NOSTALGIJA, KSALOL, MILAN M. i ZOKI Đ.

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA

“Upalio sam smart, ušao na Fejsbuk, otvorio flašu vinjaka i popio ksalol. To je prava kombinacija; ko margarin i pekmez.

Ne znaš šta je ksalol? I bolje za tebe što ne znaš. Ma sigurno znaš, ceo Luzergrad zna šta je ksalol. Ksalol je mir, a tek kada stekneš mir možeš krenuti putem duhovnosti; vera, nada, ljubav i te stvari, ako me razumeš. Ali ne razumeš – nisi dosegao moje intelektualne visine.

Nemamo mi šta da razgovaramo. Nisi bio na žurkama Filozofskog, ne znaš kako se zove prvi album Pink Flojda, ne znaš kada su bile prve studentske demonstracije u Jugi, ne razumeš dubinu Milanovih tekstova, niti si bio u prvim redovima kada se rušio Sloba.

“Na tvoje usne boje mesa, pustiću kap svoje vode, pustiću glas iz grla. Aj, aj, aj” kako ne shvataš? Pa on je… i onda pušta…. Ma ne vredi da ti objašnjavam, nemaš ti taj intelektualni kapacitet. Klinac si.

Nad ovom zemljom su se nadvili tamni oblaci i nema teorije da se raziđu. Zadnja vremena su došla. Tako je od kada je Zoka otišao. Ti, naravno ne znaš ni ko je bio Zoka?

Eh, dobri moj i mudri Zoka. Imao je minđuše, dugu kosu i strašnu spiku. Svi sa filozofskog smo ga voleli. Ja sam ga, naravno, jedini zapravo razumeo i poznavao. Doduše, on nije znao ko sam ja, ali ne zato što nisam imao priliku da ga upoznam, već, jednostavno – ne volim da se guram i budem napadan, dosadan, smarač, dosadan, navalentan, dosadan, gnjavator, dosadan, davež, dosadan, ističem svoje kvalitete u prvi plan ili ne daj Bože da budem dosadan. Ne, ja sam spontan igrač koji širi znanje i spiritualnost po…”

“Pero Sine, o’ladi ti se supa”!

“Evo mama, dolazim… To je keva, ne mari. Ne kapira ona ovo što ti pričam. I zaboravi ovo Pera – zovi me Džoni.

Znaš, ja sam intelektualac i ako nikada nisam završio faks, niti sam radio nešto u svom životu. Zapravo, radio sam ali ne za kintu, već za viši cilj. Viši cilj koji ti nikada nećeš ukapirati jer živiš u ovim teškim vremenima.

Ne, nisu ona teška jer imam 50, ne izlazim nigde iz kuće, žene ne obraćaju pažnju na mene, nemam posao i jer sam pokušao jednom da se roknem- ne!

Teška su jer ste vi mladi glupi i nemate pojma šta je život. Nikada niste išli do Trsta da kupite farmerke, nikad niste slušali ponoćni program Radio Beograda pa kad dobri Zlatko zasvira gitaru a ja zagrlim moju Milijanu i zaplešemo stiskavac pod crvenim svetlima moje sobe a na zidovima- posteri: Če Gevara, Morison, Lenon, Lipovača, Cepelini… pojma ti nemaš, bre.”

“Pero, o’ladi ti se supa a i treba da ustaneš ujutru. Sredila sam ti razgovor za posao kod Branka u firmi da budeš mesar”.

“Ne smaraj kevo, bre. I rekao sam ti sto puta da me zoveš Džoni!… Posao, ha! Nije normalna žena. Nije ni čudo što plače po cele dane i histeriše na mene. Ne razume moj koncept, ne zna šta je revolucija i rokenrol.

Revolucija je važna bre: alkohol, devojčice, koncerti, još se i pank pojavio, pa prvi džointi…. eh… Pojma vi nemate.

Inače sam i pisac. Ozbiljan pisac, imam deset napisanih romana. Ali sam išao ispred svog vremena pa urednici nisu razumeli moje nedostižne visine. Poslao sam opet sada nekom liku, on će sigurno skontati genijalnost u mojim delima. Dolazi mojih pet minuta jer…”

“Pero sine, molim te dođi da jedeš”, majka ga je opet pozvala, ovaj put jecajući.

“EVO BRE, ORTAK MI JE TU! NEMOJ DA ME SMARAŠ JEBEM MU LEBAC!

Svaki dan mi ova žena pije krv. Svaki dan čoveče. Idem da klopam, opusti se, osećaj se kao kod kuće. Bleji za kompom. Eno, tamo su ploče pa možeš da vidiš šta sve imam u kolekciji. Da li imaš možda gramofon? Ako imaš, sledeći put ga ponesi pa ćemo slušati ploče. Idem, brzo ću! Jaoj, kako je Zoka bio faca, čoveče. Pojma vi klinci nemate. ”