NOVČANIK

PIŠE: Svetlana FUCIĆ 

Mala, trošna kuća na kraju sela, nadomak nekadašnje pruge. Okolo nje njive, korov i pustoš.

Leto, dan dugačak i vreo. Klimava vrata na kući pridržava cigla zabodena u zemlju. Kroz prozor prljavih stakala povremeno izviruje parče nečeg što podseća na zavesu. Unutra beton, nekoliko izbledelih, pocepanih krpara, tri kreveta, gajbe i drveni sanduci svuda okolo. Na sredini jedine prostorije sto, rasparene stolice i dve klupe.

Pored stola stoji žena u šarenoj haljini bez rukava, kratke kose. U ušima joj dečije minđušice sa crvenim kamenom. Noge bose, crnih, zadebljanih tabana. Stoji i seče hleb na debele kriške. Na stolu tegla masti, parizer u papiru, paradajz, krastavci, so i pivske flaše.

Nasuprot ženi sedi muškarac u otkopčanoj kariranoj košulji, belog stomaka prekrivenog tamnim maljama, žvaće čačkalicu dok zaviruje u polu praznu kutiju cigareta.

Četiri dečaka, po starosti jedva da se razlikuju, laktovima oslonjeni na sto, čekaju. Jedan od njih predano čačka nos.

Muškarac je otpio iz flaše, obrisao usta nadlanicom i glasno podrignuo. Niko se ne odazva. Zatim je pogledom lenjo prošetao preko glava svojih sinova, vratio čačkalicu u usta i progovorio:

– I? Šta ste danas doneli, sinovi moji? Šta je, gladni ste? Gde si ti, Saša, bio čitavog dana? Opet sa Ciganima šutirao loptu, a?

– Nisam, tata. Znaš da si me posl’o da plevim baštu Jeftićima.

– Pa? Šta si iz nje don’o?

– Ništa. Nisam mog’o. Dali mi sto dinara k’o što su se s tobom pogodili. Eto parizera.

– Ma nemoj, nisi mog’o. A voliš krastavce, voliš, a?

– Nisam mog’o, kad ti kažem… Ona babetina čitav dan sedela i gledala k’o sovuljaga u mene, ništa nisam smeo da smandrljam, čak ni krompir. Stalno gleda u mene i ne trepće.

– Hmmm… A ti Bojane? Gde si ti bio?

– Kod Lazića, čistio svinjac i štale. Uspeo sam da pomuzem malo onu šarulju, eno ga mleko na šporetu.

– Mršavo, mršavo… Ne može se od po’ litre mleka živeti ceo dan… Nisam zadovoljan. Šta je sa tobom, Gorane? – obrati se čovek najstarijem dečaku.

– Već sam ti dao pare od onog radio kasetofona što sam ga maznuo prošle nedelje. A znaš i da mi Nedžad još traži kupca za one dve rat-kapne sa keca…

– More, sve ja znam, sve! Znam i da si nešto zakinuo za cigare i sladoled, i to znam! – govoreći to, čovek je skupio oči u tanke proreze.

Dečak, star možda petnaestak godina, zevnu, protegnu se i bez reči odgovora ponovo spusti laktove na sto.

– A ja tata? Mene ne pitaš? – oglasi se najmlađi i najmršaviji dečak krupnih očiju. Čovek se ponovo prihvatio pivske flaše. Ritual se ponovi. Zatim se počeša po golom stomaku i reče:

– Šta tebe da pitam? Od tebe nikad vajde, suviše si trapav, k’o i tvoja majka. Da nije takva, ko zna čega bi sve imali iz onih kuća po kojima je radila.

Dečak se podiže sa stolice, lice mu zasja ponosom, gurnu ruku u džep pocepanog šortsa i izvuče nekoliko zgužvanih, krupnih novčanica. Pokretom odraslog čoveka baci ih na sto.

– Gle ti njega! A otkud to sad? – lice muškarca razvuče se u širok osmeh.

– Od onih vikendaša, tata, onih Beograđana. Uvuk’o sam se kroz prozor i očistio novčanik – odgovori dečak likujući.

– E, lepo bogami, lepo! Sad imamo za dva dana i za hranu i za pivce. Jeste li videli? To je moj sin! Važno je imati pamet kad naiđe trenutak! U ovoj zemlji se ne može drugačije živeti. Kažu – radi! Šta da radim i za koje pare? Zdravlje da ostavim na nečijoj njivi, a ovi sokolovi da mi gladuju, jel? Nije nego. Učio njih tajo da je ovo propala zemlja, i ako se čovek sam za sebe ne postara…

Još dugo je, preko zalogaja, iz punih usta grgoljio njegov glas. Dečaci su halapljivo jeli, podigli se od stola i nestali kroz vrata.

Žena, koja sve vreme ni reč nije progovorila, spusti se na jednu stolicu. Uze par zalogaja i flašu. Nategnu, otpi više od polovine odjednom. Zatim joj pogled odluta do muve koja se šetala stolom. Podiže ruku, šakom udari po stolu, i sa zadovoljnim osmehom na tupom licu baci mrtvu muvu na pod.