OMAŽ VELIKANIMA RADOJKE SAMARDŽIJE U SINGIDUNUMU

U prestoničkoj galeriji Singidunum u Knez Mihajlovoj u ponedeljak uveče otvorena je izložba članice ULUPUDS-a, Radojke Samardžije “Omaž velikanima”. Ovu izložbu posetioci će moći da vide do 14. novembra. 
Poznata po svom pedagoškom radu, Radojka je ostala upamćena i po uvođenju posebne tehnike slikanja koju je nazvala Oslikani batik: ona četkicom, bojama za tekstil, voskom i parafinom na platnu oslikava razne motive.
Prema rečima istoričarke umetnosti Emine Ćirić, Samardžija je od onih savremenih slikara koji ne miruju ni čas:
“Gotovo do pune iscrpljenosti svog bića istražuje, pretače, poredi i traga za univerzalnim jezikom slike. Ne inspiriše je samo lepota i zanos, već traži suštinu znaka koji prenosi poruku kroz prostor i kroz vreme. Radojka Samardžija ume da zatitra žicu i prenese posmatraču dah istinske dobrote preko svog dela. Likovni izraz slikarka razvija decenijama.
Njena umetnička traganja uvek su uplitala dva pravca, jedan je bio vlastita inspiracija i potreba da se likovno izrazi, a drugi da inspirisana stvaralaštvom velikih umetnika izatka neko novo sećanje na njih i njihova dela.
Prvi koji je dotakao tananost njene slikarske duše bio je Dijak Gligorije, umetnik koji je ilustrovao Miroslavljevo jevanđelje.
On je podstakao da daje nov život likovnim zapisima iz vizantijskih rukopisa. Istovremeno, bavila se citatima poznatih dela velikana modernog slikarstva, Pikasa, Klea, Miroa…Izvor su bila njihova najpoznatija dela, istraživala je segmente slike i stvarala svoje verzije.
U početku joj je Vizantija bila polazište, a moderna umetnost izlaz i likovni iskaz.
Pravi likovni eksperiment visokog dometa bio je kada je inspirisana Gračaničkom Simonidom napravila sedam identičnih slika, različitog grafičkog i dekorativnog rešenja.
Izložba “Sedam Simonida” bila je likovni događaj 2003 godine.
U njenim apstraktnim ciklusima koristi simbole hrišćanstva, stvarajući novu, od kanona odmaknutu ikonu ovog vremana. Sa svega nekoliko simbola ona tvori jezgrovita platna.
U njima ima i priče i simbola, i kazivanja, i ćutanja i mudrovanja. Izgrađujući temeljit vlastiti likovni jezik, umetnica stalno istražuje, ponire i dalje u istoriju likovnosti našeg podneblja.
Vinčanska, i kultura Lepenskog vira, i vreme praistorijsko, podstakli su je na iscrpna proučavanja, a potom na likovne zapise i slike snažne inspiracije.
Najnaprednije praistorijske kulture na svetu iz mlađeg i srednjeg neolitskog doba, dobijaju nov život na njenim platnima, u njenoj stvaralačkoj imaginaciji.
Ono čime se može okarakterisati stvaralački put ove slikarke, najkraće rečeno je, vaskrsavanje davno zapletenih vrednosti likovne tradicije i lepote, koja nosi neprolazne poruke kroz vreme.