NJUŠKA

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 

“On se gasi”, rekla je i pomilovala svog vernog prijatelja, koji je već suviše teško držao glavu podignutu. “Njuška mu je potpuno hladna. I suva”.

“Dugo nisam čuo veću glupost”, odgovorio je njen verenik. “Ja koliko se sećam ti si studirala mašinstvo, a ne veterinu.”

“Gasi se. Znam”, ostala je uporna. “Njuška…”

“Svakom psu se više puta na dan njuška suši i hladi. To će ti reći svako ko je u svom životu imao više od jednog psa. A Njuška nema nikakve druge simptome koji bi ukazivali na to da je bolestan.”

“Ti si ono beše studirao ekonomiju?”, zajedljivo ga je upitala dok je i on milovao Njušku, njihovog ljubimca koji im je u živote ušao slučajno. Ili voljom sudbine, svejedno: bila je zima i on je video nju kako izgubljenog pogleda šeta po velikom gradskom parku, kao da nešto traži, kao da joj neko nedostaje. Samo 100 metara kasnije, u grmu pored biciklističke staze spazio je malu, dlakavu, preplašenu loptu i uzeo je u ruke.

“Kakva si ti njuška. Kriješ se od onako lepe devojke”, rekao je dok je gledao u mladunče koje tek što je progledalo. Okrenuo se, ubrzao svoje korake i odmah iza velikog hrasta ugledao zbunjenu devojku: “Gospođice”, uzviknuo je. “Njega tražite?”, pitao je uz osmeh apsolventa marketinga, podižući prema njoj ruke sa mladunčetom u njima.

Trznula se. Pritrčala.

“Čudovište malo…”, odgovorila je sa puno nežnosti, gledajući u psetance i uzela ga u naručje. A onda je svoje oči usmerila u do tada nepoznatog mladića i rekla iskreno:

“Zapravo, ne. Ali mi se sviđa kako razmišljate. Ko bi odoleo ovakvom stvoru?”

“Njuški…”, ispravio je kroz osmeh. “Zove se Njuška.”

“Logično.”

Nasmejali su se. Otišli na čaj. Sa psetancetom. Sa Njuškom. Razmenili su telefone. Tri danije počeli su da se zabavljaju. Tri meseca kasnije počeli su da žive zajedno. Sa Njuškom kao ravnopravnim članom porodice. Toliko ravnopravnim da je njegovo ime ponosno stajalo na pločici stana u kom su živeli:

Uz njihova imena stajale su one dosadne skraćenice “dipl. ing.” i “dipl. oecc.” a uz njegovo – “dipl. ljubimac”.

Njuška je zaista bio treći član porodice: Bez njega nisu išli nigde. Tamo gde on nije mogao, išli su na smenu, kako bi uz Njušku bio neko. Išli su isključivo u lokale u kojima je bilo dozvoljeno uvesti domaćeg ljubimca. Putovali su samo na destinacije gde su mogli da uživaju sa njim…

Jednom, samo jednom, rekla je, više u prolazu “kada Njuška umre, umrećemo i mi”… Tada već ozbiljan menadžer u uglednoj marketinškoj agenciji se trznuo i u neverici joj odgovorio:

“Šta pričaš gluposti?! Valjda ćemo dobiti i neku decu, zbog koje ćemo ostati da živimo?”

Jedanaest godina kasnije, dece nije bilo na pomolu.

Stalno je postojao neki razlog: Diploma, master, posao, doktorske studije, opet posao, kupovina stana, stručno usavršavanje, karijera, kupovina novog automobila, opet posao… Verili su se više zbog mira među rođacima, kada su ih roditelji pitali da li će i dalje juriti za karijerama ili će im konačno podariti unučiće. Od tada je prošlo dve godine, a venčanje su još uvek planirali.

“Gasi se. Stvarno se gasi”, pomislio je on sa zebnjom, gledajući u svog prestarog prijatelja, koji je bio najzaslužniji za njegov uspeh kod prelepe riđokose devojke sa bademastim, zelenim očima. Iz Njuškinog tela otrgao se duboki uzdah, a oči koje su do pre nekoliko dana bile vesele i tople, zagledale su se sa neopisivom količinom tuge u gumenu šarenu igračku za pse, udaljenu tek nekoliko santimetara od njega.

Snaga je izlazila iz njega. Zaista se gasio.

***

Dva dana kasnije, on je morao da putuje: Kampanja koju je radio za velikog klijenta svoje agencije dobila je glavnu nagradu nekog od udruženja kom je pripadala njegova firma. U to ime, trebalo je na godišnjem okupljanju stručnjaka primiti nagradu.

Pozdravio se sa svojom dragom, poljubio je i rekao joj “vidimo se”. Samo mu je klimnula glavom.

Pozdravio se i sa Njuškom. “Vidimo se druže stari”, pomilovao ga je po glavi i pogledao ga u oči. “Ako se ne ugasiš pre nego što se vratim”, pomislio je, pazeći da njegovu zabrinutost ne vidi njegova draga.

Strčao je žurno u taksi koji ga je odveo na aerodrom. Te večeri Njuška se ugasio.

***

Vratio se u hotelsku sobu, skinuo svoj smoking, razvezao leptir mašnu, spustio svoju svetski važnu nagradu i posegnuo za mobilnim telefonom. Najpre je na svoje profile postavio fotografije koje je načinio njegov kolega: bio je s pravom ponosan na nagradu dobijenu od ljudi iz struke. Ceo svet marketinga te večeri davao mu je ponude za prelazak na bolje plaćene poslove u drugim zemljama.

Gledao je kako se na mrežama jedna za drugom ređaju čestitke, pozdravi, poruke podrške od njemu dragih ljudi, ali i potpunih neznanaca.

Samo njene reakcije nije bilo.

Tek onda je shvatio da mu u gornjem desnom uglu ekrana mobilnog telefona svetluca slušalica, znak propuštenog poziva, i koverta, znak da je primio poruku.

Poziv je bio njen. Poruka je bila njena. Kratka. Stigla je odavno. “Ugasio se.”

***

Vratio se u subotu uveče. Pasošku kontrolu i formalnosti na carini prošao je neobično brzo. Seo je u taksi i ćutao sve vreme dok je ulazio sve dublje u grad.

Nerviralo ga je ponašanje njegove drage.

Danima se nije javljala na njegove pozive i poruke. Njena objava na društvenim mrežama, da je posle 11 godina ostala bez Njuške, zabeležila je mnogo poruka podrške, tuge. Čak dvostruko veći broj reakcija od njegove objave sa nagradom.
Pred vratima zgrade, dok je plaćao vožnju, obuzela ga je neobjašnjihva hladnoća. Ustrčao je uz stepenice na drugi sprat i otključao vrata.

“Ljubavi, stigao je kralj marketinga”, izgovorio je i shvatio da su njegove reči odjeknule. Shvatio je da u stanu nema nikoga. Nešto kasnije, shvatio je da u stanu nema ni njenih stvari.

***

Žena zanosne lepote, guste, duge, crvene kose, bademastih, zelenih očiju, tumarala je parkom. Tuga na njenom licu bila je neopisiva, a usta su joj se bezglasno otvarala.

“Gospođo, da ne tražite njega?”, čuo se muški glas. U rukama neznanca koji joj je prilazio drhtalo je malo, tek rođeno psetance.

(Iz zbirke priča ALFABET LJUBAVI I SMRTI, Liberland, proleće 2021)