OTKAZ

PIŠE: Mila MARČETA

Proverila je e-mail adresu, a zatim i nekoliko redova teksta u nastavku. Ponovo, i ponovo, ne zna koliko puta. Obično to nije radila. Obično bi pisala u jednom dahu, bacila bi letimičan pogled na napisano, prihvatila sve ispravke automatskog uređivača teksta i odmah, bez zadrške, pritisla tipku za slanje poruke.

Obično.

Ova poruka koju proverava i iščitava već satima je sve samo ne obična.

U pet jednostavnih rečenica stala je sva njena zgađenost trenutnim poslom, umor od kompanijske politikantske atmosfere, ravnodušnost prema impozantnim grafikonima koji su kreirani sa jedinim ciljem da zadive i opsene poslušnu radnu snagu.

Iskustvo je učinilo da sve vidi i da joj je sve jasno. Marifetluke i podmetanja je uočavala mnogo pre nego što je išta od toga moglo da joj naudi. Plivala je u svim muljevitim vodama korporativne svakodnevnice sa preciznošću iskusne ribe koja se ne da upecati.

To večito žongliranje joj više nije predstavljalo napor. Lakonski je odgovarala na cinične komentare i rutinski birala bitke u kojima je gotovo po pravilu pobeđivala, a one druge, neizabrane, preskakala sa indignacijom. Zloba i neiskrenost je nisu mogli iznenaditi, jer ih je sve već mnogo puta videla i peživela.

Sada je rešila da joj je svega dosta. Izabrala je da više neće ništa od toga, baš ništa. U ovom trenutku njenog života zaslužila je da može da neće. I ova profesionalno napisana hladna i bezlična poruka je rezultat njenog izbora.

Jagodicom kažiprsta pritisla je tipku “Enter” i poruka je otišla, naslovljena na generalnog direktora firme i kopirana direktorki službe ljudskih resursa.

“Glupog li naziva službe”, pomislila je sa dozom prezira. “Radnici koji zarađuju te milione dolara za vase plate i bonuse su ljudi, a ne  resursi. Idioti ste i oduvek ste mi se gadili! Ali to me više ne interesuje i vaša blaziranost me više ne dotiče .”

Pogledala je na sat. Iskusno je izabrala vreme za slanje poruke. Zamislila je direktora kako sa kafom u ruci ulazi u svoju veliku kancelariju na ćošku zgrade tamo negde u Americi, otvara laptop i vidi notifikaciju da je dobio poruku od nje.

“Što nisam muva na zidu njegove kancelarije da mu vidim izraz lica. Onaj trenutak kada njegova samozadovoljna, ničim potkrepljena samouverenost dobije šamar. Taman je mislio da me je ukrotio i da je platio povoljnu cenu za moju poslušnost. “Ona zmija u Beogradu neće praviti probleme”, obavestio je Upravni odbor. A ona, mu se izmigoljila. Mali si ti, mišu, za ovu zmiju.”

Znala je da je učinila veliku stvar, osećala je da je dobro to što je uradila, ipak nije osećala nikakvo zadovoljstvo. Prethodne godine su nataložile suviše lepljivih i sumornih osećanja da bi odmah mogla da oseti sveži dah oslobođenja.

“Doći će i to. Samo polako. Sada samo razumom poimam da sam slobodna. Potrebno je malo vremena da to i osetim i prihvatim onim nežnim, decenijama potiskivanim delom duše. Kako li izgleda sloboda? Šta radi mozak kad ne vrti brojke, planove, ciljeve, odluke? Kako se voli celim srcem? Može li se udahnuti vazduh punim plućima? A zagrliti Sunce? Ne sećam se. Prošle su decenije od kada sam se smejala iz sveg glasa, neobazirući se na zapanjene poglede čuvara socijalno prihvatljivog ponašanja. “

Dohvatila je telefon i pritisla broj jedan na brzom biranju. Muž se javio strogo i turobno, kao i obično.

“Uradila sam”, rekla je.

“Šta si uradila?”

“Dala sam otkaz.”

Lakoća kojom je to izgovorila bila je iznenađenje i za nju samu. Kao da je to najprirodnija stvar koju je učinila, kao da je rutinski napuštala poziciju koja izaziva zavist kod najvećeg broja njenih kolega, poznanika, pa čak i prijatelja.

“Kako to misliš? Čekaj, ne pričaj gluposti. Kakav otkaz? Nisi normalna. Nismo se ništa dogovorili, nisi me ništa pitala. Ne možeš tako neodgovorno da se ponašaš. Nije to samo tvoja odluka. Halo? Jel me čuješ? Kaži nešto? Halo? Ne izmotavaj se! Halo?”

Spustila je telefon na sto, ostavljajući muža zapenušalog u monologu osuđujućeg tona. Tako poznato i predvidivo. Ni jednog trenutka nije pitao “Kako se osećaš? Da li ti je teško?”. To ga nije interesovalo, njemu to nije bilo važno. A njoj on više nije bio važan.

Preklopila je službeni laptop i krajičkom oka primetila da je direktor poslao neki odgovor na njenu poruku. Počinjao je sa “This caught me by surprise, we need to talk…”. Unutrašnji osmeh je nemo odgovorio “Ne, ne treba da razgovaramo. Nikada više, ni o čemu više.”

U prolazu, idući prema izlaznim vratima, ključ službenog automobile je spustila na sto svoje asistenkinje i na njen zapanjeni pogled odgovorila opuštenim osmehom.

“Bićeš ti dobro, bićete svi dobro, biću i ja dobro.”

Izašla je na ulicu, bezizražajno pogledala metež i haos, primetila i otpustila buku i žamor i zadržala u sebi samo miris lipe.

“Da, jun je. Zaboravila sam da u junu Beograd miriše na lipe.”