PARAZIT

PIŠE: Uroš TIMIĆ

Svetlo se polako gubilo u crnilu noći i ostavljalo me samog u ulici hladnog grada koji me je gušio. Iako sam spadao u imućnije građane visokog srednjeg staleža, osećao sam se kao beskućnik. Ulični sat pokazivao je da je penaest minuta prošlo od sedam sati, a ljudi su već bili ušuškani u svojim domovima. Tako to i ide kada je kasna jesen. Tužna i tmurna. Svet se povuče u svoje domove, ostavljajući nas, osobe kojima samoća nije strana, da se borimo sa hladnoćama sopstvenih duša.

Hodao sam po vlažnom asfaltu dok mi se vetar zavlačio u razgrnuti kaput. Imao sam želju da svoj crni šešir bacim u tamu i dozvolim vetru da mi rashladi i um, ali sam ipak odlučio da će mi šešir biti potreban, ukoliko počne kiša. Put me je doveo do katedrale u centru grada. Glomazna i siva, ukapala se u ambijent, ali opet, nekako je nepravilno stčala u vis. Kao da prkosi nebesima i ne želi da ih dodirne. Nedaleko, ugledao sam čoveka koji je palio ulične fenjere. Otpozdravio me je klimanjem glave, a ja sam uzvratio dodirujući šešir. Nastavio sam ka katedrali.

Bila je otključana. Unutra nije bilo ljudi. Da me je neko upitao zašto sam ušao unutra, mogao bih samo da se okrenem i odem bez odgovora. Zašto ući na sveto mesto, u kasne sate hladne jesenje večeri? Šta odgovoriti?

Seo sam na jednu od drvenih klupa i posmatrao unutrašnjost tog mesta. Oduvek su me zastrašivala, ali na neki privlačan način. Sveto mesto. Zašto onda u meni izaziva nemir? Zašto izaziva strah? Ali opet, zašto me i na neki monstruozan način toliko privlači?

Veliki, lučni prozori sa raznim ornamentima i vitražima, mermerni stubovi i oslikani zidovi u meni su izazivali privlačno gušenje. Osećao sam se živim, ali na korak od smrti. Mesto kao da je činilo sponu između ta dva, a ja sam mislio da posedujem moć odluke hoću li nastaviti u jednom ili drugom smeru.

– Dobro veče – začuo sam hrapav glas pored sebe.

– Dobro veče – rekao sam monahu u sivoj odori.

– Šta Vas dovodi ovde, sine moj?

Htedoh da ustanem i odem, ali sam ipak ostao. Blago sam slegnuo ramenima.

– Nevolja? – upitao je.

Odmahnuo sam glavom.

– Želim samo da odmorim – rekao sam.

Monah je seo pored mene.

– Čudi me da ovde tražite mir.

Starac se promeškoljio pored mene.

– Zašto to kažete?

– Oh, pa izgleda da loša vest ipak ne putuje tako brzo. Ili Vi ne čitate dnevnu štampu.

Nisam odgovorio.

– Devojka je ubijena. Pronađena je u stražnjem dvorištu katedrale.

Informacija u meni nije izazvala nikakvu promenu raspoloženja, ali sam ipak podigao obrve u znak čuđenja.

– Zbilja?

– Da. Ima tome već nekoliko dana. Dogodilo se, pretpostavljam, kasno u toku noći jer niko od ljudi koji žive blizu nije čuo ništa. Gospodin koji ujutru gasi fenjere ju je pronašao kako leži beživotno u travi.

– Zaista? Stvarno čudno. Baš niko ništa nije čuo?

– U pitanju je mlada devojka. Bez roditelja. Odrasla je u jednom manastiru na jugu zemlje i poslata je ovde nakon što je izrazila želju da postane časna sestra. Zaista ne znam zašto je bila sama u gluvo doba noći u katedrali. Jako fina devojka.

Nastavio sam razgovor iako nisam bio previše zainteresovan:

– Kako se zna da je ubijena?

– Kako to mislite?

– Pa tako. Kako se zna da je baš ubijena? Da nije u pitanju nesrećni slučaj ili možda nešto sasvim drugo…

– Oh, gospodine. Ne volim da govorim o tome, sloši mi se. Devojka je pronađena sa prerezanim vratom. Nož ili čime god da je zločin počinjen nikada nije pronađen. Složićete se da devojka nije mogla sama da ga skloni nakon samoubistva, ako ste na to aludirali? A i ne vidim kako je mogla nesrećnim slučajem da završi za prerezanim vratom… Oh, Bože, kad se samo setim.

– Znači tako je ubijena – rekoh.

– Da.

– Da li bilo mnogo krvi?

Starac me je pogledao sa isčuđavanjem.

– Izvinite?

– Pitam, da li je bilo previše krvi?

– Oh, dete moje, zaista nisam obraćao pađnju na to, a i smatram da je to krajnje nevažno. Mislim, ne razumem Vaše pitanje, da budem sasvim iskren. Kasno je, povući ću se u svoje odaje. Na smenu noćimo u katedrali, znate…

– Te večeri nije niko noćio ovde?

– Ne, od tada smo i odlučili da je najbolje da neko ipak ostane…

– Ali – prekinuo sam ga – zašto ste to odlučili? Šta ćete ako se ubica vrati?

Starac me je začuđeno pogledao:

– Zašto bi se ubica vratio?

– Ubica se uvek vrati na mesto zločina – rekao sam – Uostalom, ako sumnjate da će se vratiti, zašto ste se uopšte odlučili da „stražarite“?

– Sine moj, ovo je ipak sveto mesto. Ne možemo da dozvolimo da ponovo bude oskrnavljeno.

Nasmejao sam se.

– Kako mislite to da sprečite?

– Oprostite?

Skrenuo sam pogled:

– Nema veze. Ne znam ni sam zašto sam postavio to pitanje.

Osetio sam da me starac i dalje posmatra.

– Laku noć, sine moj.

– Još uvek je rano.

Starac je otišao. Njegovi teški koraci odzvanjali su mračnim hodnikom. Ustao sam i pošao u istom pravcu. Ali sam se uputio ka stražnjem izlazu, onom koji je vodio u dvorište gde je devojka, naizgled, pronađena. Hodnici katedrale pevali su svoju pesmu. Melodični zvuk promaje i škripanja prozora i nameštaja. Hladnoća koja je bila istovremeno neizdrživa i prijatna. Obrisao sam znoj sa čela i nastavio da koračam. Osetio sam jezu dok sam se primicao vratima.

Sablasne senke koje su pravile grane sa drveća ocrtavale su se po staklu i svemu dodavale mističan ton. Uhvatio sam se za bravu i zastao. Pogledao sam kroz staklo. Dvorište je bilo tiho i beživotno. Gurnuo sam vrata i još ledeniji vazduh uzvratio mi je tako što me je gotovo gurnuo nazad u hodnik. Uspeo sam da mu se suprotstavim i iskoračio u dvorište.

Svaki pedalj tog mesta za mene je označavao smrt. Siva trava, bledi odsjaj meseca, fenjeri koji su bacali senke po kamenim klupama i mermerna statua na sredini. Znao sam gde je ležala. Tamo, sa leve strane centralne klupe. Ruku nepravilno povijenih i glave zabačene unazad. Sečivo se duboko urezalo u vrat.

Prišao sam tom mestu. Kleknuo. Dodirnuo travu. Još je ležala tu. Mogao sam da osetim miris krvi. Dok sam pokušavao da prigušim jecaje shvatio sam da nisam sam. Okrenuo sam se. Očekivao sam da ugledam nju, no ipak, tamo je stajala stara monahinja. Preplavio me je nepoznati osećaj straha. Starica je bila u crnom, pogleda prikovanog za tlo. Iako nisam mogao sasvim lepo da joj vidim lice, znao sam da nešto nije u redu. Ono malo što sam video, bilo je belje nego što bi trebalo, a ruke su poprimile sivilo prostora koji nas je okruživao. Nisam smeo da se pomerim. Nisam smeo da ispustim zvuk. Strepio sam od trenutka kada će podići glavu i spaziti me. Stajali smo tako neko vreme, a onda sam ipak odlučio da se uspravim.

Gotovo iste sekunde, monahinja me je pogledala. Ipak je to bila ona. Iako je njenu mladu kožu zamenilo potpuno belo, sparušeno lice; iako su njene lepe plave oči zamenile dve sablasne, crne zenice; iako je njen lepi osmeh zamenio zastrašujući, izopačeni grč u licu; znao sam da je ona. Po crnoj posekotini na vratu iz koje je lila gusta tečnost koja se utapala u njenu monašku odoru. Postala je monahinja, ispunio joj se san. A ja, ja sam tog trenutka nestao.

 

Probudio sam se dok je još uvek bio mrak. Glava me je užasno bolela i trebalo mi je nekoliko trenutaka dok nisam uspeo da se podignem u uspravan položaj. Ležao sam na ledenom betonu. Pogledao sam oko sebe i shvatio da sam još uvek u katedrali. Nedaleko od mene, ležao je monah s kojim sam ranije, te iste večeri razgovarao. Licem okrenut ka tavanici, očiju izbezumljenih, glava mu je gotovo bila potpuno odvojena od ostatka tela. Samo je nekoliko žila pokazivalo da je to, nekada, bilo jedno telo. Ostao sam smiren, stresao prašinu sa sebe, proverio da li imam krvi po kaputu i uputio se ka izlazu. Prednjem.

***

Čitao sam dnevne novine svakog dana. „Monah pronađen obezglavljen u prostorijama katedrale; ubica još uvek na slobodi“.

Sedeo sam u svojoj kući. Sveće su gorele mada je napolju još uvek bilo svetla. Tačnije, pretpostavljao sam da ga je bilo, s obzirom da ceo dan nisam izlazio vani. Osim kada sam pokupio novine koje su stajale pred pragom. Navukao sam debele zavese preko prozora i sprečavao novi dan da uđe u moj dom. Ako zadržim „juče“ u domu, onda se „danas“ nije ni dogodilo. Parče papira na kojem je to „danas“ ništa ne znači. Ionako završi spaljeno u kaminu.

Želeo sam da budem siguran da je mrak kada izađem na ulicu. Obukao sam kaput koji se osećao na kamen i hladnoću i nakon višečasovnog zurenja u kamin, uputio se ka mračnoj, poznatoj ulici. Katedrala me je čekala. Očekivao sam da će biti ljudi. Policije makar. Ali neka viša sila je delovala na to sablasno mesto i činila da se svaki razuman čovek drži podalje istog, makar u tim, kasnim večernjim satima.

Nisam ni pokušavao da uđem na prednji ulaz. Potražio sam onaj „tajni prolaz“ među živom ogradom koji mi je ona, jedared, pokazala. Ušunjao sam se kroz zelenilo sive boje i ponovo se našao na mestu prvog zločina.

Već me je čekala. Sedela je na klupi pored koje je bilo pronađeno njeno telo. Bila je onakva kakvom je pamtim. Odevena skromno, sa nežnim osmehom na licu. Prišao sam joj, a ona se tek nešto šire nasmešila.

– Nisam te ja ubio – rekao sam joj i kleknuo pred nju. Spustio sam glavu u njeno krilo, a ona me je pomilovala po kosi.

– Znam.

– Da li mi opraštaš? – upitao sam.

– Nemam šta da ti oprostim, mili moj – rekla je.

Seo sam pored nje i uzeo njene ruke u svoje. Bile su hladne, ali poput prijatne jesenje večeri.

– Šta da radim, mila moja?

– Bori se s njim. Nemoj da mu dozvoliš da te pobedi. Pokaži mu da si jači od njega.

– A šta ako nisam jači od njega?

– Onda će još nedužnih ljudi morati da umre.

A onda se promenila. I to više nije bila ona, nego stara, sparušena monahinja. I to više nisam ni bio ja. Ali sada mi je dozvolio da ostanem svesan. Dozvolio mi je da gledam. I ugledao sam.

Čovek srednjih godina ušao je u dvorište. Bio je u pitanju policajac. Obratio mi se tiho, ali sa vidnim oprezom u glasu. Primetio sam da je monahinja iščezla. Osetio sam da dajem čoveku odgovor na pitanje, a zatim se smešim. Policajac mi se primakao i nastavio nešto da govori. Vodio sam razgovor sa njim iako reči nisu bile moje. pokazao mi je rukom ka izlazu iz dvorišta. Nasmešio sam se.

Ne shvatavši kako, nož se našao u mojoj ruci. Brzim potezom te iste ruke, njegova sjajna oštrica našla je put do vrata osobe koja je stajala ispred mene. Imao sam jaku želju da vrisnem, da pobegnem, da proklinjem i vičem. Ali reči nisu izlazile iz mene. Podmukao, ostavio me je da gledam, ali sasvim nemoćan. „Skote, izlazi iz ovog tela u koje si se uvukao kao parazit! Nađi drugu žrtvu!“

Telo policajca je palo uz tup udarac pred moje noge. Osetio sam kako se moja ruka podiže i briše kapljice krvi sa lica. Znao sam da su moje usne iskrivljene u neki ludački osmeh, a ipak, negde iza očiju, nalazila se džinovska suza koja je čekala da bude isplakana.

Monahinja se pojavila. Njeno belo lice bilo je ponovo spušteno. U rukama je držala brojanicu i delovalo je kao da se moli. Jecala je. A onda je on nestao, a moje telo je palo pored tela mrtvog policajca.

***

– Volim te previše!

– Ne voliš me više nego ja tebe!

– Siguran sam da te volim više!

Njene nežne oči, ipak, činile su me nesigurnim. Nešto tako čisto ostavljalo bi svakog smrtnika razoružanim. Posedovala me je.

– Ne moraš da bežiš odavde, možemo da odemo i hodajući – našalio sam se.

– Ni ne planiram da bežim. Jednostavno se neću zamonašiti.

– Žao mi je što sam ti pokvario planove.

– Kvari ih koliko god želiš – rekla je i spustila svoje usne na moje.

Stajali smo nedaleko od katedrale, u gluvo doba noći, samo nas svoje u našem parku. Nas dvoje i tišina mraka.

– Hajde da idemo sada. Odmah. Nemoj se ni vraćati!

– Ne ide to tako, dragi moj.

– Kako ide?

– Znaš i sam.

– Ne znam.

– Njegova sam.

– Sad si moja.

– I hvala Bogu na tome.

– On te ne može imati, kada sam ja tu – rekao sam.

– Ali me ni ti ne možeš imati kad je on tu.

– On koristi mene. On je parazit.

Nasmejala se. Nisam sasvim siguran koja je vrsta osmeha u pitanju.

– Možda – rekla je.

– Možda?

– Moramo pričati na tu temu.

A onda sam posmatrao svoju ruku kako leti ka njenom licu. Posmatrao sam kako se zaustavlja na njenom obrazu i pušta joj krv iz usana. Došao je, ali me je ostavio da gledam. Čuo sam kako ona vrišti i moli.

Nož sam uzvukao iz zadnjeg dela pantalona. Mora da ga je, kurvin sin, stavio tu pre nego što sam izašao iz kuće. Mora da je kontrolisao moje misli sve vreme čim nisam primetio hladnu oštricu do sada. Njen preneražen pogled urezao se moje srce kao ista ta oštrica. Pogled očaja, besmisla i straha. Nestajanje nade. Primetio sam da je mrak postao gušći. Kao da je radio za njega.

Uhvatio je za kosu i podigao na gore. Sklopila je dlanove u znak molitve. Moje usne su se iskezile. Pljunuo ju je. Zaplakala je i zacvilela. Nisam stigao propisno ni da ga opsujem što ju je pljunuo, a oštrica joj je već preprezala grlo. Krv je sasvim lagano potekla i tek me nešto blago isprskala po obrazu. Slivala joj se niz vrat. Nije je pustio da padne, pridržao ju je.

Otkinuo je najniži deo njene haljine i njime joj zavezao vrat, tako da je krv sada natapala tu tkaninu, a nije se slivala. Podigao je rukama kao da je malo dete i uputio se ka katedrali. Nije je predugo nosio. Naš tajni prolaz bio je blizu. Mogli smo oboje da se provučemo. Spustio ju je na pod, a zatim vukao do centralne klupe. Tu je zastao i pogledao je. Mrtva. Beživotna. Staklastih očiju uperenih u mrak.

Kleknuo je. Kleknuo sam. Spustio je ruku na njen obraz. Topla je još, ali jedva. Osetio sam da mi glava ide ka njenoj. „Nemoj to da radiš, kurvin sine!“ Nije me poslušao. Poljubio ju je. Ljubio je dugo. Ruke su mu bile na njenom telu. Bio je grub. „Svinjo! Skote! Bolje ubi i mene odmah sada, nego što radiš ovo!“

Moja ruka je našla put do njenih grudi. Rastrgao je haljinu sa nje. Ležala je mrtva i gola sa povezom preko vrata. Kad se izuzmu staklaste oči i dalje je bila prelepa. Kosa joj je u svim pravcima padala po travi, a on je čupao za vlasi. „Umri. Umri zajedno sa mnom, pa da ti zagorčam život posle smrti!“

Otkopčao je pantalone. „Ne, nisi čak ni ti toliko okrutan. Ne smeš to da radiš!“ Ali bio je. Okrutan. Okrutniji nego što sam mislio.

Nemoj da si nezahvalan, dajem ti je. Imaš je sada. Sada je tvoja. Naša. Sada više nije monahinja. Sada je kurva. Izvoli. Služi se.

Poslužio sam se. Poslužili smo se. Skrnavio sam je dok nije svanulo. Ostavio me je sve vreme svesnog. Čak se ni ne sećam kad je izašao iz mene. Još uvek sam ležao na njoj kada sam shvatio da sam sam. Ustao sam i zaplakao. Plakao sam tako jako da sam mislio da je to jedina stvar koju ću raditi ostatak života. Mrtva i oskrnavljena, ležala je preda mnom. Navukao sam pantalone i izašao kroz tajni prolaz.

 

Kad sam se probudio već sam bio u ćeliji. Smrdljivoj i vlažnoj. Sam. Setio sam se prethodne večeri. Treća osoba koju sam ubio. Koju je ubio. Nisam imao snage da plačem.

– Dobar dan – začuo sam šupalj glas.

Stariji policajac, namršten, sa papirom u rukama, gledao me je.

– Sve je, dragi gospodine, samo nije dobar dan.

– Slažem se sa Vama – rekao je – zaista impresivno. Sedam osoba ste ubili. Izvukli ste se prethodnih šest ubistava. I sa ovim biste se izvukli da se niste onesvestili pored tela.

„Sedam?!“

– Izvinite, kako to mislite sedam?

– Pa, ne znam. Možda želite da priznate još neko ubistvo pride? Za sedam znamo. Svi su ubijeni istim sečivom.

„Sedam?! Kako? Kada?“

– Izvinite, ali ja se ne sećam da sam počinio sedam zločina. – „Samo tri“, pomislih.

– Možete pokušavati da se izvučete na ludilo, na kraju krajeva, ne sumnjam da jeste ludi, ali, godpodine, čeka Vas dug život u ćeliji. Prilično dug.

– Ne izvlačim se – rekoh – samo se ne sećam.

– Kako god. Ovakvi zločini ostaju urezani. Ne postoji nijedna stvar na svetu koja Vas može spasiti sada.

Želeo sam da kažem još nešto. Da to nisam bio ja. Da je on parazit. Da je on sve to uradio. Ali nisam imao reči, a policajac je već odlazio od mene.

Neće te čuti, šta god da kažeš.

„Skote! Kako se usuđuješ da mi se obraćaš?“

Kako se usuđujem? Ja imam pravo da radim šta želim.

„Nemaš! Želim da se skloniš iz mog tela!“

Ja nisam u tvom telu, dragi moj.

„Jesi. Odlazi!“

Ne. Nisam. Zar se ne sećaš?

Čega bi trebalo da se sećam?“

Ti se stvarno ne sećaš? Ti misliš da je ovo tvoje telo tvoje?

„Ovo jeste moje telo?

Zaista? Reci mi onda, kada sam se to ja uselio u njega? Reci mi da li se toga sećaš?

Nisam se sećao.

„To je nevažno!“

A šta jeste važno?

„Važno je da sada odeš!“

Ali to bi bilo krajnje nezahvalno sa moje strane. Nakon svih ubistava misliš da bi JA trebalo da odem? Čak i da hoću, ne mogu.

„A šta te sprečava?“

Domaćin nikada ne napušta svoje telo!

„Ja sam domaćin svog tela!“

Ti si bio domaćin svog tela, dragi moj. Sada si parazit. Bio si domaćin prvog tela koje sam ja ubio. Prvog i jedinog koje sam želeo da ubijem. Sve posle toga sam radio samo da bih te isterao iz sebe!

„O čemu govoriš?“

Ali znao sam tačno o čemu je govorio. Naviralo mi je. Setio sam se.

Znaš i sam, parazitu! Ubio sam te kao vašku. Mrzeo sam te. Ali paraziti ne odlaze niakad. Ne znam kako si našao načina da se useliš u mene, pa još i da vladaš mnome. Sve što sam mogao da uradim da te se otarasim, uradio sam. Sada smo zarobljeni i bićemo zauvek! Uništio si moju ljubav sa njom. Bila je moja. Moja verenica. Moja ljubav. A onda si došao ti. Odmah je znala da to nisam ja. Znala je. Ali se nije opirala. Eno ti je sada, tvoja kurva. Sparušena i bela, šeta po katedrali. Izvoli, ljubi je.

„Ne želim ništa tvoje.“

Onda se seli iz mog tela!

„Mogao bih to da uradim!“

Zaista sam mogao.

„Ubio si me. Ja sam te zaposeo. Ne sećam se tri ubistva nakon mog. Sećam se samo tri poslednja ubistva, uključujući nju. Ali ne vidim razlog zašto bih ostajao u tebi.“

Znao si ti sve. Znao si da pripada meni. Namerno si želeo da mi je otmeš. Znala je i ona da je moja. Ali neka vam, idite dođavola oboje.

„Ne mogu to da uradim.“

Molim?

„Da idem dođavola. Ne mogu. Ne primaju me tamo.“

Kako god. Ako si svetac idi gde želiš. Samo odlazi od mene.

„Oh, smešni moj čoveče. Naravno da nisam svetac. Ali odlazim, evo upravo sada!“

Policajac sa kojim sam neposredno pre razgovora sa mojim „domaćinom“ diskutovao o ubistvima prišao je ćeliji. Pucao je bez reči. Domaćin je ubijen. A parazit se nastanio u novog. Tu ću i ostati. Makar još neko vreme. Dok je ne pronađem. Znam da će i ona naći svog domaćina.