NINUS NESTOROVIĆ: ZA PISANJE AFORIZAMA U SRBIJI POTREBNA JE HRABROST

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ
FOTO: Aleksandar JOVANOVIĆ / Srđan KECOJEVIĆ

Jedan od najpoznatijih aforističara sa ovih prostora svakako je Ninus Nestorović. Čovek koji je na ovaj svet došao u Smederevskoj Palanci, čovek koji se skrasio u Novom Sadu. Njegovi aforizmi i zbirke aforizama prevedeni su na desetak jezika. Iza Ninusa stoji dvadesetak nagrada, a (za sada) poslednju je dobio početkom godine. 

Kad kažemo da si za svoju knjigu aforizama dobio nagradu Radoje Domanović, većina čitalačke publike kaže “BRAVO”. Šta dobije aforističar osim tog “bravo” i smeha mnogih čitalaca?

Za knjigu „Bože, uprosti nam“ („Prometej“, Novi Sad, 2020) dobio sam dve značajne nagrade, verovatno i najznačajnije u oblasti humora i satire na ovim našim prostorima, nagradu „Tipar“ i nagradu „Radoje Domanović“. Obe nagrade koje sam dobio privukle su veliku pažnju medija, a samim tim i pažnju čitalačke publike. Knjiga je doživela dva izdanja u roku od samo šest meseci.

Za ovako veliki uspeh ove knjige zaslužni su i: Petar Pismestrović, profesor Ratko Božović, Petar Peca Popović, Bojan Ljubenović i Vladica Milenković. Brojne su bile i pohvale od strane čitalačke publike, koje za mene nemaju ništa manju vrednost od nagrada koje sam dobio. Sve u svemu, knjiga je tražena, čitana, a aforizmi iz nje mnogo puta citirani, kako na društvenim mrežama, tako i na radiju, televiziji i u štampanim medijima. A to, morate priznati, zaslužuje jedno veliko poštovanje i jedno veliko BRAVO!

Davno su mi, kada sam objavio prvu zbirku pesama, rekli da se “leba neću najesti od svojih stihova”. Da li je tebi neko rekao nešto slično?

Ne, nije mi to niko rekao. A ja sa tim ciljem nisam ni ušao u svet književnosti. Želeo sam da ostavim neki trag iza sebe. Trag u pesku… Isti onakav kakav su ostavili Brana Crnčević, Vib, Duško Radović, Milovan Vitezović i Aleksandar Baljak pre mene. Hleb sam potražio na drugoj strani. Pisanje je samo moj hobi… od kojeg bih, da živim u nekoj bogatijoj i uređenijoj državi, veoma lepo živeo.

Kad pišeš zbirku pesama, onda se vezuješ za ciklus ili lajt-motiv. Kad pišeš zbirku priča, pokušavaš da se dopadneš ljudima svojim virtuoznim rečenicama. Kada objavljuješ roman, gledaš da ti je ideja (ako već nije originalna) što manje “raubovana” na tvom tržištu. A kako radi aforističar?

Ne znam kako to rade drugi aforističari, ali moji aforizmi su plod mog „književnog ludila“. Oni su spoj moje inteligencije, kreativnosti, emotivnosti i ličnog iskustva. Spoj moje blesavosti i moje ozbiljnosti. Oni su proizvod moje duše, mog mozga i mog srca. I odraz vremena u kojem živimo…

Čitaocima ovog portala obećao sam da će
od tebe dobiti jedan aforizam. Da li sam ih slagao?

Teško mi je da pratim na televizoru ovu borbu
države protiv kriminala. Ne znam koji su koji…

Koliko nam se život pretvorio u zbirku aforizama? Ili smo ipak bliži klasičnoj tragi-komediji?

Najbliži je farsi. Vulgarnoj, prizemnoj i jeftinoj. Političari, kurve i kriminalci su njeni glavni protagonisti. Biti pošten, danas, u ovoj, našoj, državi, skoro da je i sramota. Jedina razlika između klasične farse i ove naše je što je klasična puna preokreta, a u ovoj našoj ih uopšte nema. Kako stvari stoje, neće ih skoro ni biti!

Verujem da si tokom svoje bogate karijere susreo i kolege iz, recimo, Evrope. Da li je lakše biti aforističar ovde ili u nekoj uređenoj, dosadnoj državi?

Zahvaljujući gospodinu Aleksandru Čotriću i njegovom prevodilačkom radu upoznao sam se sa stvaralaštvom kolega iz mnogih evropskih zemalja. Teme o kojima oni pišu i način na koji to rade su potpuno različiti u odnosu na ono što se u Srbiji pisalo prethodnih četrdeset godina. Naši aforizmi su „oštriji“, društveno angažovaniji, satiričniji. Mislim, da za pisanje aforizama u Srbiji nisu potrebni samo nadarenost, pismenost i kreativnost. Neophodna je i hrabrost. I to velika!

FOTO: Srđan Kecojević

Bez šale, pomaže li ti ludilo koje nas okružuje u pisanju?

I pomaže i odmaže. Kako kad… Pruža mi više materijala za pisanje, ali mi stvara i velike glavobolje zbog napisanog. Ne shvataju (i ne prihvataju) svi na isti način ono što sam napisao… Ponekad su reakcije čitalaca mojih aforizama na društvenim mrežama veoma burne. Da češće pišem o cveću i o proleću, verovatno takvih problema uopšte ne bih imao!

Da li si bio u prilici da ti neko sugeriše da neki aforizam promeniš, jer bi neki tamo Pera ili Žika mogli da se naljute?

Da, bilo je. Mnogi moji prijatelji i poznanici su mi sugerisali da promenim stil pisanja. Da sam previše „oštar“ i da mi to oni koji su na vlasti neće „oprostiti“! To mi oni govore već više od trideset godina… a ja ih još uvek ih nisam poslušao. Da jesam, onda to ne bih bio ja! Niti bi ti moji aforizmi bili ono što jesu… slika i prilika naše stvarnosti i našeg društva.

Koliko mogu da vidim prema dostupnim informacijama, čini mi se da te u poslednjih deset godina nagrade ne zaobilaze. I to ne samo na domaćem nego i na međunarodnom nivou. Da li si razmišljao da svoj humor i duhovitost usmeriš još negde, a ne samo u pisanje aforizama? Na primer u kreiranje neke predstave ili scenarija za film?

Da, razmišljao sam. Pozorište, film i televizija su veliki izazovi. Voleo bih njima da se posvetim. Ali, kako trenutno stvari stoje (imam 56 godina, troje dece, malu platu, devet godina do penzije…), tim izazovima ću se baviti ili u penziji ili na onom svetu… Da li će to biti na nebu ili na zemlji, to isključivo zavisi od onog gore. On će odlučiti o tome!

Nekada se govorilo “pesma nas je održala, njojzi hvala”. Može li se ova floskula prebaciti u humor, aforizme?

Davno sam napisao aforizam: „Rat je za nas kulturni događaj, jer mi ginemo s pesmom na usnama!“ Eto, to je odgovor na ovo Vaše pitanje…

Koliko smo, zaista, duhovit narod?

Duhovit smo narod. Umemo često da se šalimo i na svoj račun, a to je odlika zdravog duha. Tu odliku moramo negovati i čuvati, ako ni zbog čeg drugog, ono bar zbog zdravlja… kako ljudi, tako i društva.