zbog te arogancije i jesu super – zato ih volim. U ovom velikom, komplikovanom svetu punom frke, ti momci odlično znaju kuda idu i kako tamo da stignu. To mi fali i to mi treba.

Pre fajronta – kažu, to im je tradicija od kad su
Šarlo akrobata snimili tu pesmu –
uvek se zagrle i zajedno pevaju

Niko, niko, kao ja! đipaju na ulici u mestu.

Kad se spustio do prizemlja, Zoki se seti: Roki treba da prošeta pa se vrati po svog ljubimca. Torbicom u kojoj nosi novčanik, naočare i cigarete podglavi vrata lifta, da mu ga neko ne otme. Otključa stan i stavi povodac oko vrata pitbulu koji mu skakuće oko nogu. Još jednom proveri u ogledalu stoji li sve na mestu: riđi razdeljak, podignuta kragna… Komšija već rafalno, novčićem ili ključem udara u vrata lifta na svom spratu.

„Evo, brate! Idem… O’ladi bre, komšija!”, viče Zoki dok se lupanje nastavlja, a lift spušta.

Bilo je krajnje vreme da Roki izađe. Čim je izjurio, okrenuo se dvaput oko sebe i čučnuo da se olakša. Prolaznici ih zaobilaze, gunđajući. Jedna žena mu pokazuje impozantnu gomilicu koja se na sred trotoara stvorila iza Rokija.

„Jes’, ti će’ mi sereš šta da radim!”, dobaci joj glasno i pomisli: Uskoro će i onako kiša! Nakon što je Roki još nekoliko puta podigao nogu pored ulaznih stepenica, vrati ga u stan i odgega se do autobuske stanice. Najviše ga smara ovo kad ne može autom ali: Jebiga, maznuše mi dozvolu, mora da se strpim do proleća. Vozio bi on – da baš mora – i bez dozvole: Ko ih jebe! pomisli, kod Kafane je frka za parkiranje. Udobno se smesti iza vozača i uključi igricu na telefonu. Zoki po ceo dan bulji u razne ekrane – već petnaest godina pretura bitove i bajtove za najveću banku.

Autobus se brzo napuni i krete, a Zoki uroni u pasijans. Šofer svakog pri ulasku opominje za masku. Jebote, gde mi je maska? A da, u džepu! Nema teorije sad da ustajem, tesno je… Neka žena je ušla na sledećoj stanici, ali nije obratio ni trunku pažnje na nju. Ako vratim dole crvenog puba, onda na njega ide ova crna banka, pa mi se otvara… razmišlja. Desetak minuta kasnije Zokiju stiže SMS poruka, sve velikim slovima, Kao da se neko dere na mene! piše:

DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU.

Podiže glavu zbunjeno (kao da ovi oko njega znaju o čemu se radi) i primeti da mlada žena sa ogromnim stomakom stoji pored, drži se za sedišta i zuri u njega. Iz veštačkog sveta igrice vrati svest na kratko u autobus i pomisli: Jebote koliki joj je stomak! Kroz prozor autobusa proveri dokle je stigao i pogleda ka trudnici Što me tako gleda? Odluči da mora da je neka greška u pitanju. Gde li beše taj Magic Blue? Vrati pažnju igrici: Što me jebe ovaj pasijans? Zaslužio sam da već jednom pobedim!

Za sat, koliko mu je trebalo još do cilja, zaboravi na čudnu poruku, ali je se seti sledećeg jutra. Na vratima Kafane zastaje, pogledom prelazi preko stolova, pevuši u sebi Niko, niko kao ja!

Laza je imao mnogo toga da obavi pre ručka. Na putu do bolnice ga je iznenadila gužva. Spas je našao u bočnoj ulici i skrenuo brzo, jureći pored znaka za zabranjen smer. Posle pedesetak metara mu se ispreči sićušni penzioner u starom golfu.

Jebote, gde mi je maska?
A da, u džepu! Nema teorije sad da ustajem, tesno je…

„‘Ajde, čiča, miči se”, viče kroz prozor, „vidiš da žurim!” Iznenađeni starac razrogačenim očima bulji u veliki crveni džip, iz zabranjenog pravca. Kada je shvatio da namrgođeni čovek obrijane glave ne namerava da se povuče, ubaci u rikverc i izmanevrisa u malo proširenje iza sebe. „Tako, stari, skapirao si gde ti je mesto!”, likuje Laza.

Izvezao je na glavnu ulicu i, presekavši punu liniju, umuvao se u sporu kolonu u pravcu bolnice. Jedan semafor je prošao na crveno, na sledećem je morao da prikoči. Stao je na pešačkom prelazu, tapkao prstima po volanu i pevušio Niko, niko kao ja! Narod nagrnu preko ulice sa obe strane, obilaze crveni džip i gunđaju. Jedan momak stavi obe ruke na haubu i povika:

„Gde ćeš, bre, razbojniče, na pešački? Je l’ vidiš da ti je crveno?”

„Ma boli me što je crveno!”, uzvrati kroz zatvoren prozor. Mladić se okrete, pokaza mu srednji prst preko ramena i ode. Laza spusti malo prozor i vrisnu: „Seljačino! Vrati se u selo odakle si došao!”

Na bolničkom parkingu i okolnim trotoarima je sve napakovano. Ne mogu ja da čekam! pomisli i postavi džip po sred žutih linija ispred širokog staklenog ulaza. Viknu: „Neću ja dugo!” u neodređenom pravcu. Protrčavši pored grupe pacijenata pod maskama u čekaonici, ulete u ordinaciju. Sestra je kucala nešto na mašini, a doktor ispraćao pacijentkinju. „Doco, dobio sam tvoju poruku…”

Poznaju se iz škole. Laza je oduvek bio spadalo, a danas drži lanac apoteka. Svi se pomalo čudimo otkud on u farmaciji – osnovnu je jedva završio, kako je tako uspešan? – ali ne pitamo. Nije izgledalo da je doktoru milo da vidi komšiju.

„Je l’ možeš mog starog ranije da operišeš? Treba da furam za Grčku…”, kroz zatvorene prozore urla sirena hitne pomoći, prvo iz daljine, a zatim sve jače, tu ispod prozora… Laza zna zašto sirena ne prestaje da zavija, ali mora prvo da završi sa doktorom. Iz džepa vadi nekoliko 100€ novčanica. „Doco, ‘ajd ispremeštaj malo raspored, ufuraj ćaleta preko reda… Da ne čučim tu još nedeljama…” Hirurg je podignutih obrva šacovao novčanice.

Laza se vrati džipu gde ga sačeka papirče, zadenuto za brisač. E jebi ga! Kad pre mi nalepiše kaznu? pomisli, uzimajući papir. Bio je iznenađen, shvativši da nije kazna nego poruka: DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU. Zgužva papirić i baci ga na trotoar. Ko ga jebe – neka reklama! Vreme i mesto mu se ipak urezaše u sećanje.

Hoće i Mikac da se nađe sa ortacima na ručku, pa prekrati kolegijum: „Toliko za danas! Svi znate šta vam je činiti. Ceco, molim te ostani da se nešto dogovorimo.” Sradnici polako izlaze iz sale, neki skidaju maske, a drugi ne. Ceca stoji kraj vrata i čeka dodatna uputsva. Da se ne žurim, mog’o bi’ sad da je kresnem na brzaka, pomisli Mikac. Završio je samo dopisnu menadžersku, ali mu je karijera poletela od kad se učlanio. Kad su svi izašli, on joj sonornim glasom tiho govori: „Treba da središ prispele ponude. To mora danas da se završi!”

„Miki… Šefe… Ja mislila ti ‘oćeš…” Pocrvenela je, ali se ispod maske nije videlo. Umesto metka na brzaka, moram da sedim celo veče pomisli i nastavi … Večeras treba ranije da izađem… Sin svira klavir na predstavi u školi. Obećala sam…”

Uneo joj se u lice. Mikac ne veruje u efekat nošenja maske. Ništa ne govori, samo joj dahće u lice kroz crne, preduge brkove. Ponovo je pocrvenela i izbegla njegov optužujući pogled ispod čupavih obrva. Kada je napokon klimnula glavom, pustio je. ’Prispele ponude’ su za izvođenje radova na sanaciji klizišta oko deponije građevinskog otpada u opštini. „Ceco, napravi mi tabelarni pregled, samo da Niskogradnja dođe na vrh liste, je l’ kapiraš?” Razumela je. Poznavala je šefovog bratanca.

U liftu se brzo začešlja. Zna da ga pred ulazom čekaju novinari – u glavi mu se javi Maska? Ma ko ih jebe! Dok se kabina polako spušta, tiha muzika stade i Mikac sasvim razgovetno čuje, učini se poznat, glas: DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU. Šta? pomisli, a poruka se ponovi. Ma, je l’ to moj glas? Muzika se vrati. Sâm je u liftu. pa mu je jasno da je poruka samo za njega.

Za trenutak uznemiren, u ulaznom holu se povrati i zaključi da mu se taj glas sigurno pričinio, ali da će u Magic Blue svakako otići Mogu baš i sutra u podne! jer i onako ima neke neplaćene račune, Kad sam bio sa onom malom… Na izlazu iz Opštine ga je čekalo nekoliko maskiranih novinara. Kamera lokalne televizije, mikrofoni i smartfoni pripremljeni.

„Predsedniče! Petrović, „Dnevne vesti’…”, predstavio se novinar, „… Molim komentar: zašto Opština izdaje dozvole za gradnju blizu deponije koja posle prvih kiša svake godine iznova klizi i ugrožava zgrade?” Odgovorio je da mu je on, Petrović, poznat kao protivnik razvoja opštine i huškač protiv preduzetništva: „Vi u ‘Dnevnim vestima’ morate konačno da shvatite da su prošla socijalistička vremena!”

Šofer ga čeka kraj Audija. Mikac pomisli zadovoljno Niko, niko kao ja!

DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL
MAGIC BLUE I POGLEDAJ
U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU.

Približavajući se trajektu, Gaga proceni da ima još nekoliko mesta. Uh, dobro je. Taman stižem! Zaustavio je auto kod kioska za karte, ostavio motor da radi. Nekoliko turista pod maskama je čekalo u razvučenom redu. Pritrčao je, energično ugurao svoje visoko i snažno telo do šaltera i ubacio novčanicu. Žena koja je upravo uzela svoju kartu, službenik u kiosku, sledeći turista u redu – svi su bili zbunjeni desantnom akcijom. Bilo je prohladno, sunce je žurilo da sija drugde. Gurnuo je veliku novčanicu u ruku mornaru kraj rampe: „Diži rampu, kreći odmah!” Mornar je zaustio da nešto kaže i odmah odustao, prepoznavši ga. Gaga je bio u Nemačkoj godinama i ništa nije uradio. Pre nekoliko godina se vratio i razvio biznis. Svi znaju šta može da se kupi u njegovom lancu bakalnica – iznad i ispod tezge.

Dok plove, primeti znak Molimo ugasite motor. Radi klima, ‘ladno je! zaključi i zapali cigaretu. Seti se himne i zapeva Niko, niko kao ja! Tek tada shvati da u šaci još uvek drži kartu za trajekt koju je, onako na juriš kupio. Čekaj, ovo nije karta, shvati i razmota papirić na kojem piše: DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU. Gaga pročita poruku ponovo i zgužva je besno. Je l’ ovo neka šala? Osvrnu se i primeti kantu za đubre kraj ograde. Otvori prozor da oproba košarkaške sposobnosti. Zgužvana poruka se otkotrlja u stranu.

Nervira ga što trajekt polako prilazi obali; nervira ga što nije primetio kad su mu uvalili taj papir; nervira ga što automobili sporo izlaze. Nekoliko puta ih požuruje sirenom i besno turira. Kada su konačno izašli na obalu, daje gas. Stižem, stižem… Pokušao je da ugasi cigaretu u pepeljari, ali beše prepuna. Otvori prozor, povuče poslednji dim i izbaci pikavac, a onda, u punoj brzini, izvadi i pikslu i isprazni je na asfalt. Magic Blue hotel… kad ono reče?

„Gde ste, banditi?”, uzvikuje debeli Mikac sa ulaza. Strašno se ugojio od kad je postao predsednik opštine. Minut za njim umaršira Laza. „Šta je to, brate? Što si obrijao glavu?”, pitaju ga dok naručuje lozu. Zoki, kako je seo, poče da se dovikuje sa poznanikom u ćošku – nešto oko transfera fudbalera. Kafana htela-ne-htela učestvuje. Kelner donosi posluženje… Iznenada se neko seti: „Gde je Gaga? On obično stigne prvi”.

„Ne javlja se na telefon!”, izveštava Laza. Nešto kasnije zvoni Zokijev telefon. „Gaga se javlja… Uhapšen… Zbog brze vožnje… Neki papan ispred njega… Gaga mu svirao, ablendovao… Na kraju ga pretekao, nije video ni punu crtu ni muriju iza sebe”, prepričava Zoki.

„Koja policijska stanica?”, pita Mikac i ustaje, baci 50€ na sto i kreće u akciju spašavanja, uz jedno tužno i komično Niko kao ja…

Posle ture konjaka, Zoki se vratio autobusom – jedna povijena baba iz prolaza između sedišta u autobusu ga je streljala pogledom. „Baba, šta buljiš u mene?”, dobacio joj i pomislio Što me uvek u autobusu po neka žena ovako smara? Lazinog oca je onaj hirurg sutradan operisao; Niskogradnja je dospela u prvi red Cicine tabele; Gaga je isto veče pušten; Sve u svemu – sve je dobro. Samo da se ništa ne menja!

U holu hotela Magic Blue sedim u širokoj fotelji, okružen glasnim Koreancima i čekam prijatelja da siđe. Zvali me sinoć drugari, ali nisam mogao da promenim planove. Nažalost, a možda i na sreću… Razmišljam o njima. Svi oni liče jedan na drugog. Male razlike u boji kose, frizuri ili kilaži ali, u suštini, ni jedan od njih nije ništa drugo do arogantan. Živi u uverenju da u svemu ima pravo prvenstva. Postepeno ga napušta ljudskost i, sa novcem koji zgrće, dobija moć, ali bez imalo gracioznosti – rečju, bahato.

Sedim i čekam mog gosta – tačno je podne i samo što nije sišao. Kroz velika staklena vrata ufurava moj drug. Koji ovo beše? Dugo se nismo videli, svi su oni u stvari isti.

U holu hotela Magic Blue sedim u širokoj fotelji,
okružen glasnim Korejcima i čekam prijatelja da siđe.
Zvali me sinoć drugari, ali nisam mogao da promenim planove.
Na žalost, a možda i na sreću

Otkako se probudio misli samo na taj poziv u hotel Magic Blue. Juče ga poruka uopšte nije interesovala: Neka ujdurma je u pitanju, ali jutros, dok je nameštao riđi razdeljak, nije mogao da skrene misli. Možda me to keca neko od onih mojih magupa? Srče kafu dok na svoje visoko i snažno telo oblači omalelo odelo. Ma ko bi to mogao da bude? Sišao je u pekaru na pogačice i jogurt. Možda je neka reklama? Rukavom je odsutno obrisao trag jogurta sa crnih, predugih brkova. Šta se koj moj oko toga uopšte uzbuđujem? Prošetao je kuče do travnjaka ispred zgrade Da li da idem do tog jebenog hotela? Aj’ svratiću, šta me košta?

Podne mu je neuobičajeno brzo doletelo. U vožnji do hotela je stavio slušalice i pustio omiljenu Pink Floyd plej-listu. Na početku druge pesme muzika stade i u slušalicama zabruja njegov glas: „Ja sam jednostavno bolji od tebe”, seti se situacije od pre mesec-dva, kada je to izgovarao. Otkud ovo? Kako, ko me je snimao? razmišlja, a njegov glas nastavlja: „Uporedi samo tvoje krpe sa mojim, đani gilje, friz, mašinu. Ti si otpad. Izvini ako boli, ali jesi”. Zapanjeno zuri u telefon i sluša svoj glas, a ne muziku koju je odabrao. Od nervoze ga zasvrbe kosa vezana u repić. Isključi telefon i restartuje ga. Telefon se budi upravo kako stiže do hotela. Kada ponovo pusti omiljenu plej listu, umesto pesme čuje drugi, svoj razgovor kojeg se dobro seća: „Kažeš da sam bahat. Šta još, da sam zao? Tako uvek govore gubitnici. Mrziš me zbog toga što sam uspešan. Šta sam, previše strog? Pogledaj se, čoveče, u ogledalu… Ti i ja uopšte nismo ista vrsta!” Zna tačno kome i kada je ovo rekao. Više nisu prijatelji.

U holu pogledom traži ogledala. Konsijerž ga prati pogledom i pozdravlja glavom. Veliki cvetni aranžman ispred recepcije pomalo zaklanja udobne kožne garniture, prepune korejanskih turista iza kojih se prostire uglancani šank, prepun šarenih flaša i svetlucavih čaša svih veličina. Levo i desno su dva ogromna ogledala, od poda do plafona, a ispred jednog od njih je razapeta široka žuto-crna traka: Oprez staklo! – stotine staklića po podu, stotine oštrih pretećih komada još na zidu. Stoji pred tim kršem, bulji malo u svoj telefon iz kojeg ponovo dopire muzika, a malo u izlomljeno ogledalo u kojem odbljeskuje hiljadu refleksija. U petnaestak staklića odslikava se njegova obrijana glava…

I tada se desi čudo. Kao na filmu, radnja naglo staje, boje se gube i ostaju samo nijanse sive. On stoji pred razbijenim ogledalom, a sve oko njega je zamrznuto, svi pogledi na njemu, čekaju šta će da uradi. Sa hotelskog razglasa se čuje spiker: „Cinizam često liči na inteligenciju, a u stvari predstavlja njenu suprotnost. Kada koristimo svoju punu inteligenciju, uzimamo u obzir višestruke emocionalne perspektive, a ne samo motivaciju za preživljavanje”. Spiker kao da govori njemu, samo ga on čuje. Sve je zamrznuto, sivo, ali njemu je to nekako normalno. Nije uplašen, zainteresovano gleda unaokolo i u svoja oličja u ogledalcima. Spiker nastavlja: „Prava inteligencija zahteva empatiju, ljubav i velikodušnost; samo tako možemo uspeti u kompleksnoj društvenoj složenosti”.

Spontano, pažnja mu se usredsređuje na malene odraze. Primećuje da nisu svi isti. Neki se prelivaju iz jednog u drugi, neki deluju veselo, neki tužno, stotine njegovih lica. Ogledalo mu pokazuje ništavilo emocionalne ravnodušnosti koja menja njegov odraz, preuređujući ga, zamenjujući nevinog momka surovim čudovištem iza maske čoveka. Pokazuje mu kako ima sposobnost da se prebacuje sa jednog na drugo, nespreman da prizna da ima više lica.

I tada se desi čudo.
Kao na filmu, radnja naglo staje,
boje se gube i ostaju samo nijanse sive.
On stoji pred razbijenim ogledalom,
a sve oko njega je zamrznuto

Tada mu ogledalo pokazuje nož. Shvata da ima opciju da nanese, da podnese bol, da ukloni čudovište bahatog lica. „Izlečiti se, postati bolja osoba je bolno”, kaže spiker, „duboko usađena arogancija sada zahteva ozbiljan rez. Ili je možda lakše nastaviti propadanje u svet sebičnosti i sujete, prikriven maskom?” Opet se osvrće i shvata da ga sva smrznuta lica preziru, a u svojoj ruci, umesto telefona sada nalazi nož. Čarobno ogledalo mu ne daje savete, samo je tu da mu pokaže istinu, tako da nikada ne može reći da nema izbora svog ponašanja. Objašnjeno mu je, pokazano šta treba učiniti i kakve su moguće posledice. On će zaslužiti svu pohvalu za poboljšanje, ili potpunu osudu. ako se odrekne promena. Rez.