ORAO I BALEGAR

PIŠE: Bojan BRUKNER

Suočen sa kašikom velikog žutog bagera, naslonjen na zid garaže u sivoj fazi gradnje, sedeo je čika Aćim, mator i stamen poput panja ispod sebe i ispijao svoju jutarnju kaficu. Oko njega skupio se narod iz komšiluka i graktao kao jato svraka, mašući uporno rukama bez ikakvog izgleda da poleti. S druge strane, oko bagera, skupili su se fino podšišani momci, tihi kao planine i kao od stene odvaljeni.

Gledao je Aćim, čas u narod koji crveneo se od besa i straha, čas u momke hladnokrvne što crneli su se od italijanske kože, i srkao glasno i milozvučno kao ptica kad cvrkuće, zadovoljan što je sebi tako dobro mesto našao da se ugnezdi, pa u to ime, čak je i cigaretu odlučio da zapali.

Nije stigao ni duvan pošteno da zavije, kad se niotkuda pojavilo terensko vozilo propraćeno škripom sprženih guma i prigušenim basovima, što su još neko vreme nakon kočenja tresli zatamljena stakla. Napokon, iz džipa, kao iz samog podzemlja, na sunce je izašao, glavom i bradom, Paja Paragvaj.

Njemu u čast grupa momaka je ispravila ramena, narod se utišao, a čika Aćim zapalio onu nespretno smotanu cigaretu i namestio se na panj što je udobnije mogao.

„Pomoz Bog, čika Aćime.“

„Bog ti pomogao, Pavle.“

„Niko me ne zove više tako.“

„Pa ni ja te nisam zvao, Pavle… ali kad si već tu, bi li kafu popio?“

Paja Paragvaj odmerio ga je zift crnim očima, a onda je dao znak rukom najkrupnijem od onih fino podšišanih momaka kraj bagera. Ovaj mu je istog trenutka doneo praznu gajbu piva, na koju je Paja seo i raskopčao kožnu jaknu.

„Pa šta mi to radite, čika Aćime?“

„Ništa pod milim bogom ja ne radim.“

„Vidim. Nego, ja ovaj bager po satu plaćam… a on već dva sata stoji.“

„Pa ti znaš da ja kafu volim natenane da pijem.“

„Znam. Vi i matori, laka mu zemlja, znali ste satima da je srčete.“

„Eto vidiš.“

„A je l’ vi vidite da ja ovde teniske terene ’oću da izgradim?“

„Ja, Pavle, ni Đokovića ne pratim, a kamoli gde ko gradi teniske terene. Ja sam ti više za fudbal.“

Pavle pokaza zube nečim što je gotovo nalikovalo na osmeh.

„Pa mogu ja i jedan fudbalski da napravim. Samo za vas. Ali moram prvo ove garaže da porušim.“

„Pa ti reče ’oćeš da gradiš, a ne da rušiš.“

Osmeh je nestao i Paja je krenuo da pretura po džepovima. Čika Aćim mu je pružio novu, ali podjednako loše savijenu cigaretu. Uz malo uzdržavanja, Paja je prihvatio. Onaj fino podšišani momak se istog trenutka pojavio da mu je pripali.

„Baš su ti fini ovi drugovi“, izduva starac rečenicu, zajedno sa dimom.

„Ništa finiji od vaših komšija, čika Aćime. Je l’ su vam se pohvalili da su sve ove njihove garaže divlja gradnja?“

„Dok ti, za te tvoje terene, sigurno imaš dozvolu.“

„Meni dozvola ne treba“, odgovorio je tmurno Paja Paragvaj i sklonio jaknu u stranu taman koliko treba. „Vi to najbolje znate. Ja je ni od oca ni za šta nisam tražio.“

„Znam, Pavle. Znam ja to odlično“, odgovoro je mirno starac, a zatim je ugasio cigaretu o stari panj i prosuo soc iz šolje u pesak. „Ipak, pre nego što se raziđemo… da ti ispriča čika Aćim jednu priču.“

„Samo da nije duga.“

„Nije, Pavle, ali je poučna.“

Komšiluk, onaj preostali, savladao je nekako svoj strah pa se primakao dvojici sagovornika, a isto učiniše i fino podšišani momci, pa čak i bagerista, koji se sve vreme držao po strani, prišao je bliže, da i on oslušne šta će to starac Paragvajca da pouči.

„Uze orao da progoni zeca“, započeo je Aćim namršteno. „A zec se usr’o i zapucao preko polja, pa kroz šumu, pa preko svih onih planina i dolina odskakutao sve do pustinje. E, tamo naleti na balegara.“

„Na balegara?“

„Baš na njega. I krene zec da ga moli za pomoć. I balegar, šta će, pripreti orlu da ne dira zeca. Orao ko orao, zabole ga za balegara, raspori onog zeca njemu na oči, proždere ga i ode. Al’ ne lezi vraže. Balegar, pogan kakav jeste, upamti to orlu i krene da mu se sveti. Čim ovaj negde svije gnezdo, balegar se popne, otkotrlja jaja iz gnezda i razbije ih. I tako svaki put. Orao očajan, ne zna više šta da radi, pa odleti u nebesa da moli Boga da mu pomogne. Bog se sažali i dozvoli mu da položi jaja njemu u krilo. Ali balegar – pogan kakav jeste – otkotrlja govno i smesti ga Bogu u krilo. A ovaj kad namirisa i vide ono sranje na sebi, ustade da se otrese i razbi sva ona orlova jaja.“

Oćutao je malo starac, kao da je i sam želeo da se uveri da je priča gotova, pa onda pogledao hladno mafijaša u oči.

„I šta je pouka, čika Aćime“, upita mafijaš, pljuckajući loš duvan.

„Pouka“, upitno ponovi starac. „Pouka je, Pavle, da se ne zajebavaš sa nekim ko je već u govnima do guše, jer ti ni Bog neće pomoći… Srećan vam rad, deco.“

Starac je ustao i vrteći šoljicu u ruci, polako se uputio ka kući.

Na panju, poput crnog jajeta, ostala je da se klati kašikara sa gotovo izvučenim osiguračem.