OTIH

PIŠE: Zoran GRUJIĆ – GRUJA

Te julske večeri 1938 godine uzalud su oblaci jurišali da prekriju mesec. On bi se iznova pojavljivao obasjavajući celo Homolje,a čini se najviše puteljak koji vodi dole do reke. Tim putićem gegala se baba Vida, najpoznatija vlaška vračara u kraju. Vazda u crnini i sa crnom maramom na glavi hodala je pogureno držeći čvrsto štap u ruci.

Minulo je mnogo leta od kako je sa majkom pred samu ponoć prvi put išla na obredno kupanje. Tada su obe raspletene kose izgovarale samo njima znane magijske reči. Podignutih dlanova ka zvezdanom nebu, izdužene ruke njihovih senki dodirivale su okrugli pun mesec koji se ogledao u reci. Tada joj je ’’kazato’’ da će se baviti samo magijom i da će znati ono što obični smrtnik i ne sluti da je moguće.

Kad je obavila to što je naumila, baba Vida je pošla nazad kući, ali sada drugom stazom, jer, po njoj, ne valja se istim putem vraćati. Koračala je kroz gustu šumu kad se iznenada pred njom pojavio svitac.Pratila ga je pogledom i on joj i pokazao najkraći put do sela. Usput je često zastajkivala da uhvati dah. Osetila je da joj telo podrhtava kao da ima groznicu. Prolazeći pokraj kapije crkvene porte ubrza korak da baš tu kojim slučajem ne zastane kraj dvorišta svog prvog i jedinog suseda, popa Dobrivoja. A ono jes’, malo čudno na zaravni usred sela, tako se namestilo, jedine dve kuće i to baš vračare i sveštenika. Komšije nisu baš bile u nekoj ljubavi. Vračara je živela u skromnoj staroj roditeljskoj kući, a u njenom dvorištu, tu odmah pokraj tarabe bila je trešnja. Već godinama je to drvo raslo, jačalo i bivalo sve krupnijih krošnji koje su se pružale i na popovu stranu. U čitavom selu ne beše tako krupne i sočne trešnje. Koliko je samo popadija tegli slatkog od nje napravila ni broj im se ne zna. Desi se jedne godine, a što se posle iznova ponavljalo da trešnja rodi bogato kao i obično, ali samo na vračarinoj strani. A na granama koje su se zalazile u popovo dvorište ni jedne jedine.

– To je maslo one veštice – govorila je popadija svome mužu.

– Može biti, a ne mora da znači – odgovarao je pop pomirljivo.

– Samo ti sedi i pričaj ’’ne mora da znači’’- žestila se popina žena. – Kod nje puno dvorište naroda, a kod tebe u crkvi sve manje i manje.

Tu se i pop Dobrivoje štrecnu i prećutno se složi sa popadijom. Ona oseti da je došlo vreme da pokrene svoga muža i poče svaki dan što šta da mu prigovara na tu temu. To što narod kraj crkve prođe, a ode kod vračare baba Vide sveštenika je sve više tištalo i bolelo. Činilo mu se da mu se ugled urušava i da ga svi u selu sve manje primećuju, kao, da Bože me oprosti, i ne postoji. Jednog dana ode do varoši i tu se doseti videvši da se svi nešto reklamiraju da i sam poradi na tome. Dva dana i noći je razmišljao šta i kako. Trećeg dana na kapiji je osvanuo natpis :

DVE SAHRANE IZ ISTE KUĆE U GODINI DANA
TREĆE OPELO DŽABE

Stigavši najzad kući, vračara se strovali u krevet. Topla je julska noć, a ona se ipak pokri sa dve ponjave i još pride stavi jorgan. Osećala je hladnoću kao da je usred zime.

LEPTIRIĆI

Zaspala je tek pred zoru sanjajući nekakve čudne snove koje kad se ujutru probudila nije mogla da ih rastumači. Još nije ni kafu popila kad se pojavio prvi posetilac. Baba, kad ugleda Todorovog sina, odahnu, jer turobnog raspoloženja nije bila baš rada da sluša nečiju veliku muku i tešku sudbinu. Jasno je videla na mladićevom licu nekakvu ’’slatku muku’’ svojstvenu samo mladosti jednog dvadesetogodišnjaka.

– Kazuj –reče ne časeći časa baba Vida čim je Todorov sin seo.

Isprva iznenađen mladić se brzo pribra i ono što se danima spremao da kaže izgovori u jednom dahu:

– Voleo bih da se zaljubim, da sretnem ljubav svog života, da osetim leptiriće u stomaku.

To što narod kraj crkve prođe, a ode kod vračare baba Vide
sveštenika je sve više tištalo i bolelo.
Činilo mu se da mu se ugled urušava i da ga svi u selu
sve manje primećuju, kao, da Bože me oprosti, i ne postoji

– Hihihi leptirići – kikotala se se vračara zadovoljna što je pogodila da će sa Todorovim sinom sve lako ići. Šta je za nju takva želja. Ništa prostije. Luk i voda. I dalje se cerekajući, baba Vida posegnu sa kutijom sa travkama, a iz velike flaše natoči nekakvu crvenkastu tečnost u jednu manju bočicu. Pre nego će sve to pružiti Todorovom sinu, baci vruće uglevlje da ga ugasi u vodi. Izgleda da je malo preterala, jer očas posla oblak pare od onog uglevlja prekri celu sobu, a i samog Todorovog sina. Baba Vida je zatvorenih očiju izgovarala bajalicu. Spremljene vradžbine koje je držala u ruci pruži posetiocu, ali on nikako da ih uzme. I dalje ne otvarajući oči vračara je mrljala magične reči.

– Na, uzmi!

– Šta da uzmem-začu se glas iz oblaka pare.

– Pa ovo što ti dajem!

– Koje ?

– Joj što me nerviraš, svaki živac si mi sad pomerio-vikala je baba Vida uznemirena jer joj se iznova javi ona noćašnja groznica.

– Ne vidim, ništa ne vidim – priznao je najzad Todorov sin.
– Pa kaži da ne vidiš, što ćutiš – reče vračara i ustade da otvori vrata da izađe sva ta silna para, a i da isprati posetioca.

– Ajd’ sad leptiriću kući – reče pružajuću mladiću travke i bočicu zamotane u novine. – Ovu flašicu popi večeras pred spavanje, a travke turi ispod kreveta tačno na sredinu – reče vračara i isprati mladića.

A već sledećeg jutra Todorovog sina probudi cvrkut ptica sunčev zrak mu obasja još krmeljivo lice. On, koji obično na jedvite jade ustane iz kreveta, sad skoči na noge lagane toliko poletno i veselo da se i sam tome začudio. Kada je pogledao kroz prozor i video komšiju Stevicu kako utovara seno, odjednom mu srce zalupa jače. Oseti u stomaku leptiriće, toliko leptirića da teško da bi svi stali i na najveću livadu u selu. Eto,toliko ih je bilo. Lice mu se zacrveni i obuze ga neka milina od toga prizora te se podboči na prozor ne mogavši da odvoji pogled od mišićavog tela preplanulog i oznojenog komšije.

PLAN POPA DOBRIVOJA

Sluti pop Dobrivoje da nije dovoljno jednom u godini dana to što o Svetom Iliji u porti bude seoski vašar i silan svet se iskupi. Tada je njemu puno srce. Lane je i kolo poveo. Na ”kecu” je bio, dva tri kola preko dana odigrao i još jedno naveče pride. Ono jes’ uhvatio je posle silnog trupkanja išijas. Tri dana je u krevetu preležao, ali mu nije bilo žao. A ne sluti, ni na pamet mu ne pada da je vračara počela da greši naprasno, da brljavi sa onim svojim travkama i bajalacama. Samo mu je na pameti kako i čime da svoju parohiju valjano uredi i vračaru u svakom pogledu da nadvisi. Smišljao, smišljao i smislio.

Zna Vasa da ga kum Dobrivoje nije pozvao zarad masnih kolača, već da nekakvu uslugu od njega zatraži. To što pop ume tako sve da namesti da te je prosto na kraju sramota da ga odbiješ ma šta ovaj zatražio, tek je muka velika. Zato sada Vasa i sedi kao na iglama razgovara se sa kumom sve bog zna kako, a njemu neki nemir i briga na šta će sve to da izađe.

I popodija se razletela, nutka ga kafom i rakijom, smeška se novi stolnjak rasprostrela kao da je u kuću sam vladika došao. To što je za ručak iznet pečen ćuran koji se obično samo o Božiću sprema, gostu ukaza da će od njega biti zatražena neka velika usluga. Od kako je sveta i veka da bi nekog pridobio moraš ga prvo nahraniti. Ručak je počeo redno. Vasa je teško gutao, supa mu se činila kao da je od knedli, a ne od domaćih rezanaca napravljena. Pop je polako krenuo da plete mrežu oko svoje žrtve. Žalio se na muku koju ima sa vračarom. Kroz razgovor pop je malo-malo potsećao Vasu da je on kao hrišćanin u obavezi da brani svoju veru. Kao što su i krstaši u staro vreme čak do Jerusalima išli u bitku za hrišćanstvo, spomenuo je otac Dobrivoje svečanim glasom, zadovoljan što se eto i toga setio.

Vasa je potvrdno klimao glavom slušajući kuma, a najradije bi sad posle ovakvog obilnog ručka prilegao da malo dremne. Ali, kad je čuo od popa zašto je zapravo pozvan, namah se razbudio.

To što je za ručak iznet pečen ćuran koji se obično
samo o Božiću sprema, gostu ukaza da će od njega
biti zatražena neka velika usluga.

Pop je smislio da iskoristi svog kuma kao jednog blagorodnog čoveka da mu ovaj pomogne da povrati u selu svoj i ugled crkve. Vasa bi po planu trebalo da ode do vračare i da kaže da ga je zaposeo đavo i da je zamoli da mu pomogne da istog đavola iz njega. Kako, naravno, nikav nečastivi Vasu nije ni dotakao, ona će mu svakako nešto bajati i neke travke dati, ali to njemu naravno, neće pomoći. Pop će se pobrinuti da ceo Zvižd i Homolje saznaju kako vračara baba Vida zapravo samo vara sujeverni narod i da ona nema pojma. Gost je sve slušao otvorenih usta naprosto ne verujući u to što je čuo.Sve ispade gore nego što je mogao i da sanja.

– Ne mogu, ne znam, ma kako ću ja to – progovori Vasa uplašenim glasom, prebirajući reči po glavi da ne uvredi kuma.

– Ih, kako… Lako! Ti si pametan čovek možeš ti to svakako. Jel tako, ženo?

– Naravno da može, hoće kum da pomogne, ko će ako neće kum – reče popadija smešeći se.

– Nikad se ne zna kad će ti ko u životu zatrebati. Ako mi sad pomogneš i uz mene staneš, biću tvoj dužnik do kraja života. A možda ću i ja štogod tebi nekad zatrebati – izjavi pop svečanim glasom.

– Znam, ali nezgodno je šta će ljudi misliti u selu o meni.

– Ja ću ti kažem šta će misliti o tebi –reče pop unoseći se gostu u lice. – Videće da si junak, hrabar da si i sotonu pobedio, istina, uz moju malu pomoć.

– Pomoć? Kakvu pomoć? – upitao je Vasa drhtavi glasom.

– Vidiš, kume, tu se moraju odraditi izvesne predradnje da se tako izrazim. Kao prvo, za ovaj naš plan da bi uspeo, ne sme niko da zna sem nas troje što sedimo za ovim stolom. O ovome, kume Vaso, nikom ni reči ne pričaj, čak ni ženi.Uzgred, kako je kuma?

– Dobro, je hvala na pitanju.

– Puno je pozdravi. Kaži joj da svrati ponekad – dobaci popadija.

– Hoću, hoću.

– Dakle, gde sam ono stao – pitao se pop.

– Oko pomoći – podseti ga Vasa pun nade da će ta pomoć biti izdašna.

– Da. Najbolje bi bilo da ti jedno dva tri dana pomahnitaš skroz. Da vičeš po kući, po selu. Uopšte, da izgledaš sumanuto. A ja ću da pustim iz potiha glas po selu da je sotona u ušla u tebe.

– Evo, i ja ću šta mi teško –javi se i popadija.

– Hvala ti, kumo – reče Vasa već sluđen.

– Odeš kod vračare Vide, ona ti, naravno, ništa ne pomogne, jer đavola u tebi i nema. Onda nastupam ja. Sad za neki dan je Sveti Ilija, u porti je vašar i biće puno sveta. Svi će već znati da se u tebe uselio sam đavo. Ti ćeš da uletiš u taj narod, da kršiš i lomiš okolo, da vičeš baš onako da napraviš veliki džumbus.

– Kako?

– Kako, kako? Recimo, zamisli da te juri roj pčela i da ti bežiš od njih mlatarajući rukama. I još, pride, ispuštaj krike, vrišti,jel’.

– Kume, odi sutra do šume, pa malo vežbaj. Valjalo bi – predloži popadija

– Jes’, pravo ti kaže kuma. Išao bih ja sa tobom, ali nezgodno je, može neko da nas vidi.

Sve do kasno u noć trajao je razgovor u kome su pop i podadija načisto obrlatili nesretnog Vasu. Vraćajući se iz gostiju on je neprestano ponavljao ”Mila majko šta mi je sve ovo trebalo”. Zatim je odlučio da malo vežba. Uverivši se da je sasvim sam na drumu, krenuo je da trči. Zamišljao je da ga jure ne samo pčele, već i osice, stršljenovi, čitav roj. Njegovo vrištanje i krici odjekivali su kroz mrak.

ĐAVOLSKO SKAKUTANJE

S obzirom koliko je sveta kod vračare dolazilo, nije ona zabrljala mnogo puta. Grešila je malo, ali kvalitetno. Tek po celom kraju o tome već polako je počelo da se šuška.

Jedna do zla boga ljubomorna žena došla je da joj baba Vida ”zaključa” muža, to jest samo sa njom da može u krevetu što god da uradi, a sa drugim ženama jok. Kad su vradžbine počele da deluju, taj njen muž počeo je da skakuće. Isprva samo u mestu. Ne može sa mirom ni da sedi.  Stanje mu se sve više pogoršavalo, po vasceli dan preskače plot sa jedne na drugu stranu. A kad ga odatle sklone, on opet nađe nešto da iznova preskoči. Skače preko klupe, stolice uvek nešto iznađe. Pođe tako cela porodica da kopa kukuruz, a on tako lepo izrastao čoveku do iznad kolena, a on nesretnik, ko šta radi po ceo dan ga preskače. Motiku i ne uzme u ruku. Umori se od svog tog dživtanja i uveče se samo stropošta u krevet i zaspi. Tako da je data vradžbina samo delimično uspela. Tuđe žene da gleda nema kad, a kamoli još i svoju. Zabrinuli se ukućani, prosto ne znaju šta će sa njim. Da ne pukna bruka po selu i dok ne smisle šta im valja činiti sa njim, odvedu ga dole do potoka niže kuće. Tu je on po ceo dan skakao sa jedne na drugu obalu. Zgodno im je to bilo jer odozgo sa brda neko bi ga uvek nagledao. Kad se baš umori, on bi ili upao u vodu, pa bi ga vadili, ili bi ležao onako sav baldisan na obali. Tada bi išli po njega da ga vrate kući.

Potrajalo to neko vreme dok snajka nije najzad kroz plač priznala u čemu je stvar. Posle su reklamirali kod baba Vide ceo slučaj. Ova je morala da dođe do potoka da ponovo nešto baja ne bi li ga vratila u pređašnje u stanje. I snajka je molila Boga da joj se muž povrati nekako, makar posle naskakao i po tuđim ženama. I sama vračara se našla u čudu na šta je sve to izašlo. Krenula je da bosiljkom prethodno umočenim u omađijanu vodu prska nesretnika po glavi. Sve je to malo više potrajalo, jer baba Vida je mogla da to čini tek kad joj ovaj doskoči sa druge strane potoka gde ga je ona spremna čekala. A da je na kraju uspela da ga povrati, e, to jeste.

Kad su vradžbine počele da deluju, taj njen muž
počeo je da skakuće. Isprva samo u mestu.
Ne može sa mirom ni da sedi.  Stanje mu se
sve više pogoršavalo, po vasceli dan preskače
plot sa jedne na drugu stranu. A kad ga odatle sklone,
on opet nađe nešto da iznova preskoči

Kod takve jedne vračare koja je polako, ali sigurno gubila samopouzdanje, spremao se da ide kum Vasa. Već dva dana on čuda pravi po kući i dvorištu. Žena plače, krsti se, ne može očima da poveruje šta joj se sa mužem zbiva. Sreća, deca mu mala i kad Vasa krene sa ludorijama ona ga u stopu prate, imitiraju veselo se smeju tom novom zabavnom ocu koji sad više nije večito nešto namrgođen. Samo mu ćerka, najstarije dete u kući, devojka već za udaju, jednako plače. Tako par puta na dan kao da nastupa u cirkusu, on disciplinovano izvodi popov plan. Dao je reč, a za njega je to svetinja. Ostalo vreme leži u krevetu i misli se, ako ništa drugo, bar će se malo odmoriti od seoskih poslova. Iako je po planu bilo po selu da se prikazuje kako je đavo ušao u njega, nije to činio. A i što bi? Celo selo je dolazilo k njemu da ga gleda i da se krsti. Vasa je jedva dočekao dan da okonča ujdurmu, jer mu je bilo svega preko glave. Rekao je svojoj ženi da ga je zaposeo sam đavo i da ona mora da ga vodi kod vračare baba Vide.

Pop i popadija trljaju ruke što se njihov plan ostvaruje. Za dva dana će vašar, te pop kosi travu po porti i uređuje crkvu. A to što ne mora da vija kokoš koja je stalno bežala u baba Vidino dvorište kao na solilo, vidi kao dobar znak. I zaista, godinama unazad pilići su preko plota bežali kod omražene mu i jedine komšinice. Ne pamti da je ikad bilo obrnuto.

U rano popodne Vasina žena je zakucala na vračarina vrata. Kraj nje je stajao sav skrušen i pomalo uplašen njen muž. Svačeg se naslušala vračara u svom veku, teško da nju nešto može iznenaditi. A opet, nešto joj tu čudno. Vasa joj ne liči da ima neku muku, a ponajmanje da ga je sam Lucifer zaposeo.

– Šta ovoliko i dokle će da bleji u mene sa tim urokljivim očima? – pita se Vasa.

Dva sašušena krila slepog miša, pola metra crvenog konca, skoro kilo raznih travki, tri merice ugljevlja je potrošila vračara i ništa. Usta joj se sasušila od bajanja, ali nikavog đavola u Vasi nije videla. Za nevolju, baba Vida oseti opet neku slabost i groznicu. Premišljala se da li da kaže da se njoj ne prikazuje da je Vasu uopšte spopao đavo. A opet, misli se, šta ako greši, setivši se da u poslednje vreme ume i to. Šta će narod misliti o njoj koja je godinama bila najbolja nadaleko čuvena vračara?

Posle dužeg razmišljanja, odluči da spravi nešto za zdravlje, jer to svakako neće škoditi. U činiju saseče koren drena, doli hladnu izvorsku vodu i još neke trave. Tako zamišljena, i sve slabijeg vida sa police dohvati savim pogrešnu flašu u kojoj je takođe bilo nekih travki i koja već godinama stoji tako nedirnuta. I sama vračara više ne zna zašta i čemu bi to služilo. Odavno je htela da je baci i stalno zaboravi da to i učini. Naprosto, eto, nije joj se dalo. Vasa koji je iz činije morao da popije sve što je vračara u nju sasula, ne seća se da je ikad u životu tako nešto gorko i odvratno popio. Dok se vraćao kući, radovalo ga je što je to sa vračarom prošlo kako je prošlo. Još samo sutrašnji vašar da pregrmi i moći će da odahne.

Taj dan Vasa je bio tih, ćutljiv, nekako smiren kao nekad. Nije pravio nikakve nagle pokrete niti trčao i urlikao po dvorištu. I sve to na veliko zadovoljstvo svojih ukućana, nasuprot razočaranim seljanima koji su se od sabajle nalaktili na plot i čekaju da Vasu ”uhvati ono njegovo.”

Od ranog jutra silan svet nagrnuo u crkvenu portu.Na tezgama nema šta nema. Momci već uveliko devojkama kupuju licitarska srca. Na avgustovskom suncu sijaju šerpe i lonci, i bakrači. Muzika dopire skroz dole na početak sela. I Vasa je čuje, ali njemu nije ni do muzike, a ni do pesme. Odlučio je da obuče neko staro odelo. Kad već mora među svet da po porti trči i po zemlji se valja, bar da ne prlja novo. I još je čvrsto rešio da čim krene da se prikazuje kako ga je đavo zaposeo, kako ugleda popa Dobrivoja da odmah dotrči do njega da ga ovaj ”spase”. Nameran je da sve to ubrza i skrati i mimo dogovora ne dođe iz pravca sela već sa strane preko njiva.

Kad je stigao do tarabe crkve prvo potraži pogledom kuma. Od silnog sveta nije ga video. Sva ta gužva i galama još ga više uplaši. Dok je čučao kraj ograde onako uzbuđen, shvatio je da kum nije dugme i da treba čovek biti i pomoći, ali da eto, on to ne može, a bogami i neće.

“Neka mi je kum po sto puta i neka se naljuti, šta me briga”, misli se Vasa.

Već je ustao obradovan svojom odlukom da se ne pravi budalom pred tolikim svetom, kad odjednom poče u glavi da mu nešto buče. Kao da ga neka nevidljiva sila gura ka tarabi. Spopade ga drhtavica, oseti na licu hladan dah. Iz usta mu se ote stravičan krik, telom oseti strah kao da ga jure ne osice i obadi već strašan crni zmaj koji vatru bljuje.

Pop Dobrivoje prvo spazi neko komešanje među narodom. Mnogi su trčali u stranu začu se i vrištanje dece i žena. Kad ugleda kuma Vasu kako trči, presta da bude ljut na njega što toliko kasni. Ovaj jurnu pravo na popa.  Crn u licu, iz očiju kao da su mu sevale munje, a kad urlikne da ti se krv zaledi.

“Vidi se odmah da je vežbao”,pomisli pop zadovoljan.

To što je Vasa usput trčeći oborio tezgu sa drvenim burićima, popu Dobrivoju se zarad opšteg utiska takođe dopalo. Još malo i svima će pokazati da je i sam đavo nemoćan kad on počne sa molitvama. Kad isceli napaćenu dušu raba božijeg Vase, neće morati više da brine za svoju dalju karijeru i ugled.

Kad je Vasa sa tezge dohvatio drvenu držalicu za motiku, pop je pomislio da ovaj sad već malo preteruje. Zato je krenuo sa molitvama i da maše krstom, dajući znak kakav je bio, jelte, dogovor da je vreme da kum uspori malo. A zatim je trebalo čim čuje pojanje da smerno klekne.

Ništa od toga se nije desilo.

Vasa zlokobnog lica i dalje se, ne stajući, približavao popu Dobrivoju, mašući onom držalicom. Tada je pop shvatio da je odneo vrag šalu. Počeo je da beži koliko ga noge nose prema crkvi. Popadija je tad pala u nesvest od tog svog prizora. Uspeo je sveštenik u poslednjem momentu da zatvori vrata od crkve. Pred njima je stajao Vasa i udarao motkom svom snagom. Jedva su ga na kraju seljani savladali i to tek kad su došli žandari. Vezanog ga odveli lekaru u varoš.

EPILOG

Nikad se pouzdano neće saznati šta se zapravo dogodilo, šta je to pošlo po zlu. Da li zato što je vračara baba Vida opet pogrešila ili da je, usled višednevne nervne napetosti, Vasa sišao sa uma. A možda se i sam đavo osetio prozvanim. I sama Vida se isto to pitala. Ceo život je provela udešavajući i pomažući drugima. I sad se sve to ruši. Ceo njen život, vidi i ona, gubi smisao ako prestane da u očima drugih, a i u sopstvenim bude to što jeste. Bez poroda, muža, znala je samo da sluša tuđu patnju i zlo. Sad oseća kao da se previše toga nakupilo u njoj. I ona sam kao da se našla u mutnoj vodi koja je vuče na dno.

Zato sad u svom kućerku, dok se nad selom navlače crni oblaci pred oluju, spravlja čini. A tim činima će napraviti da svi u selu zaborave sve njene pogreške. I biće opet kao nekad.Baba Vida najveća i najbolja vračara u kraju.

Raspletene kose stajala je na raskrsnici.Sevale su munje i parale nebo obasjavajući usnulo Homolje. Žureći da sve obavi pre prvih petlova celo selo je obišla paleći snop trave i izgovarajući samo njoj znane reči.

Zatim se ispela na obližnje brdo držeći ka nebu upaljeni snop trave. Olujni vetar je raznosio dim sve dalje i dalje.

– Da zaborave, da zaborave, kao da nikad nije bilo – govorila je vračara sve dok i poslednja travka nije izgorela i pretvorila se u pepeo.

Stigavši kući upalila je petrolejku. Na zidu joj se ukaza senka majke i oca. Kad joj je cela soba stala da podrhtava, oseti kako se se našla u vrtlogu koji je naglo podiže kao da je lagana taman koliko i list sa drveta. Znala je da je opet nešto zabrljala.

RINGIŠPIL ili KAO DA NIKAD NIČEG NIJE BILO

Osvanulo je predivno sunčano jutro. Pop Dobrivoje pogleda preko plota na susednu livadu. Na njoj nema kuće vračare Vide. Samo prazna ledina. Eto, godinama od kako je dobio ovu parohiju, a tek mu jutros pade na pamet da bi mogao da proširi crkvenu portu na tu livadu. Samo plot da pomeri. Tada bi mogao i ringišpil, onaj veliki što je viđao u varoši, da se postavi.

“Što da ne”, misli se. “Neka se narod malo vrti”. Čim danas obavi venčanje kuma Vasine kćerke i Todorovog sina raspitaće se ko je vlasnik tog polja. Još pre večeri iako se podrobno raspitivao nije saznao ništa. Zalud, niko nije znao čija je livada. Ni najstariji ljudi u selu se ne sećaju da je ikad išta tu bilo.

Nikad na toj utrini ništa nije bilo posejano, a ni požnjeveno.

NAPOMENA: Ova priča prvi put je objavljena u zbirci
Čuvari zlatnog runa 3, u izdanju Centra za kulturu Kučevo

FOTO: Pixabay