PAX AMERICANA NA BUVLJAKU

PIŠE: Danijel ĆOROVIĆ 

Sunce je bilo ništa više sem beličaste mrlje umackane u sivilu smese magle i smoga koja se spustila nad Irijem tog jutra. Tu i tamo seckala ju je samo po koja ljudska anomalija; kombiji i automobili jurili su niz Oliver roud, skoro kao mobilisani da se stušte niz glavnu ulicu – Pič strit.

Ali, Dži i ja smo bili izolovani od ciklusa svakodnevice većine Amerikanaca, makar u perspektivi. Ja, međunarodni student, dok je on bio zaposlen u domu za strane studente, sa veoma mutnom istorijom sa obrazovnim sistemom. Naš dom izgledao je kao oaza pored puta, izolovana od dan-za-danom modusom operandi većine Amerikanaca. Stajući ispred njegovog razdraganog Forda, izgledalo je kao da se psihološki spremamo za krstaški rat u svetu koji je bio uronjen sivu smesu.

– I dalje spavaš, Deni-boj? – izustio je Dži dok je ulazio u Ford.

Odmahnuo sam glavom, prateći ga, i dalje velikim delom pažnje fokusiran na masu smoga i magle ispred sebe. Iz provirivao je samo krst koji je stajao na vrhu Prve Irijske Hrišćanske Akademije, pogled koji je uglavnom bio ispresecan belom hrišćanskom zastavom. Sada je izgledao preteći, usamljen, kao statua nad kapijom koja daje znak došljacima da se okrenu.

– Dti pokažem pravu Ameriku! – uzviknuo je Dži, i Ford je odjezdio niz Oliver Roud.

Naš cilj bio je buvljak, ili ”flea market,” gde je Dži imao dogovorenu prodaju nekoliko kutija starih knjiga iz pedesetih i šezdesetih sa jednom porodicom.

– Tamo isto imam i drugaricu, Lejk. Ona isto može da ti dobavi perspektivu na kilo.

– Lejk kao lejk Iri?

– Ona nije toliko pametna da napravi tu konekciju.

Većinu puta proveo sam zagnjuren u svoj ”Ligal ped,” žutu vertikalnu svesku gde sam imao beleške iz memoara Roberta Stouna iz šezdesetih, koji su trebali da budu moj uvod u vezi toga šta vidim kao srž Amerike. Tu se nalazila i moja motivacija da pođem na izlet – istraživačka prezentacija za predmet Svetske Kulture na temu ”Gde je prava Amerika?” Cela stvar trebalo bi onda da prođe preko nestalih poput Koni Konvers i Barbare Folet čiji primeri bi trebali da približe elemenat udaljenosti i distance u Američkom identitetu i da to pretoče u jedan istorijski model. Prethodne večeri, Dži je prešao preko mojih beleški tokom časa za učenje i uskliknuo da mi je potrebno praktično iskustvo.

Flea Market se nalazio na praznini, izgledajući kao oaza sačinjena od reflektora i farova pikapova ispred kojih su prodavci postavili svoje štandove. Ispred marketa nalazilo se mesto za parking, gde se već nalazilo nekoliko pridošlica. Čim smo sleteli, ja i Dži smo se stuštili ka štandovima.

Dok smo prilazili lokaciji, Dži je ponišanio na štand za registraciju prodavaca. Pored njega je stajala devojka – To je ona. Lejk.

Većinu puta proveo sam zagnjuren
u svoj ”Ligal ped,” žutu vertikalnu svesku
gde sam imao beleške iz memoara Roberta Stouna
iz šezdesetih, koji su trebali da budu
moj uvod u vezi toga šta vidim kao srž Amerike

Lejk je nosila samo preveliku polo majicu Mersihrsta i krive naočari koje su sekle njeno desno oko upola. Bila je čak i bosa, stopala uronjena u blato. Njeno lice izgledalo je kao da je u suspendovanoj animaciji; usne zarobljene u beskrajnim dubokim uzdahom, i oči zakovane za kapke, kao da pokušavaju da kolutaju na budalaštinu koju je neko rekao satima pred tim.

– Ćao, hteli bi smo da se registrujemo – izustio je Dži, prišavši joj, sa ciničkim smeškom na usnama. Na to Lejk nije odgovorila (oči su bile i dalje uperene ka gore) – Registracija? – Dži nije bio osoba koja bi mogla da dozvoli sebi da kaže ”Gospođice, hteli bi smo da se registrujemo.”

– Hoćemo da se RegistRujemo – na kraju sam pljunuo sa vidljivim akcentom. Istog trena, Lejk je bacila svoje telo k nama, jednom zaustavljena od strane kioska,

– HA?! – uzviknula je, ostavivši usta otvorena.

– Hteli bi smo da se RegistRujemo.

– Ja sam jebena zavisnica od heroina! – urliknula je – I jebeno mrzim tvoje jebeno R!

Dži me je na kraju odvukao od nje, ali ja sam i dalje svakih nekoliko koraka pogledao u Lejk. Njen izraz bio je između zgražavanja i zbunjenosti – u istoj količini zgrožena na Džijevu šalu, i zbunjena na to da li pokušavam da zurim u njene grudi, koje su doduše bile utopljene u bazen belila koje je bila njena ogromna polo-majica.

Kada smo se približili pikapu koji je bio pretrpan kutijama, još jedna bosa devojka, ovaj put u dvadesetima nam je presekla put, noseći Mersihrst uniformu, koja je izgledala čudno na starijoj osobi.

– Knjige su tamo, dvanaest kinti po komadu, molim! – tada je napravila skok ka meni – A ko je ovo?

– To je Denidžel, on je iz Srbije! – Denidžel je bio jedan od nadimaka koji su mi dali u Mersihrstu.

– Ha?

– Ja sam Danijel, učenik Mersihrt Pripremne Škole.

– On nije to rekao. On je rekao da si iz Srbije.

– Ja sam student Mersihrsta iz Srbije.

– Te dve stvari su povezane?

– Um… da.

– Interesantno. Koji je tvoj prosek?

– Moj je 3.4. [U Američkom školskom sistemu, GPA prosek ide od 1 do maksimum 4, sa 3.5 smatran za idealnim.]

– Moj je bio 3.92. – tada se odmakla od nas i pokazala ka knjigama – Opet, dvanaest za jednu kutiju!

Knjige koje su se nalazile u kutijama bile su mahom mekog poveza, u potpunosti braon i sa izbledelim koricama. Bilo je tamo nekoliko komada Analog magazina i knjiga Isaka Asimova. Dok je Dži bio skoro pa fasciniran kutijama, ja sam više bio fokusiran na ljudsku komponentu. Opet sam prišao devojci u uniformi.

– Ćao.

– ĆAO! – uzviknula, nagnuvši se ka meni, gledajući me iznad naočari koje su spale na sredinu njenog nosa – I dalje sam zbunjena kako možeš ”biti iz Srbije” i biti… um… ”biti učenik Mersihrsta?”

– Ja sam došao iz Srbije da budem učenik te škole.

– Aha! A Srbija je nešto kao Francuska, Kina, Tajvan, Bliski Istok? Azija? Irska?

– Slična konceptualno Francuskoj.

– Super! Ja sam mislila da je to neki Federalni program za autističnu decu ili siročad. Ili polno prenosiva bolest.

– … – sačekao sam par minuta – Da li bi htela da učestvuješ u mojoj prezentaciji? Kao intervju?

– Naravno.

– Okej… Ljudi koji dođu u Ameriku većinom kažu da se prava Amerika nalazi van velike politike, i većinom u dole u ljudima. Da li ti misliš da je to istina? – spremio sam ligal ped.

– To je pitanje za Svetske Kulture? Predaje i dalje Amakuči?

– Da – stidno sam potvrdio.

– Ja mislim da je kosmopolitizam, znaš. Ono, da ljudi nisu utučeni od onoga šta društvo baca na njih. Ja sam dobila stipendiju za koledž i bacila je nakon tri i pola godine. Napisala sam polovinu teze. I bacila je u smeće. I eto me, živim sa roditeljima i prodajem sranje na flea marketu. I mogu da na to gledam kao model, valjda. Da. Model sklepanja osobe – dok je to govorila, njen palac je stajao pritisnut na moje usne- Želim da osetim tvoje zube.

– Zašto to…

Pre no što sam uspeo da završim rečenicu, osetio sam strani objekat unutar svojih usta. Nekoliko minuta njen palac je prelazio preko mojih zuba, njeni ostali prsti čvrsto zariveni u moju kožu. Bila je blaga, i na neki bizaran način skoro umesna – skoro kao da je ovo radila nekolicini nesrećnika pre mene. Prvo bi nekoliko puta prešla preko gornje površine, pre no što bi očešljala nokat o strane zuba i prešla na desni ispod svakog, gde se najviše zadržala. Na kraju je samo izvukla palac, nasmejala se i vratila se na štand.

Moj istraživački rad nije išao po planu.

Dok je Dži razgledao kutije pune braon knjiga Isaka Asimova, uočio sam Lejk, van štanda. Bila je u senci jednog kombija – sedela je u bari. Dok sam joj prilazio, primetio sam da je vrpca bila duboko uronjena u kožu njene desne ruke. Čim je primetila da joj prilazim, sklupčala se i pribila uz metal.

Nekoliko minuta njen palac je prelazio preko mojih zuba,
njeni ostali prsti čvrsto zariveni u moju kožu.
Bila je blaga, i na neki bizaran način skoro umesna
– skoro kao da je ovo radila nekolicini nesrećnika pre mene

– Šta gledaš, Jebeno R?

– To je veoma tužna stvar da uradiš sebi.

– O zaista! Znaš da je broj godina obaveznog minimuma veći od sati terapije koju su mi kreteni dobavili?!

– Um… dve za manje od pet grama.

– Kreteni vukljaju genije odatle, zar ne? Imam pedeset tako da je to pet.

– Vukljaju odatle…

– Kine, valjda Francuske, nešto.

– Ja sam iz Srbije.

– Aha. Isto sranje. Kako će mi to pomoći da se skinem s ovoga? – samo sam je gledao prazno – Koristiš li ti logiku?! Kako će činjenica da si ti iz Rbie da me skine sa jebenog heroina?!

– Da.

– Šta da?!

– Da Koristim logiku.

– Okej, smireno! – uzdigla se iz bare i stala nekoliko koraka ispred mene – I kako će mi činjenica, ”Ja sam iz Rbie!” da me skine sa heroina i plati mi terapiju?!

– Um… neće. To je informativna rečenica.

– Ja jebeno mrzim vas sve. Sve vas koji idu u školu, imaju problema sa studentskim kreditima, rade ili slično. I jebeni roditelji koji se nadaju da će im deca otići u jebeni koledž – samo sam zurio u nju – Ni jedan od vas mi nije mogao dati ni dva sata terapije. Samo četrdeset minuta- deluzivna, depresivna, ulica. I sada ja ne znam gde spavam iskreno.

– To je tužno.

– Aha! – skoro je vrisnula – Glasovi, hrana, heroin i štand za registraciju. To je jedino što znam o svom životu. Išla sam u Mersihrst.

– Jel te izluđuje Deni-boj?! – uzviknuo je Dži, noseći jednu od kutija.

– On je sranje-osoba! A SHIT PERSON! – okrenula se ka njemu i uzviknula – TO JE TUŽNO! To je on zucnuo! Zašto si ga doveo ovde?!

– Da mu pokažem pravu Ameriku.

– Ha?!

– Da mu pokažem pravu Ameriku.

– I čekaj ovo je predstava i ja sam dobila ulogu smeća?!

– Ne, ne, tako.

– Moram da se ubodem, tako nosi se! – sa time se vratila u baru i bacila pogled na desnu ruku. Bila je plava. – Jebeno R! – uzviknula je – Jel’ mogu da se ubodem u ruku koja je plava?

– Ne… znam. – timidno sam izustio.

Stajala je nepokretno nekoliko minuta, zureći u ruku. Dok je njeno telo bilo okrenuto od mene, njene rožnjače bile su pričvršćene uz ivicu njenog oka, kao da su pokušavale da uspostave kontakt sa mnom.

– Ne znam. – sa time sam se okrenuo i vratio se tezgama.

U retrospektivi bila je to skoro cinična i bizarno glatka tranzicija. Bio sam ispred starije gospođe koja je prodavala ”IBM” pisaće mašine, dok sam pre nekoliko trenutaka gledao zavisnicu kako se sprema da se ubode. Budući da niko drugi nije bio u redu da pogleda njene stvari, pitala me je da li sam čuo za ”Acid autobus,” na šta sam odgovorio sa ”Nou.”

Rekla mi je kako je njen sin tokom šezdesetih odjezdio u Njujork da sačeka Ken Kejsija i njegov autobus. Nestao je na kraju – probali su da plate privatnog detektiva, ali im je on rekao, kao u slučaju Koni Konvers- da je izuzetno teško prinuditi nekoga ko je samostalno nestao da komunicira opet sa porodicom.

Tokom njene priče, nisam primetio dosta ”tehničkih” aspekata ljudske emocije- tuge i loma koji bi strefili Evropljana u toj situaciji. Naprotiv – njen ton, iako vidljivo zabrinut imao je dodir beskrajne distance. To je nešto što je teško opisati kao što je Džon Lili opisivao eksperimente sa delfinima, ali verovatno se može približiti čitaocu elementima koji su odzvanjali kroz njenu priču. Autoputevi i njen dodž kako jezdi iz grada u grad, nalaženje posla nakon recesije za recesijom. Na kraju sam u finalnom projektu prezentovao to kao ”istorijski model” američkog načina mišljenja..
Kada sam se pozdravio sa njom, sačekao sa Džija da pokupi sve kutije starih knjiga i stavi ih u gepek i zadnje sedište. Na kraju smo se još jednom vratili na porodičnu tezgu gde su prodavali kutije nasumičnih knjiga.

Njen ton, iako vidljivo zabrinut imao je dodir beskrajne distance.
To je nešto što je teško opisati kao što je Džon Lili
opisivao eksperimente sa delfinima,
ali verovatno se može približiti čitaocu
elementima koji su odzvanjali kroz njenu priču

Kada smo se vraćali sa areala sa tezgama, Lejk nas je opet dočekala na štandu za registraciju. Izgledala je mnogo smirenije, sa izuzetkom njenih očiju koje su skoro bile skoro u potpunosti crvene. Trebalo joj je skoro minut da shvati da smo tu da se pozdravimo.

– Jebeno R – njene blede usne jedva da su iscrtale te reči. Umesto njih većinom je izlazio sam večni šum praznog vazduha.

– Verujem da bi škola mogla da pomogne da se vratiš nazad.

– Ali opet, ja mrzim sve vas ljude koji imate te konzervans-probleme. Studentski dug, prosek od 3, nešto… ovde ja imam sirove probleme. I… – na trenutak je skrenula pogled i zagrizla usnu – … SOCIETY ne može da bude kul sa sirovim problemima. Postoji limit ispo koga je simpatija, gore mržnja.

– … – samo sa prazno zurio u nju.

– Postoji limit toga što ti je ta kretenuša rekla. Ispod njega samo te bace. Jer resursi ne bi mogli da pomognu meni i održe diktaturu tok kosmo… šta god da je. To je stvar. Stavi veliki znak pitanja na prezentaciju, Jebeno R.
Tada me je Dži povukao od nje i vratio nazad u auto.

Dok je šuštanje šljunka ječalo iza Džijevog Forda, još jednom sam uspeo da bacim pogled na Lejk. Njen pogled opet je izgledao prazno, samo bazen beline sa nepotrebnom tačkicom crnine u sredini. To je bilo fokusirano na kašičicu ispod koje je tinjao plamen.

Ali, uprkos svemu tome nešto što sam video u njenim očima bio je nekakav oblik prkosa. Nazad u Evropi, pronašao sam uputstvo okupirano i preuzeto od strane raznih potreba; tesno nagurani stanovi i zgrade industrijski povezane autobusima i tramvajima. Ovde, sve je bilo razbacano i fokusirano na nešto više od Evropske potrebe. Lejk je bila jedna od onih koji su prkostili tehničkoj i šablonskoj civilizaciji, živeći u svom idealu.

Ona nikada nije mogla da bude u istoj poziciji kao ”palac u usta” devojka, zat što su njeni problemi bili ispod ”limita” koji bi mogli da podrže ”diktaturu kosmopolitizam”. Da sistem pokuša da integrira i njih, ne bi mogao da postoji budući da bi bio razbacan

Dok je ruralni šljunak polako uplivao u Pič strit, već sada preplavljenu ”Vozise se sa E-om!” autobusima, na bio sam suprotstavljen ”tehničkim” brigama- proseku, recenziju za ”Dečake u Čamcu” za gospođu Velen, ogledni esej za gospođu Ozborn i prezentaciju Amakučija. Verovatno između toga i osećaja beskrajne distance sam pronašao Ameriku, uplašen ”limitom.”

(Priča Danijela ĆOROVIĆA biće objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih priča PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)