OSVETA NEŽNIH – NOVA KNJIGA POEZIJE NA SUPTILNOM NEBU REČI

PIŠE: Svetlana FUCIĆ 

Stigla je. Nova knjiga poezije Tatjane Venčelovski, knjiga koju sam čekala od kako sam pročitala Ošišano sunce – naravno da nisam znala kada će nam se Tatjana ponovo poezijom dati, no, bila sam sigurna da hoće.

I sada, evo, jedva da je prošlo nekoliko časova od kako sam dobila knjigu izvanrednog naslova – Osveta nežnih -zatičem sebe kako je i dalje nasumično iščitavam.

Ova knjiga i ja smo se na prvi pogled zavolele – već nakon desetak minuta po otvaranju korica, imala sam tri pesme ljubimice; potpuno nesvojstveno za moj način čitanja, ili, kako neki autori to zovu – za moje traženje dlake u jajetu.

Moram ponovo da budem ono što jesam, te da se ne složim sa izvodom iz rencenzije, ma ko da ga je pisao – uz respekt, Tatjanina poezija nikako nije jednostavna nego složena, slojevita, potkožna.

Naravno da je proživljena, da nije ne bi imala taj pečat dubine koji svako slovo ostavlja, ne bi bila tako strelovita, moćna – naprosto, ne bi bila dobra.

Takođe, po mom poimanju, metafora u ovoj knjizi ne nedostaje, prisutne su u odmerenoj meri, jake i neobične – svakako ih ima, kao što ima i jasno naslikanih slika rečima, ima i mirisa, i zvuka, ima svega onoga što vam dok čitate zaustavlja dah ili vašu kožu nagoni na ježenje – koje uvek, u biti, znači prepoznavanje.

Dabome, ova knjiga obiluje tugom na jedan fini, sofisticiran način, nenametljiv, lišen patetike i kičerastih ukrasa; kao i svaki istinski pesnik, Tatjana nas pušta u svoje podzemne svetove, u dubinu svojih očiju, u svoja raširena krila.

Nemam običaj da u osvrtu na neku knjigu citiram autora ili navodim određene stihove-sada ću uraditi više od toga: prepisaću pesmu koja potvrđuje sve što sam do sada o ovoj knjizi rekla, uz toplu preporuku da je nabavite – vredi, verujte mi. Vredi.

TOPOS

U meni tragovi
Lavande, agave i skandinavskih magli.
Već sam bila ovde.
Tu, uglavljena u proreze između
Sopstvenog iskustva i tuđih priča.
Između promicanja i proticanja.
Već sam silazila u te bunare samilosti
I zebnje.
Već sam bila ovde.
U ovim napuštenim snovima, otrcanim rečima,
Izlizanom poverenju.
U mraku ljudskih slabosti.
Već sam jela taj hleb pomirenja. Ili izdaje. Ili ćutanja.
Ko da je to važno.
Sad… O, sad…
To jeguljasto sad. Varka upecana na očaj.
Već sam bila tu.
Dok se nije tako zvalo.
U meni crveni biber, ječam i dim.
Već sam probala to.
Penu i med. Gorčicu. Led.
Već sam volela.
Šta ti još možeš da daš?