ONA SE BUDI

PIŠE: Vuk VUKOVIĆ 

Ona otvori vratnice peći i ustanovi da je ostalo još malo žara od noćas. Kukastim žaračem zagrebe po rešetkama u ložištu i nakupljeni pepeo protresa u pepeljaru ispod sve dok ne ugleda tamno narandžasti odsjaj preostalog ugljevlja. Zatim ubaci nekoliko tankih cepanica i pristavi lonče za kafu.

U glavi oseća tup bol u predelu čeone kosti. Pogleda na prevrnutu praznu flašu votke pored kreveta i u kredencu potraži lek za glavobolju.

Dok voda za kafu uzavri, ona sedi na niskom pohabanom tabureu i poduprevši bradu jednom, u drugoj ruci drži čašu sa vodom koju ispija u sitnim gutljajima. Sat na zidu pokazuje 6:10.

Misli joj se usredsređuju na fragmentalna sećanja od prethodne noći. Dodiri koje su njegove ruke ostavljale na koži ponovo joj struje pod odećom. Prijatna toplina joj krene od nogu ka struku, a onda počne da se penje uz kičmu, i u nekoliko navrata joj se otme u stomaku.

Sklopi oči i rukom dodirne grudi u kojima je preseče nagli rastući bol. Uzdahne.

A onda izgubi fokus. Zaključi da je on opet poput senke iščezao malo pre zore, ostavivši je sa ukusom mešavine lošeg duvana i jeftinog alkohola u ustima, obeznanjenu.

Obuzme je osećaj protraćenosti, a krv, razređena, joj prokulja kroz vene, i ona ustane da zakuva kafu.

Lakim pokretom ruke raščisti sa niskog dugačkog stola pored kreveta hrpu pocepanih rizli i duvana, tresući sve na pod. Zatim pronađe nekoliko dugih filtera i smota tanku cigaretu.

Ispija kafu sedeći na krevetu. Zavese na prozorima joj zaklanjaju od pogleda jutarnju svetlost; debeli štof zadržava mrak u sobi, išaran linijama poluspuštenih roletni sa spoljne strane.

Ona dune nekoliko puta u vrelu sadržinu šoljice i srkne okrepljujuću tečnost.

U junu će postati punoletna, misli. A onda sa svim ovim treba otići u majčinu. Beograd u poslednjoj četvrtini jednog veka previše liči na prozu Sartra i Kamija, u svojoj slobodi. Previše pogubno za nestalan lutalački duh. Previše apsurda u najavi.

Pa ipak, nigde drugde u ovom trenutku ona ne bi bila ona koja jeste, niti mislila misli koje misli, uprkos nerazumevanju uštogljenih njuški iz svoje okoline. Svet je već odavno čvrsto vezan žicom, prolazi joj kroz glavu.

 

U junu će postati punoletna, misli.
A onda sa svim ovim treba otići u majčinu

 

Ili negde ipak postoji bolja šema od ove? Ali sve je šema – odbacuje odmah tu misao kao beznadežnu. Sve je ograđeno slobodom bivstvovanja koja nije ono za šta se izdaje. Ili vrlo brzo neće biti. Sloboda, naposletku, ima jače i deblje lance od bilo kakvog ropstva.

Misli joj prekida oštar bol koji počne da se širi od međunožja ka stomaku. Ona se skupi u položaj fetusa na krevetu i stegnutom grimasom pokuša da suzbije bol. Zatim ustane i ode da se istušira.

Po povratku iz kupatila srkne par puta ostatak kafe iz šoljice, skupi đubre i ubaci ga u kesu koju će poneti do kontejnera, obuče se na brzinu, navuče zimski kaput, i ranac išaran hemijskom olovkom prebaci preko ramena. Iz stana izađe ne zaključavajući vrata.

Tetka će verovatno doći uskoro da sve malo posredi, kao i svakog ponedeljka.

Na stepeništu zgrade, sprat ispod, na zidu je, silazeći, ugledala novonastali grafit na kom je pisalo „krokodili“, sa strelicom koja pokazuje ka unutra. Smeje se, misleći na još jedan komšijin usamljen vizionarski momenat.

Preseca je glas iza nje. Vrata su tek toliko otvorena koliko lančić dozvoljava i iz procepa viri oko i deo rošavog lica.

„Komšinice. Budna si.“

Trenutnu jezu joj ponovo zamenjuje osmeh.

„Budim se još, komšija. Može se tako reći.“

Lice ostaje prikovano za ljuspavu belu farbu okvira vrata.

„Škola?“

„Škola.“

„Mhm. Što se tiče maturskog rada, to smo se dogovorili…“

„Ništa ne brini. Čim dođe do toga, tu sam“, potvrđuje revnosno i pokretom tela nagoveštava da se sprema da pođe.

Njegovo lice se polako odlepljuje od vrata, dok upadljivo odmerava okom obline koje se u predelu njenih grudi naziru čak i ispod kaputa, na čijem reveru stoji okačeno nekoliko bedževa.

„Čuvaj se. Ja sam sam, ali… oni sasvim sigurno dolaze“, mahne glavom u pravcu grafita i nestane uz zvonak udarac vrata, poput pucnja.

Ona nastavi niz stepenište, mlateći kesom sa đubretom u ruci. Smeje se.

Napolju je zatekne snažna buka i nagli bol u očnim jabučicama je natera da jaukne.

Pokuša da se zaštiti rukama ali joj svetlost jutarnjeg sunca pomuti svest i pritisak u slepoočnicama izazove trenutno slepilo, koje ubrzo prođe, a onda dan bljesne oko nje, kao prasak.

Oko glave kao da joj se obmota ulica. Ljude naprasno vidi obučene u bolesničke pidžame i haljine kako pretrčavaju s jedne strane na drugu. Nose stvari pod miškom i u rukama. Crveni kiosci joj se gube u krajičku oka, automobili proleću oko nje. Zuje kao osice. Zgrade se izvijaju kao pod lupom.

 

Na stepeništu zgrade, sprat ispod, na zidu je, silazeći,
ugledala novonastali grafit na kom je pisalo „krokodili“,
sa strelicom koja pokazuje ka unutra

 

Ona se zatetura i prstima pritisne slepoočnice.

Neki bolesni i povređeni ljudi, zavojem uvijenih glava i udova stanu pred nju i počnu da vrište, kriveći lica u groteskne grimase. Posežu rukama za njom, kidaju joj odeću. Ona počne da se otima ali je nemoćna, automobilska škripa joj para sluh, u glavi joj se javlja pisak sirena.

Od udaraca gvožđa o gvožđe i beton praskanje stakla joj se zabija u nerve. Grlo joj nema glasa. Hvata se za grudi, a kesa sa đubretom joj sklizne iz ruke i raspe se od udarca u pločnik pod njom.

Oni počnu da je rastržu, kidaju joj deo po deo tela, pršljen po pršljen. Vrište sa njom, ali iz zadovoljstva. Utroba joj se komeša od dodira noža koji neko drži u ruci. Uspeva da zgrabi nož za oštricu. Istrgne ga cimanjem, a onda počne da mlatara njime krvavim od svog rasečenog dlana.

Njihova lica se raskomadaju po ulici koju preseca na delove nekoliko puta pred sobom, i onda se stropošta. Leđima udari u sivu hrapavu fasadu zgrade; prevrne se pritom preko niske drvene komode koju je neko tu ostavio, polomi na njoj fioke i iz njih ispadnu delovi gipsa.

U ušima oseća snažan pisak. Kako taj zvuk jenjava zamenjuje ga odjek muzike koja naliči na ritam nekog marša, i reči nekog njoj nerazumljivog jezika prate tu intonaciju. Uspeva da raspozna samo reč Heinrich. Pod zemljom oseća tutnjavu voza. Obraz joj je zalepljen za pločnik.

Kada otvori oči, u parku preko puta vidi mladića koji urla naizgled smisleno sklopljene tonove jezika koji je čula, balaveći kao u transu.

Dva pripadnika narodne milicije mu prilaze i nakon par upućenih reči na koje se ovaj ne obazire, uhvate ga za nadlaktice i odvode ka kolima. Mladić kao da se ni ne opire. Plakat koji je dotle držao u rukama završava pocepan na pločniku. Ritam jenjava.

Ona ustane i otrese prašinu sa sebe. Podigne ranac i prebaci ga preko ramena.

U glavi joj tutnji. Klima potvrdno na pitanje da li je dobro, okružena nekolicinom prolaznika koji je pridržavaju. Zahvaljuje se. Na njeno insistiranje oni je ostave i produže dalje, u par navrata se okrenuvši kako bi zatim nešto prokomentarisali među sobom.

Ona ih ne čuje. Ostaje rukom oslonjena na zid zgrade. Jedan stariji gospodin u maslinastoj jakni sa sivom beretkom na glavi joj prilazi i govori kako bi trebalo da potraži doktora. Njegova žena je gleda podozrivo, podlakćena uz muža.

Njoj se u glavi nanovo skovitla. Cikne na njih da je ostave sa svojim propisanim frazama i normama. Oni se uvrede njenom reakcijom, žena odmahne glavom, i rukom cimne muža da nastave hod.

Ona zasikće za njima:

„Mali ljudi! Vi ste mali, bedni ljudi! Ostavite me na miru sa svojim doktorima i pisaćim mašinama! Marš od mene!“

Došavši sebi, pribere misli i pogleda na đubre rasuto po pločniku. Veliki deo sadržine kese je već završio na ulici; srča se presijava na suncu, pomešana sa parčićima gipsa.

Ona odmahne glavom, zatim napravi nekoliko nesigurnih koraka i udalji se od zgrade. Onda naglo počne da trči. Posrće, glave pognute do visine ramena, prvo preko ulice, a onda trotoarom, pored zanatskih radnji, butika i ulaza zgrada.

 

Mali ljudi! Vi ste mali, bedni ljudi!
Ostavite me na miru sa svojim doktorima i pisaćim
mašinama! Marš od mene!

 

U nozdrvama oseća miris nagorele plastike. Čini joj se da najednom ceo grad previre i topi se u plastici. Zveket njenih potpetica joj zvuči plastično, viršle sa kioska mirišu tako.

Podigne glavu i vidi da ljudi nose plastična, rastopljena lica, plastične šešire, kapute. Zgrade su sklopljene od plastičnih kocki, ulice i trotoari takođe.

Ukopa se u mestu i vrisne, prekrivajući lice šakama.

Kada otvori oči, kroz prste uspeva da nazre nekoliko plavih radničkih mantila.

Skloni šake sa lica i zagleda se u grupu od dvadesetak fabričkih radnika nedaleko od nje, koji tog momenta prelaze ulicu i uzvikuju različite parole dok pevaju neke ruske pesme. Plastična lica su im stopljena u osmehe.

Jedan od njih gura „poniku“ pored sebe, drugi u rukama nosi pisaću mašinu, trećem je ruka u gipsu. Lica su im prljava, plastična, garava.

Kada pređu ulicu, okrenu se ka njoj i kao da je ne primećuju, prolaze pored. Melodija sa njihovih usana je prožima celu. Ona stoji nepomično, ne progovara. Misli o boljševičkoj revoluciji, o Majakovskom.

„Gledajte –

Zvezde su opet obezglavili

I nebo okrvavili od pokolja!“

Skamenjena, ponovo sklopi oči i naslepo nastavi hod.

Popodne zatiče sređen stan i založenu vatru u peći.  Ruča. Uzme lek protiv bolova u stomaku koji se periodično javljaju tokom čitavog dana. Zameni još uvek neokrvavljen uložak u gaćicama i legne da spava.

Svesku koju je kupila, namenjenu probnom maturskom radu, ostavi neotvorenu na stolu i pokrije se do brade. San je obuzme sa mislima o ledu i polarnoj svetlosti severa.

Predveče se budi odmorna. Savije cigaru i ostane da puši ležeći, pogleda prikovanog za poster grupe „Steely Dan“ na zidu. Mašta o odlasku u Ameriku, dok prstima prati vijugave oblačiće dima i pokretima menja oblike koje on uzima. Opušak gasi pritiskom o dno male mesingane piksle i ustane iz kreveta.

Navuče pantalone na brzinu, napuni džepove neophodnim sitnicama, potraži nešto novca u fioci gde ga tetka uvek ostavi, ogrne kaput i izađe iz stana.

U glavi joj odzvanjaju stihovi „I don’t wanna do your dirty work no more“ dok silazi niz stepenice.

Napolju skrene do knjižare i uđe na vrata koja aktiviraju zvonce na dovratku. Kupuje „Srpskohrvatski engleski rečnik“, zahvali se prodavačici i rečnik stavi u unutrašnji džep kaputa.

Odlazi do Knez Mihailove, zatim u Đure Jakšića.

Ispred „Zlatnog Papagaja“ naleti na gužvu i zastane. Naizgled, nekoliko „pankera“ protiv nekoliko „šminkera“ iz žučne rasprave nezaobilazno ulaze u tuču, kako joj se čini, dok iz lokala i oko njih odzvanja glasna graja.

Nedaleko odatle prepoznaje figuru svoga komšije sa sprata ispod. Krene da mu mahne rukom, ali on se tog časa okrene i ode, i ona ostane na pola pokreta.

Pogledom pokušava da izbegne lica koja učestvuju u događaju pred njom. Proba da se provuče pored njih i prođe do ulaza u kafić, međutim, situacija naglo eskalira u bezobzirno pesničenje i ona se okrene nazad i brzim hodom produži u pravcu Kalemegdana.

Misli su joj najednom raštrkane, nepovezane. Gleda u zalepljene žvakaće gume i spljoštene opuške pred sobom, koje potom pregazi, dok konačno ne stigne do prvih drvoreda i podigne glavu usporavajući hod.

Tamo zatiče grupicu ljudi mahom poređanih na naslonima klupa. Jedan od njih, sa gitarom na bedrima, se krevelji, ponavljajući u zanosu samo nekoliko reči poput „a ja kažem, a, gde je Amerika“.

Ostali oko njega se klate u kožnim i teksas jaknama sa prišivcima slika različitih muzičkih bendova na leđima; prate ritam lupajući u naslone klupa i nadkolenice prekrivene prljavim i poderanim farmerkama. Zavijaju horski uz melodiju.

 

Misli su joj najednom raštrkane, nepovezane.
Gleda u zalepljene žvakaće gume i spljoštene opuške pred sobom,
koje potom pregazi, dok konačno ne stigne do prvih drvoreda

 

Njegovo lice joj se čini poznatim.

U prolazu uspeva da se seti da je to isti mladić kog je jutros odvodila milicija dok je nešto urlao, sada već veruje na nemačkom.

Okrene se i zagleda u njegovo lice, ali je on ne primećuje. Oči su mu sklopljene, a glava mu se njiše kao indijanskom šamanu, dok reči koje ponavlja izgovara sve odsutnije.

Njihova melodija je za trenutak obuzme. Shvati da joj energija koja od njih dolazi nije nepoznata. Misli o zanosu koji vidi na njihovim licima dok joj se javlja nagon da se priključi pevanju.

Počne da se snebiva, zatim napravi par koraka, a onda naglo oseti snažnu nezainteresovanost za bilo šta i shvati da je izgubila želju da bilo gde bude, nesigurna u to gde se uopšte i uputila. Odluči da se vrati kući.

Menjajući trasu kretanja nađe se u ulici Zmaja od Noćaja i nastavi pravo polubrzim korakom.

Sa prozora zgrada posmatraju je usamljena lica obavijena dimom cigara kao mrežom. Nalakćeni na okvir prozora ubrzo odbacuju opušak na ulicu i nestaju u dubini svetlosti stana. Ona hoda pogleda usmerenog ka njima. Ulica je okovana sivilom i tišinom.

Prolazi joj kroz glavu da će ujutru ranom zorom isti ti ljudi ustajati kako bi otišli na svoje bedne poslove i dali svoje vreme i slobodu za hrpu novca sa kojim nemaju šta da rade. Vratiće se u košnice u kojima žive da bi uveče ponovo popušili cigaru na prozoru, pre dnevnika, i uvukli se u čauru do jutra.

A onda se seti i da će škola isto to nju učiti kako da radi. Sutra ujutru, kao i prethodnih dana, kao i ubuduće, bar još neko vreme. A šta će sa svojim životom onda? Šta raditi kada položiš maturski ispit, a da ne živiš u košnici i pušiš cigaru na prozoru?

„Gde je Amerika“, ponavlja u sebi melodiju u kojoj je do maločas nesvesno učestvovala. Misao joj izaziva mučninu.

Kada je stigla do svoje zgrade zatekla je novi grafit pored ulaza: „Niko kao ja!“ Nije joj se činilo da u njemu vidi još jedan umetnički izraz svog komšije. Ovo je uradio neko drugi, misli.

Farba je još bila sveža na kraju poslednjeg slova. Ona umoči kažiprst u nju, doda sitnim slovima pored: „niko, niko“, i uđe u zgradu.

Na stepeništu je preseče užasno jak bol u stomaku i ona cikne i presavije se do kolena gubeći balans. Shvata da ne može da se zadrži na nogama i prevrne se oslonjena leđima uza zid. Svest joj se ponovo smrači.

Čini joj se da čuje bat koraka ali ne može da otvori oči. Pred tamnocrvenom bojom sklopljenih kapaka počnu da joj se smenjuju lica nepoznatih ljuti, izvitoperena i krvoločna. Oseća grube dodire po grudima. Nečiji očnjaci se zabijaju u belinu njenog jedrog ženskog mesa. Boli je.

Sa unutrašnje strane bedara stisak snažnih šaka joj stvara podlive, ali nema glasa kako bi vrisnula. Boli je čitavo telo. Oseća hladnoću zida koji pritiska temenom glave, dok joj se vrat koči od nepravilnog položaja tela. Ne može da pomeri ruke.

Lica se pretvaraju u krvave grimase. Čuje prskanje betona. Zvuk puščanih zrna joj proleće oko ušiju i oseća da gori. Vatra joj obuzima čitavo telo. Zgrada, ceo grad je u plamenu. Praskanje avionskih bombi izaziva gluvoću i potres tla. Pisak u ušima se smenjuje sa pulsiranjem nerava u glavi koja tog časa, ritmično, pod potresima betona počne da udara u zid iza.

Nemoćna je da se odupre, oseća kako sasvim gubi svest i tone, kao u bunar. Noge joj se oduzimaju i potpuni mrak polako smenjuje sve slike pred očima. Duboko crnilo, kao bezdan, oseća se na vlagu i memljivi miris podruma.

Naposletku biva tišina i mir.

 

Lica se pretvaraju u krvave grimase. Čuje prskanje betona.
Zvuk puščanih zrna joj proleće oko ušiju i oseća da gori.
Vatra joj obuzima čitavo telo

 

Kada se osvestila sasušene suze na obrazima su joj pekle kožu. Prsti na rukama su joj hladni i naduveni. Oseća da je čitava utrnula.

Navlači na sebe rastrgnutu odeću i teškim naporom uspeva da se pridigne sa tla.

Rečnik iz svog džepa vidi rasut po mermeru stepeništa. Ne obazire se. Utrnolst joj zamenjuje osećaj praznine koja joj obuzima čitavo biće. Ne oseća krv u venama. Pogled joj je mutan.

Po ulasku u stan okači kaput na čiviluk pored vrata i izuje se. Na komodi sa obućom, kao kroz staklo, ugleda novi broj „Džuboksa“ i nekakav turistički reklamni program „Paket Aranžman – Jugoslavija 1981.“

U svest joj dođe tetka. Nije sigurna koliko je prošlo od njenog sređivanja stana.

Ode do dnevne sobe i telefona, zatim podigne slušalicu i počne da okreće nekoliko brojeva nesigurno, a onda odustane i slušalicom besno tresne nazad, ostajući rukom prikovana za nju.

Iz grla joj se otme isprekidan vrisak, koji se ponovi u još nekoliko navrata. Ona se uhvati za glavu i povuče kosu čije vlasi joj ostanu upletene među prstima, zatim se presavije preko stomaka i spusti na pod ukrštenih nogu pod sobom i razjapljenih usta, sa kojih se rastežu žvale. Plače dugo i glasno.

Kada uspe da se smiri, ustane i otetura se do sobe. Tamo na stolu zatekne neotvorenu svesku i prvo potraži na polici sa pločama onu na kojoj piše „The Moody Blues – Melancholy Man – Candle of life“, zatim izvadi ploču iz omota i namesti je na gramofon, pažljivo spuštajući iglu na njenu ivicu, nesigurna u svaki svoj pokret, sve dok hrapava melodija ne ispuni tišinu sobe.

Onda priguši svetlo paleći stonu lampu na kredencu i sedne na krevet, pogleda prikovanog za svesku pred sobom.

Bol u stomaku je ponovo preseče. Kao oslobođena ispod ledenog glečera, na međunožju joj se razlije topla tečnost koja postepeno natopi plavu tkaninu pantalona i oboji je u ljubičasto.

Ona zgrči lice i stegne šake koje joj nekontrolisano drhte. Oseća da joj je krv grunula u obraze i uši. Teme glave joj je u plamenu.

Onda otvori oči, otkopča kaiš pantalona, zatim pažljivo jedno po jedno dugme, gurne unutra šaku sporim drhtavim pokretom, nakon čega izvuče kažiprst umazan krvlju razlivenom preko utisnute farbe sa grafita, i zagleda se u njega kroz suze.

Zatim počne da prevlači preko korica sveske na mestu gde je linijama predviđeno ispisati naslov i ime, debelim nezgrapnim slovima:

„Paket Aranžman

Jugoslavija…“

On je ujutru dugo zvonio na njena vrata. Naposletku je ušao unutra ne dobijajući odgovor i uvidevši da su vrata otključana.

„Budna sam“, začuje iznenada uz škljocanje brave. Ona se stvori ispred njega, našminkana i sa kosom podignutom u punđu, u haljinici preko koje je prebacila kratku jaknu.

Poljubi ga na prepad, uz jedan lagan poskok podigavši nogu i šakama mu pritisne obraze, a zatim počne da se obuva. Brzim pokretima prstiju veže pertle na tetkinim „oksfordicama“ i uspravi se.

„Idemo.“

Pogled joj je veseo, dok na njegovom licu uočava zbunjenost koju je izazvala ovakvom pojavom.

„Pa već je proleće. Vidiš kako je toplo napolju.“

Onda se seti i pruži mu magazin sa komode.

„Jel si pročitao novi Džuboks?“

(Priča Vuka VUKOVIĆA biće objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih priča PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)