PARFIMERISTA

PIŠE: Mila MARČETA

U mojoj porodici niko nije posebno obdaren čulom mirisa.

Moja majka je odsustvo bilo kakvog mirisa poistovećivala sa čistoćom, pa je bila vrlo ponosna na bezmirisnost našeg doma. Otac joj je vikendom kupovao cveće, ali samo bele kale jer ne mirišu. Miris kuvanog jela je morao biti proteran kroz otvorene prozore u najkraćem mogućem roku, pre nego što se uvuče u zavese ili mebl štof nameštaja u trpezariji i dnevnoj sobi.

Ja sam rođen drugačiji: slabovid, u mrljavom sivilu spoljašnjeg sveta, sa sposobnošću da osetim mirise tog istog sveta. Rano sam otkrio da sve oko mene i u meni ima miris i da se mirisi značajno razlikuju među sobom.

U junu, Njegoševu ulicu u kojoj stanujem, nikad nisam opisivao kroz zelene drvorede i žamor iz bašta restorana, već kao miris 37 stabala lipe, četiri kisela drveta, 118 saksija petunija i precizno izmerenom mešavinom ženskih parfema i muških losiona za posle brijanja.

Na pitanje „Šta ima novo u komšiluku?“, odgovarao sam oduvek, pa i danas, detaljnim izveštajem:

„U broju 18, na trećem spratu, kuva se goveđa supa. U broju 38, čak tri sprata mirišu na ljubav. Ljubavi na drugom i osmom spratu su iskrene i lagane kao vazduh koji struji kroz otvorene prozore sa svežim mirisom dolazeće sreće. Ljubav na trećem spratu nosi breme prošlosti, suviše miriše na sasušene suze da bi opstala. U zgradi pored Prirodnjačkog muzeja, u prizemlju, majka miriše na čekanje ćerke koja neće doći. Stomatološka ordinacija u broju 48 miriše na zrnasti gradivni materijal, jer su proširili delatnost i sada koriste zubarski cement za krpljenje srca, pa im je čekaonica puna ljudi koji mirišu na izneverena očekivanja.“

Predodređen sam da živim sa mirisima, jer je čak i anatomija i fiziologija moga tela prilagođena tom retkom talentu. Imam tri nozdrve, pri čemu treća nozdrva oseća samo mirise emocija.

Ja sam rođen drugačiji:
slabovid, u mrljavom sivilu spoljašnjeg sveta,
sa sposobnošću da osetim mirise tog istog sveta.
Rano sam otkrio da sve oko mene i u meni
ima miris i da se mirisi značajno razlikuju među sobom.

Godinama usavršavam veštinu prepoznavanja emocija i njihovom pretvaranju u mirise koje mogu osetiti i drugi ljudi. Naučio sam da prepoznajem ne samo o kojoj emociji se radi, već i da joj odredim nivo iskrenosti, kao i trajnost. Nema dve iste emocije, čak i kad se isto zovu.

Tako, na primer, Anina sreća je laka i lepa, jer je Ana oduvek verovala da je sreća njeno prirodno stanje i nikada se nije posebno trudila da bude srećna. Sreća joj je, kako je verovala, pripadala i bila je njeno rođenjem stečeno pravo. Nije Ana imala nikakve posebne razloge da bude srećna, njene životne okolnosti su bile sasvim obične, ni lepe ni ružne, potpuno bezmirisne. Ana je, samo, živela sa ubeđenjem da za sreću ne treba razlog. Budila se srećna, kože i kose koje mirišu na frezije i laganu radost ranog proleća.

Ivanina sreća je, pak,  mirisala na jasmin i bila teška. Ivana je ceo svoj život posvetila traganju za srećom. Od oca joj je ostala rečenica „Nema džaba ručka“ i Ivana je od malena verovala da se sve u životu mora zaraditi i zaslužiti. Pa tako i sreća. I ona je, pokorno i poslušno, ceo život naporno radila da zasluži sreću. Mučno je bilo Ivanino osvajanje sreće. Stalno je dobijala mrvice, a ona je verovala da je nedostatak celovite sreće znak njenog nedovoljnog zalaganja. Radila je sve više, ogoljenim rukama grabila sve što je makar i u naznakama ličilo na sreću i ostajala večito gladna. Godine su joj donele ono što su drugi zvali „mudrost“ da zagrli sve male radosti i pomirljivom ravnodušnošću ih zalepi u jednu guku koju je onda zvala srećom. Tu težinu je u neku drugu dimenziju mogao odneti samo teški i topli miris orijentalnog jasmina sa bazom u mirisu mirte i hladnog čelika koji ispušta svoj miris tek kad ga brusilica rastoči u milion svetlećih iskri.

Moja laboratorija i radnja u Alekse Nenadovića vrlo brzo po otvaranju je postala okupljalište kako onih razbijenih duša koje su tražile miris nekih prošlih izgubljenih sreća, tako i egzaltiranih bića uzvišene svesnosti koja su znala da je trenutak njihove blistave sreće prolazan, pa su tražila od mene da baš takvu sreću, na svom vrhuncu, zarobim u bočicu mirisa.

 

Bio je kraj jeseni, početak zime. Ono vreme kad miris po nekog zaostalog zelenog lista preseca monotonost teškog zlatnog mirisa opalog lišća, davno završenog leta i izneverenih očekivanja. Pritisnut vidljivim dimom od sagorelog ogreva koji su kao tuberanski šlajm ispljunuli okolni odžaci, jesenji miris je pokušavao da preživi još neki dan valjajući se po asfaltu mokrom od kiše.

Gotovo sam se ugušio kad je ta muljevita kakofonija nahrupila u radnju kroz širom otvorena vrata. U kontra svetlu razaznao sam žensku siluetu koja je pretenciozno ušla u prostor moje mirisne osetljivosti. Samo jedan trenutak je trajao žestoki dvoboj uličnog mirisa sa njenim mirisom.

Baš kako sam i očekivao, njen miris je pobedio i nametnuo se.

Taj „njen“ miris nametnute snage graničio se sa surovom bahatošću. Svako bi bio odgurnut i odbijen jačinom mirisa skorene patnje koji se širio oko nje i obavijao ivice stola, kase, ormana sa flašicama, obrise moga tela i agresivno zaposedao sve tri moje nozdrve. Svako, osim mene. Ja sam bio omađijan. Nervirala me je sopstvena nemoć da definišem miris tog ženskog obrisa.

Odavno sam naučio da reči nema dovoljno i da ne postoji jezik dovoljno bogatog vokabulara da opiše ono što moje čulo može osetiti. Prvi put u životu, moje čulo je bilo bespomoćno. Ja sam bio bespomoćan. I to me je u isto vreme užasavalo i privlačilo. Stajao sam pred njom, ruku opuštenih niz telo, povijenih leđa. Slomljen i ništavno mali.

„Dobar dan, Marko“, progovorila je. Glas joj je mirisao na vekove.

„Dobar dan. Kako ….“, izvilo se neko neartikulisano šištanje iz mog grla.

„Kako znam da se zoveš Marko? Naravno da znam. Saznala sam u trenutku kada sam shvatila da mi je za moj posao potreban partner. Tako da sam došla kod tebe sa poslovnim predlogom.“

„Ja pravim parfeme, po narudžbini, unikatne. Nije to neki posao. Mislim da ste nešto pogrešili“, nastavio sam da mumlam, razapet između želje da grozna žena ode i da čudna žena ostane.

„Znam, sve to znam. I baš takav mi trebaš. Ti. Mislim, tvoj zanat. Samo za partnerstvo“, nisam mogao da ne primetim da se pojavila pukotina na oklopu njenog bezosećajnog mirisa kroz koji je procureo miris zbunjenosti i nežnosti.

Zmijski jezik njene ženske mekoće palacao je sve dok nije pronašao rascepljeni jezik moje zakopčane muške žudnje. Negde pri plafonu, njihov očajnički poljubac je prosuo miris sirijskog sleza po našim glavama. Taj najljubavniji miris koji svet poznaje je bio neprimeren prostoru moje radnje, neprimeren nama dvoma dok smo zbunjeni stajali pod slapom mirisnih kapljica i nevešto pokušavali da ih otresemo sa sebe.

Svako bi bio odgurnut i odbijen jačinom mirisa
skorene patnje koji se širio oko nje i obavijao ivice stola,
kase, ormana sa flašicama, obrise moga tela i
agresivno zaposedao sve tri moje nozdrve.
Svako, osim mene.

„Ko ste vi? Šta hoćete od mene?“ napokon sam uspeo da progovorim.

„Ja sam Milena. Ja sam čekalica i negovateljica“, odgovorila je pribranim glasom.

„Šta je to čekalica? To je neko zanimanje?“

„Da. Ja čekam nedočekane ljubavi. Vidiš i sam, Marko, nova vremena su došla. Ljudi više nemaju strpljenja ni za šta. Sve hoće instant, brzo, sad i odmah. I, onda, projure pored ljubavi i ljubavnika nesačekajući da ih ljubav oplemeni. Primete zrak iskrenosti, toplota nežnosti ih pomiluje i iznenadna ljudskost ih za trenutak zaustavi. Ali samo za trenutak. Onda ih brzina povuče, naučena grubost ih išamara i dozove „pameti“. I ljudi odjure dalje, brzinom koju ljubav ne može da prati. Za ljubav treba vremena. Ništa vredno ne nastaje na brzinu. Udar strasti i nalet vreline koji iz bedara dojuri u obraze nije ljubav, nije ono što vredi, a ljudi tako lako površni zanos proglase ljubavlju. A kad zanos prođe brzo kao što je i došao i razočaranje zagrebe kožu, ljudi zalepe flaster na krastu, otpljunu besno i produže dalje ubeđeni kako ljubav ne postoji, kako je prolazna, lažna, uzaludna glupost i, kao takva, nepotrebna“, prvi put joj je glas zadrhtao i dah joj je ponovo zamirisao na preživljenu tugu.

„A meni žao tih nedočekanih ljubavi, uludo bačenih nada, ustreptalih očekivanja, poljubaca koji su završili pregaženi umesto na usnama koje su ih sanjale. Ružno je baciti tek oštenjene kučiće, ružno je ne zalivati proklijalo seme, ružno je pobeći i ne sačekati da se plamičak naklonosti razgori u ljubav. Grehota je to, Marko, grehota. Zato ja za druge ljude čekam da se njihove nedočekane ljubavi dogode. Onda kad im je vreme, jer sve se, uvek, dešava kada mu je vreme. Ja sam negovateljica ljubavnih izdanaka. I kad ljubav ojača, ja je vratim onome ko je seme ljubavi posadio, ali nije imao strpljenja da je sačeka.“

„Ne razumem, ali osećam šta mi govorite. To je ludost, budalaština, vi niste baš sasvim normalna žena, moram da vam kažem. Ali, nekako čudno, zastrašujuće, ja osećam miris, opori miris nedočekanih ljubavi. Prvi sloj je lagani miris privlačnosti, prati ga miris zbunjenosti kada neka nepoznata emocija stigne do srca, pa se zatim strast sudari sa zidom oholosti i rasprši u milion kapljica i zaokruži u miris tuge. Onaj teški, muljavi miris koji se zalepi za plućnu maramicu i ne dozvoli ti nikad više da udahneš punim plućima“, nastavio sam da pričam, nesvestan ženinog prisustva, svestan samo svoje nedoživljenosti.

„To, Marko, baš to!“ uzviknula je. „Znala sam da ćeš osetiti kakav miris moraš da mi napraviš. Moje strpljienje je bezgranično. Ipak, neke ljubavi se nikada ne dogode. Nekim ljubavima nikada ne dođe vreme. A mogle su biti divne te ljubavi. Lepe, lake, iskrene, pune smeha, radosti i milosti. Ali, nije im se dalo. Nekim ljubavima je presudio život, nekima ljudska glupost, nekima surovost, pa tako nedočekane prođu neprimećene i vrlo brzo budu zaboravljene“, okrenula se ka meni, svojim obgrlila obe moje šake i sa grozničavom strašću nastavila. „Taj miris hoću da mi napraviš. Miris nedočekanih ljubavi. Razumeš, Marko, razumeš kako će to biti divno. Ostaće u bočici zatvorena svaka majušna iskra nežnosti kojoj nisu dozvolili da postane ljubav. Ni jedna nežnost ne sme biti zaboravljena. Ovom grubom svetu treba ljudskosti, makar i u bočicama.“

Nisam stigao ništa da kažem, ona je već bila na vratima, spremna da izađe iz radnje i da me ostavi zbunjenog, zarobljenog u nemogućem zadatku.

„Čekajte, kažite mi bar odakle da počnem“, zavapio sam.

„Došla sam kod tebe sa idejom da prvi miris koji napraviš bude miris tvoje nedočekane ljubavi, jer sam znala da ona u tebi tinja i taj izdanak sam brižljivo negovala, godinama, mnogo pre nego što sam te upoznala. A sada, eto…“

„Sada više ne znam kako miriše nedočekana ljubav“, nastavio sam njenu rečenicu.

Njen smeh je zazvečao prostorom i prelio se na ulicu, uskomešavši miris jesenje truleži. Poljubac je zamirisao svežinom prvih pahulja koje su lelujale sa neba.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *